Колика је по вама улога СПЦ у отуђивању и нестанку Срба католика и муслимана?

Вјера и култура Срба > Православље

<< < (2/24) > >>

НиколаВук:
Ево неких запажања руског путописца из средине 19. века, Александра Гиљфердинга, о католицима, православнима и муслиманима у БиХ:

"Поменуо сам односе између римокатоличког и православног елемента у Босни. Ово је једно од најинтересантнијих питања на које сам наишао у Босни. Однос између ових двију конфесија на словенском терену испољава се овдје потпуно јасно и оштро. У другим словенским земљама једно племе обично исповиједа једну вјеру, а друго другу. У тим срединама религијске односе потискују национални проблеми. Истина, у јужној Угарској једна те иста српска народност подијељена је између римокатолика и православаца, али се овдје у конфесионалне односе мијеша влада угњетавајући једну, а истичући другу вјероисповијест. У Босни, пак, један те исти словенски народ исповиједа дијелом католицизам а дијелом православље. Обје ове конфесије подједнако су стране државној управи и биле су, током 400 година, потпуно препуштене саме себи. Какав је био резултат такве ситуације?

Први и најважнији резултат огледа се у томе што су се католици и православни почели туђити једни од других тако да су, у правом смислу, формирали два засебна народа. Грдно се варају они који међу турским Словенима пропагирају идеју народности по узору на ону формирану међу католичким и протестантским Словенима под њемачком влашћу. За турске Словене народност је, ако се тако може рећи, не у нацији, него у религији. Истина, обичан Србин зна да одвоји себе од Грка и Бугарина, али осјећање којим је он прожет и које га чини чланом људског друштва није осјећање народности, него религиозна свијест. Према томе да ли исповједа православну или католичку конфесију или ислам, он се сматра припадником православног, латинског или турског народа. Истоветност језика, поријекла и обичаја ништа не значи пред разликом конфесије. Ја не износим хипотезе. Поразговарајте с којим год хоћете Србином у Турској, не само са простим човјеком него и с образованим свијетом, и брзо ћете се увјерити у сљедеће: православни гледају на латине и латини на православне као на двије засебне друштвене цјелине не само у религиозном погледу него и у лаичком, националном смислу. Упитајте кога му драго Босанца, Србина, или Херцеговца којој нацији припада, и он ће вам одговорити које је вјероисповијести.

Велика заслуга православне цркве у српским земљама је у томе што је умјела да се сроди са народношћу, док је, истовремено, католицизам и ислам, сваки са своје стране, искорјењивао народност. Србин значи православац, а православац – за прости свијет — значи Србин. „Јесте ли ви Србин?» стално су ме питали за вријеме мога путовања и
муслимани и православци, иако су знали да сам „Москов„, а могли су, и по првој ријечи коју изговорим, примијетити да сам странац. Али они су питали не о народности, него о религији.

"„Ја се чудим», говорио ми је један босански бег Муслиман, по имену Мухарем Ситница, „ја се чудим да је ваш цар помого Нијемцу на Мађара. Ваш цар је Србинтј. православац, а Нијемац је шокац" (шокац — надимак који се у Босни даје католицима). „Код нас нема ниједног Србина», говорили су ми у Јајцу, „сви смо ми латини.» Ако се у свијести муслимана и католика схватање о српској народности до те мјере идентификовало са схватањем о православној вјероисповијести, још више су се ове двије идеје поистоветиле y свијести православног српског живља. За православног Србина оне чине једну недјељиву цјелину: одрећи се своје вјере значило би, за њега, одрећи се своје народности."

НиколаВук:
Још мало од Гиљфердинга:

"Примивши ислам, припадници српског племена уврстили су се y редове стране завојевачке нације. Примивши католицизам, они су потпуно изгубили народност. Овдје нећу говорити о првима. Покушаћу да окарактеришем ове посљедње у поређењу са православнима. Православни Србин, ма гдје он живио — y Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Кнежевини Србији — има, сем цркве, једну велику домовину, српску земљу, истина подијељену између многих господара, али она постоји идеално, као земља једног православног српског народа. Он има своје усмено предање, традицију: зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за јунака Краљевића Марка. Његов садашњи живот почива на народним темељима и проткан је пређашњим историјским животом нације. Србин католик одбацује све српско као православно. Он не познаје српске домовине ни српске прошлости. Он зна само за уску, регионалну домовину: назива се Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према покрајини гдје се родио. Свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, славонским и сл. Кад уопштава појам језика, који је y ствари један те исти y Босни, Далмацији и Славонији, назива га „нашким језиком. Он овако пита странца: „Умјете ли ви нашки?" Али шта значи „нашки" језик, он не зна. Он не зна име тога језика, јер ни сам нема заједничке домовине нити заједничког народног имена. Сем уже покрајине, за њега постоји само једна отаџбина — римокатоличка црква. Зато Србин католик назива себе „кршћанином„ исто онако као што се православац назива „ришћанином“. Оба ова израза означавају, у ствари, једну те исту ријеч „хришћанин", само различито изговорену.

Србина католика повезује с овом интернационалном домовином свештенство — хијерархија, која, према организацији западне цркве, има на вјернике много већи утицај него што је то случај у православној цркви. Православни босански клир сачињава: мирско — свјетовно — свештенство, мали број калуђера, који усљед опште заосталости у земљи не могу да добију потребно образовање, грчки епископи послати из Цариграда махом не знају ни ријечи српски и искључиво су заузети послом око прибирања мирије и парусије (дажбина које се узимају од парохијских свештеника и од народа). У таквом саставу свештенство, а нарочито његови врхови, не представља за цркву солидан ослонац. Православна црква одржала се међу Србима у Турској у току 400 година и још ће се одржавати једино својом унутрашњом снагом и везом са народом. То је несавладљива сила. Латинско свештенство је на много већем степену образовања. Парохијски су свештеници (сви они припадају фрањевачком реду) људи који су по аустријским и италијанским семинаријама завршили течајеве и према томе су до извјесног степена образовани. Преосвећени господин бискуп Маријан Шуњић) био би, својом ученошћу и моралним достојанством, понос свештенства ма које земље. Једини озбиљан приговор који се може упутити римокатоличком свештенству у Босни је у чињеници да је оно, усљед цепибата, често изазивало саблазан у народу потпомажући тиме рушење брачне везе, која је, како се то примјећује, много лабавија код Босанаца католика него код православаца. Ово образовано и одано својој цркви свештенство држи народ под туторством. Народ не разумије богослужбени језик цркве и вјерује своме „фратру„ као непогрешивом ауторитету. Они малобројни фрањевци који су y задње вријеме покушали да учине религију приступачнијом простом човјеку борећи се за развитак националног словенског елемента у њој, постали су жртве зависти своје сабраће и пакости Римске пропаганде), од које зависи босанска католичка бискупија. Зашто? Католици су у Босни много дисциплинованији од православаца у црквеном погледу. Ријеч „дисциплина“ је овдје уобичајена. Католик редовније иде у цркву и извршава све обреде. У свему се руководи савјетима које му даје фратар. Фратар треба само да каже ријеч, па да читава парохија до посљедњег човјека буде готова да испуни његово наређење. Али су сељаци католици знатно мањег степена интелигенције него православни, мање окретни и предузимљиви, мање цијене религију, па се брже и лакше и одричу своје вјере него православни. За ову тврдњу наводим свједочанства људи који познају средину, међу њима и турских бегова који имају кметове обију конфесија и подједнако су равнодушни и непристрасни према објема странама. Стога је словенски ислам у Босни и никао, као што сам казао, првенствено на некадашњем католичком тлу. Зато се Муслимани мање плаше своје католичке раје и њу презиру више него православне мада, у ствари, православнима чине много више неправде него католицима. Ово поређење завршавам општим закључком: католицизам се код босанских Словена одржава, прије свега, уз помоћ свештенства, које је, према општем стању у земљи, врло образовано. За народ је свештенство спољашњи ауторитет. Оно одваја народ од заједничке српске домовине и гуши његов лични развој. Једино се православна црква ослања на сам народ и за њега ствара темељ националног живота. Она одржава главну везу са његовом српском домовином и пријатељски је наклоњена његовој умној дјелатности.

dko:
Ово је бриљантно сведочење Гиљфердинга. На страну објашњење које сам понудио раније, да је став СПЦ ирелевантан за становиште које су заузели Срби католици и Срби муслимани у вези свог етницитета. У филозофији је то објашњено разликом између термина 'неопходно' и термина 'довољно'. Став католичке цркве и ислама (и секуларни миље 19. и 20. века) је 'довољан' да одроди Србе католике и Србе муслимане од српства, и стога, евентуални негативан став СПЦ није 'неопходан' (какав год тај став био) да утиче на удаљавање ових групација од Срба.

Али, Гиљфердингово сведочење показује да је став СПЦ и српског народа заиста био исти као и став Хрвата и муслимана, а то је да је пред-идеолошки нормално и транспарентно сматрати Србина само православцем и обрнуто. То је реална заједница, све друге хипотезе о Србима католицима и Србима муслиманима су наивне пројекције.

Прецизније, није на нама да одређујемо католицима како ће се звати, латини или Хрвати, или како већ. Они не припадају нашој политичкој заједници. Исто важи и за муслимане. Ретки елитни појединци су били инспирисани што преосталим елементима сопственог предања, што позитивном рецепцијом Срба у европском романтизму 19. века, па су себе успели да сагледају као Србе...али то је била духовна елита. Оно што ми не смемо да дозволимо, то јест, нисмо смели, је да им дамо право да српски језик назову хрватским. А оно што од сада па на даље увек морамо чинити је да их подсећамо да су генетски - Срби. Али не и духовно, не политички и не у реалној заједници.

Свевлад:
Ово прво без икакве сумње, поготово је несхватљиво што СПЦ није признавала Србе Католике и Муслимане као Србе чак ни по ослобођењу од Турака кад је настала независна српска држава.

Да смо били паметни добром пропагандом би вратили добар или највећи део Срба Католика и Срба Муслимана у окриље српске нације половином и у другој половини 19-ог века. Тад се још хрватско име није масовно запатило међу Католицима Далмације, БиХ и Славоније, а још увек је било много Католика који су знали своје порекло и требало је само мало рада да се у потпуности врате у окриље српске нације, али су нажалост Хрвати ускочили и наметнули им хрватску националну свест, зато што смо им дали слободан простор да то ураде. Код Муслимана у другој половини 19-ог века није постојала апсолутно никаква национална свест, а већина њих су у подсвести знали да су српског порекла.

Да је било политичке воље и да је СПЦ такође узела учешћа у томе, могли смо велики део Срба Католика и Муслимана у другој половини 19-ог века вратити у окриље српске нације и онда вероватно не би било геноцида над православним Србима у НДХ, а вероватно ни рата из деведесетих година, а Србија би била пуно већа него сад и већи део источне обале Јадрана би био њен.

Небојша:

--- Цитат: Свевлад Август 29, 2017, 02:52:42 пре подне ---Да смо били паметни добром пропагандом би вратили добар или највећи део Срба Католика и Срба Муслимана у окриље српске нације половином и у другој половини 19-ог века.
--- Крај цитата ---

Лепо НиколаВук написа какво је стање било у највећем делу БиХ нпр. Јасно је да је један од предуслова да се неко сматра Србином у то време била православна вера.

Објасни како ћеш "вратити" највећи део католика и муслимана који су 400 година то што јесу? Неки можда и више (католици).

Навигација