Тешко је рећи како су родитељи доживљавали и преживљавали толика умирања своје деце, мислим да немамо много података о томе.
Ипак, имамо класичан и свима познат случај Ј. Јовановића Змаја. Њему ниједно дете није преживело, иако је сам био лекар, а чини ми се да их је имао петеро. И супруга му је умрла врло млада (док је службовао у Панчеву). Треба стога још једном прочитати збирку "Ђулићи увеоци", која је настала на тој трагедији.
С друге стране, чини ми се да је за наше сеоско становништво то било готово па нормална ствар, мада то ужасно сурово звучи. И ја сам пре доста година, кад сам први пут гледао старе матичне књиге, доживео прави шок кад сам схватио колико је деце умирало већ за прве две године живота, а онда сам схватио и једну утешну ствар, ако се тако може рећи: да наши стари нису одустајали. И тако дођосмо до једне суманутости: у време таквог дечјег морталитета Србија је, која је неколико пута била пражњена, опет постајала пуна народа, а данас, кад је морталитет у поређењу с ондашњим занемарљив, земља се празни.
Зато су ми смешни они што причу о девет Југовића доживљавају као митске бајке. Знамо сви врло добро да су жене доскора рађале и двоцифрен број деце.
Осим тога, што се тиче односа према свему овоме, дете некад није било божанство као данас. У ствари, детињство у данашњем смислу није ни постојало, о чему сведочи читава историја. Где се и кад се говорило о деци? Где су слике појединачне деце пре 19. века? Приче о деци, у којима је пре свега важно детињство? Тога једва да је било, јер је сензибилитет био другачији. Деца су добила право на јавно постојање релативно касно, и то у грађанској средини, баш онда кад их се почело рађати много мање. Дотад их просто није било на хоризонту као аутономних бића.