Траг - корисне књиге, сајтови > Књиге

Владимир Дворниковић - карактерологија Југословена

<< < (3/3)

Be like Bill:
Možda ne bi bilo loše otvoriti novu temu, gde bi rad Vladimira Dvornikovića bio samo jedan od radova koji se bave kolektivnom svešću naroda. Dvorniković je pisao pre dosta godina i mada njegova metodologija može poslužiti kao polazna osnova, sama socijalna nauka je prešla prilično dugačak put. U svakom slučaju treba biti spreman na nesuglasice u okviru teme jer se bavi identitetskim pitanjima a ona su danas dosta sporna za neke društvene krugove.

Jedno od pitanja koja stoje kao sporna jeste i koliko sami geni utiču na temperament i karakterne osobine ljudskih društava o kojima se razgovara. Da li je proizvodnja nekih aminokiselina koje utiču na ponašanje lakša kod nekih populacija koje imaju određeni genotip ili svi imaju iste količine određenih belančevina samo je stvar odgoja i obrazovanja kako ćemo ih upotrebiti?
Često se kao primer pozitivne selekcije za uspeh u poslovnom i bankarskom sektoru navodi aškenaska populacija, isto kao što se i neke retke nasledne bolesti vežu za njih. Nešto slično postoji i kod tzv ratničkih naroda kao što su Kurdi, Albanci, Druzi, Gurke itd. Englezi su čak imali i tipologiju po kojoj su klasificirali plemenske zajednice u Indiji na one koje su ratničke (kao što su npr Siki) i one koji to nisu.
Da li ,dakle, postoji genetski sklop koji nekog čini pogodnijim za neku delatnost ili profesiju ("crnogorski policajac" i drugi dinarci :D) ili ne ?

drajver:

--- Цитат: Be like Bill  Март 07, 2022, 01:51:44 поподне ---Možda ne bi bilo loše otvoriti novu temu, gde bi rad Vladimira Dvornikovića bio samo jedan od radova koji se bave kolektivnom svešću naroda. Dvorniković je pisao pre dosta godina i mada njegova metodologija može poslužiti kao polazna osnova, sama socijalna nauka je prešla prilično dugačak put. U svakom slučaju treba biti spreman na nesuglasice u okviru teme jer se bavi identitetskim pitanjima a ona su danas dosta sporna za neke društvene krugove.

Jedno od pitanja koja stoje kao sporna jeste i koliko sami geni utiču na temperament i karakterne osobine ljudskih društava o kojima se razgovara. Da li je proizvodnja nekih aminokiselina koje utiču na ponašanje lakša kod nekih populacija koje imaju određeni genotip ili svi imaju iste količine određenih belančevina samo je stvar odgoja i obrazovanja kako ćemo ih upotrebiti?
Često se kao primer pozitivne selekcije za uspeh u poslovnom i bankarskom sektoru navodi aškenaska populacija, isto kao što se i neke retke nasledne bolesti vežu za njih. Nešto slično postoji i kod tzv ratničkih naroda kao što su Kurdi, Albanci, Druzi, Gurke itd. Englezi su čak imali i tipologiju po kojoj su klasificirali plemenske zajednice u Indiji na one koje su ratničke (kao što su npr Siki) i one koji to nisu.
Da li ,dakle, postoji genetski sklop koji nekog čini pogodnijim za neku delatnost ili profesiju ("crnogorski policajac" i drugi dinarci :D) ili ne ?

--- Крај цитата ---

Ово питање је вјероватно у коријену цијеле ове приче. Постоји и грана генетике која се тиме бави, а зове се генетика понашања( Behavioural genetics) или психогенетика, али колико видим ту је баш велики број контроверзи. Ни до сада сасвим ријешено питање, у којој мјери наше понашање обликује средина,а колико оно што је урођено.

Чини ми се да Цвијић и ученици нису пуно око овог размишљали, они су једноставно издвојили  психичке типове, повезујући их са одређеним етнолошким, језичким и историјским карактеристикама. Ако сам добро схватио Цвијећево гледиште, чини ми се да је код њега утицај средине ( географски, привредни, историјски, вјерски) био пресудан на формирање одређених типова, па су се они као неко психичко "надтијело" преливали на појединце и утицали на њихово понашање.

Ако је Цинцарин живио у градовима, у непосредној близини Турака, са сталном опасношћу по сопствени живот и живот своје породице, он је морао развити одређене специфичне психичке особине које су укључивале прилагодљивост и опортунизам. Такве обрасце понашања је свакако преносио и на потомство, у социјалном, не биолошком смислу. Оно што мене интересује јесте тај процес , како се ти обрасци понашања претварају у опште за неку заједницу. Тих образаца обично и није свјесна заједница у којој настају, већ је најчешће примјећују заједнице око њих, и исказују кроз стереотипе.

Што се тиче утицаја и повезаности свега тога са биологијом, тј. генетиком, мислим да је то питање веома пипкаво. Знам да за неке расе паса говоре да имају различите обрасце понашања које стичу самом чињеницом да припадају овој или оној раси. То није спорно рећи за псе, али када почнада се на исти начин говори о људима, кратак је пут до расизма.

Међутим, да се не лажемо, сва наша патријархална култура (прије свега на динарску мислим) била је еугеничка по својој суштини. Вјеровала је у биолошко насљеђивање понашања. ( треба се сјетити само оног: сој и несој или изразе типа "кисјела рода").

Be like Bill:

--- Цитат: drajver  Март 07, 2022, 02:32:46 поподне ---Ово питање је вјероватно у коријену цијеле ове приче. Постоји и грана генетике која се тиме бави, а зове се генетика понашања( Behavioural genetics) или психогенетика, али колико видим ту је баш велики број контроверзи. Ни до сада сасвим ријешено питање, у којој мјери наше понашање обликује средина,а колико оно што је урођено.

Чини ми се да Цвијић и ученици нису пуно око овог размишљали, они су једноставно издвојили  психичке типове, повезујући их са одређеним етнолошким, језичким и историјским карактеристикама. Ако сам добро схватио Цвијећево гледиште, чини ми се да је код њега утицај средине ( географски, привредни, историјски, вјерски) био пресудан на формирање одређених типова, па су се они као неко психичко "надтијело" преливали на појединце и утицали на њихово понашање.

Ако је Цинцарин живио у градовима, у непосредној близини Турака, са сталном опасношћу по сопствени живот и живот своје породице, он је морао развити одређене специфичне психичке особине које су укључивале прилагодљивост и опортунизам. Такве обрасце понашања је свакако преносио и на потомство, у социјалном, не биолошком смислу. Оно што мене интересује јесте тај процес , како се ти обрасци понашања претварају у опште за неку заједницу. Тих образаца обично и није свјесна заједница у којој настају, већ је најчешће примјећују заједнице око њих, и исказују кроз стереотипе.

Што се тиче утицаја и повезаности свега тога са биологијом, тј. генетиком, мислим да је то питање веома пипкаво. Знам да за неке расе паса говоре да имају различите обрасце понашања које стичу самом чињеницом да припадају овој или оној раси. То није спорно рећи за псе, али када почнада се на исти начин говори о људима, кратак је пут до расизма.

Међутим, да се не лажемо, сва наша патријархална култура (прије свега на динарску мислим) била је еугеничка по својој суштини. Вјеровала је у биолошко насљеђивање понашања. ( треба се сјетити само оног: сој и несој или изразе типа "кисјела рода").

--- Крај цитата ---

Da, ima tu narodna izreka "Što će ti deblo kad je ozeblo" u smislu što će ti neko ko ima neku falingu (osim ako neku manu ne prati dobar miraz ;D)

To shvatanje važnosti nasleđivanja pročitao sam kod priča vezanih za Leku Dukađinija kad je sa nekim drugim uglednikom ušao u spor oko toga da li je važnije nasleđe ili sredina. Tad su izveli mali socijalni eksperiment i dete iz ugledne porodice dali jednoj neuglednoj sa lošim navikama a dete iz te porodice odveli u jaču ugledniju kuću. Po priči dete iz porodice sa boljim poreklom i kad je malo poraslo pokazivalo je dobre i poželjene osobine dok je dete lošijeg porekla, iako je odraslo u uglednijoj kući, pokazivalo loše ljudske osobine. Priča je sigurno izmišljena, ali ilustruje shvatanje albanskog (a i našeg) običnog čoveka


--- Цитат ---Такве обрасце понашања је свакако преносио и на потомство, у социјалном, не биолошком смислу. Оно што мене интересује јесте тај процес , како се ти обрасци понашања претварају у опште за неку заједницу. Тих образаца обично и није свјесна заједница у којој настају, већ је најчешће примјећују заједнице око њих, и исказују кроз стереотипе.
--- Крај цитата ---

Što se tiče obrazaca ponašanja, verovatno je da se njihovo utvrđivanje u svesti određene grupe kao poželjnih javlja kroz praksu, kad neko ponašanje doprinosi uspehu pojedinca ili grupe. Jevreji imaju Deset zapovesti, Latini Mos maiorum, mi  čojstvo i junaštvo. U biti svaka zajednica ima neki svoj kodeks ponašanja, a Cvijić i saradnici su verovatno bili u pravu kad su rekli da su osnov za oblikovanje kolektivne svesti jedne zajednice uslovi u kojima ta zajednica živi, od prirodnih do ekonomskih i političkih. No opet, nisu ni geni za bacanje kad je u pitanju istraživanje ljudskih postupaka 8)

Навигација

[0] Индекс порука

[*] Претходна страна