ОДА НАРОДУ СРПСКОМ
Габријеле Д’Анунцио
I
Какав се то крик пролама
и недра планинска стреса?
Каква то заумна галама
густе шуме потреса,
жеђ у изворима ствара,
дах ледни рекама јача?
О Србијо Стефанова,
о краљевство светога Лазара,
крви девет Југових синова,
земљо Миличина плача,
ти знаш: опет су разапели
Цар Душановог Христа,
на сваки храст оголели
твојих шума, на сваки кâм голи
на твојим мрачним планинама,
стопала и колена душман му смрви
ударцима кундака, а проболи
злотвори бајонетом груди,
не сирћетним киселицама,
већ густом жучи и згрушаном крви
уста му света напојили нељуди.
II
Хабсбуршки џелат, убица
немоћних и слабих,
кољач нејаке дечице
и жена, та старкеља лице
блудно има коме из ноздрве
црви на гомиле врве,
док му се смрдљива, низ трепавице
и браду, крмељива и балава, душа слива,
бегунац је што се тетура и мучи,
пошто га твој мач проби
на Церу, у Ваљеву, у Гучи,
па се нагутао воде мутне Дрине
тражећи прелаз спасоносни,
и батргао жестоко у Сави,
док се Хајдук Вељко поносни,
смејао на ветру крајинском
као некада неготинском
везиру, а твоја звона
звонила Христу и твоји топови
грмели са Бановог Брда, као громови,
над Београдом белим од искона.
III
О Србијо, џелат бедни
срамоту да би спрао осветом
тај самртник крвожедни,
пре но испусти душу,
да би се причестио крвљу светом
пре но што му језик заћути,
и да би се крви слане нализао
пре вечнога поста,
без кајања да би окончао
свој дуги век земнога госта,
тај цар кукавних лажи
и краљ милих му синџира,
и сада, док последње стеже
омче за смртно дављење,
у помоћ, не призива Бога,
већ, против тебе, зове лупеже
грамзиве, педесет на једнога,
да ти на врат намакну гује
омчу: „О Србијо, Маркова мати,
где су сада твоји пернати
буздовани? Зар те нико не чује?”
IV
Хајде, народе Марков, храбар буди!
Имај срце челично, пред судбином,
испрси се! Ти си, ох људи:
располућен, пресечен мином
на два дела, на двоје,
крваво, као што је,
на бедему, био Хајдук
Вељко. Памтиш ли га још?
Посред стомака крвава располућен,
паде. Широки грудни кош,
од ногу откинут, као од главе,
у локву крви што с пуши,
паде. Леже раскречене
бутине мишићаве
тог див јунака; лежаху на тлу,
али посветише се. А у његовом гласу,
кроз кркљање гркљана, поклич се расу:
„Држи се храбро!” Жуч из рањене
јетре шикну: „Ти се држи
Србине!” Из утробе што пржи
ропац се проломи: „Храбро се држи!”
V
Тај ропац чула вила.
Све твоје горске виле.
Све твоје с урвина виле
чуле к’о команда да пуче,
а ти је чу и јуче.
Чује је земља тврда,
неће зазеленети три године.
Чује је небо изнад облака и брда,
неће роса чиста три године
пасти. Шта мари, о ратници?
Блиста лобања Лазара цара,
глава Свеца Србије,
не само у Ситници
већ у свакој бујици.
Марков Шарац њиштањем небо пара,
док своју црну косу вије
јунак, будећи се из сања.
Цар Душан из Призрена стиже,
из Марице мутне израња
Вукашин, диже се са Косова
јато од девет јастребова.
VI
И кличе бијела вила
с врха Рудник планине,
над Јасеницом што тече мила;
призива и кличе од милине
од Тополе Ђорђа што ослоњен на рало мирује.
„Петровићу Ђорђе где сада столујеш?
Које рујно вино пијеш?
О чему сањаш? Зар ме ухо твоје не чује?
Где си сељаче мркоглаве?
Где војводе твоје одоше?
Где војвода Милоше?
Јанко и поп Лука где несташе?
Алекса, а Ћурчија, а од Мораве
Миленко? За софром ли се гоје
и седе? Вола ли заклаше
па наздрављају и песме поје?
У славу Христа ли пију,
да им помогне? Где ли пију?
А на погачи ипак пише
да Христос побеђује.
Али, ту за јунаке места нема више.
VII
Кључа крв витезова
коњу до стремена,
до стремена и до мамуза.
А крв до колена
гази пешак, и до појаса,
и дави се кад падне потрбушке.
Жене сред крвавог блата
преврћу мртве, не могу
сина да препознају или сестра брата.
Сви су крвави, сви једна рана,
као на Косову пољу
девет синова Југ-Богдана.
Више надутих тела Дунав носи
него ли ишчупаног корења
што не зна куда да избаци,
набујали Вардар се ваља,
Сава је вена исушена
што гргоће кроз теснаце;
та белина што беласа у вече
пена је Тимока; а Дрина
брза је кланица што тече.
Анкета
