Сљедеће информације налазим у етимолошком речнику Дорина Стефа за регију Марамуреш. (Dorin Ștef, Dicționar etimologic al localităților din județul Maramureș, Editura Ethnologica, Baia Mare, 2016.).
https://biblioteca-digitala.ro/reviste/carte/dl.asp?filename=Stef-Dorin_Dictionar-etimologic-localitatilor-Maramures_2023.pdfМОЋИРА (стр. 273)
Село које припада општини Рецеа, округ Чиоар, градско подручје Баја Маре, округ Марамуреска, историјски регион Трансилваније (северни), северозападни развојни регион. Локалитет се налази на обалама реке Лапуш, између Рецеа и Сатул Ноу де Јос, југозападно од Баја Маре; то је равница. ♦ Припадало је домену Баја Маре од почетка 15. века.
Године 1411. постаје власништво српских деспота; Године 1592. постало је власништво Дирекције рудника Баја Маре; Године 1602. постаје власништво Штефана Саба и Фаркаша, као донација, и коначно, власништво барона Бетлена. У другој половини 19. века било је у саставу мађарске жупаније Сатмар, а у периоду између два светска рата припадало је округу Сата Маре, жупанији Баја Маре. После Другог светског рата било је део регије Баја Маре, а од 1968. је део садашње жупаније Марамуре.
*Године 1411 деспот Стефан Лазаревић добива Сребреницу од Жигмунда Луксембуршког због уласка у његово вазалство. Мени је још увијек мистерија зашто су му дати посједи у Закарпатју. 1412. објавио је „Законик о рудницима”, са посебним дијелом којим се уређује живот у, тада највећем руднику на Балкану, Новом Брду. Могуће да му је задатак био, развити рударство у закарпатском крају. Скоро 200 година послије, то мјесто постаје власништво дирекције рудника Баја Маре.
То би била засад моја идеја како су наши стигли у тај крај.САРБИ, Будешти (стр. 349)
■ Порекло назива места
Потврђена имена: (1459) Зеер, Зенфалуа, Зерфалва, (1465) Зерпфалва, (1475) Сиепфалва, Сзирпфалва, (1479) Еззепфалва, (1480) Зерфалва, (1828) Сирфалва (1828) Сзерфалва (1-19,1908) ) ) Сарби, Сзерфалва, (1968) Сарби. Еволуција назива места: село Сарб(у), Сарби. Етимолошка решења. Облици под којима се име места појављује у документима (Зеер, Зенфалуа, Зерфалва, Зерпфалва, Сиепфалва, Сзирпфалва, Еззепфалва, Зерфалва, Сзерфалва, Сирби, Сзерфалу) преводе или транскрибују на мађарском писму име Сарби (Село Сарби). Суфикс -и је суфикс који означава множину, уместо суфикса -ести. Очигледно је да је антропоним Сарб или Сарбу (од с. срб, етничко име) у његовом настанку. У округу Марамуре 29 особа се презива Сарб или Сарбу. Иоргу Иордан појашњава да су „до једне не баш далеке епохе од наше, Румуни познавали само једно словенско становништво јужно од Дунава, које су називали Србима, без обзира на његово право етничко порекло“. У нашој земљи постоји још десет топонима са именом Сарби, који су истог порекла (жупаније Арад, Бакау, Бихор, Ботошани, Галаши, Хунедоара, Салај, Васлуи, Валчеа, Вранча). Ова конфесија (заједничка у свим деловима земље) показује да је место у почетку било насељено „становништвом српског порекла, односно јужнословенским, односно словачким“. Временом је словенско становништво асимилирано, али се у колективном памћењу, не толико домаћина, колико њихових суседа, очувало сећање на постојање компактне групе словенских етноса. Етимолошка еволуција: топ. Сарби ← антроп. Сарб(у) (+ суф. -и) ← с. сарб ← срп. Србин.
САРБИ, Фаркаша (стр. 350)
■ Порекло назива места
Потврђена имена: (1428) посесио Валахалис Тотфалу, (1648) Олах Тотфалу, (1733) Асо-Тхотфалу, (1828) Ола Тотфалу, Ширп, (1851) Олах Тотфалу, (1909-1919). Еволуција назива места: румунско имање Тота, Село Тота, Сарби. Етимолошка решења. У средњем веку насеље је имало већинско румунско становништво и било је у власништву извесног Тотха (< Магн. тотх „Словак“), одакле је Тотхфалу (= Село Тота). Тек 1828. године први пут се на мађарском језику (Сзирп) појавио назив Сарби, назив који је постао званичан после 1918. Познато је да Румуни нису правили разлику између различитих словенских популација, називајући их све општи назив Срби, док су Мађари користили изразе тотх и сзерб. Етимолошка еволуција: топ. Сарби ← антроп. Сарб(у) (+ суф. -и) ← с. сарб ← срб. Србин.