Нови тестирани на Српском ДНК Пројекту

[Милош]

Не може се ниједна вредност маркера искључиво повезивати са једним народом, па тако ни DYS385=11-11 не може бити "албански". Истина је да је ова грана најзаступљенија код Албанаца, али је исто тако присутна и код Бугара, Грка и Срба, зато се и зове балкански кластер. Грана BY611 потиче од заједничког претка који је живео око 1300. године п.н.е. па је апсурдно повезивати је са Албанцима који се помињу тек у средњем веку. Као што се већ раније помињало, ову грану су најпре могли донети народи/племена Катакомбне и Multi-cordoned ware културе, као што су Трачани и њима сродни Грци и Фригијци.

https://en.wikipedia.org/wiki/Catacomb_culture

https://en.wikipedia.org/wiki/Multi-cordoned_ware_culture

Oтудa и вeликa зacтупљeнocт oвe гpaнe кoд Jepмeнa, кojи cвoje пopeклo вeзуjу упpaвo зa Фpигиjцe...

[Црна Гуја]

Oтудa и вeликa зacтупљeнocт oвe гpaнe кoд Jepмeнa, кojи cвoje пopeклo вeзуjу упpaвo зa Фpигиjцe...

Грана CTS9219 (и Z2106 којој припада) су прилично слабо заступљене код Јермена, код њих за сада доминира грана L584 (19 тестираних на јерменском пројекту) и у нешто мањем броју Y4364 (5), које су сестринске гране грани Z2106, којој за сада припадају само двојица тестираних. Већина је тестирана само на основне маркере (M269, L23, Z2103), али мислим да је и сада јасно да је грана L584 доминантна код Јермена. Мислим и да само досељавање Јермена није довољно разјашњено, истина је да му је од живих језика најближи Грчки, али ипак не мора да значи да су заједно дошли на Балкан из црноморских степа. По мени је могућа и варијанта да су Јермени дошли са севера, прешавши Кавказ. Један узорак из северозападног Ирана анализиран у најновијој студији припада управо овој грани:

F38 971-832 п.н.е.  R1b-L584>FGC14590>Y16852

[Црна Гуја]

Још четворица припадника источне R1b из истраживања САНУ, не припадају балканском кластеру:

Николић, Аранђеловдан, Бабичко, Лесковац

О овом роду нема никаквих података. У свом раду „Лесковачко поље и Бабичка гора“, Јован В. Јовановић пише о становништву села Бабичко, али наводи само родовске надимке без крсне славе, тако да је немогуће повезати податке из књиге и оне које је оставио тестирани Николић.

Тасо, муслиман, Пријепоље, раније Тасовчићи код Чапљине

Фамилија Тасо постоји у Почитељу почетком 20. века. Ту су дошли почетком 18. века из села Тасовчићи код (данас у оквиру) Чапљине.  Породично предање каже да је презиме Тасо дошло по војничком чину родоначелника „тас“ – капетан. Тасе су се из Почитеља преселили у Мостар, а одатле их има исељених даље, у Сарајево и Пријепоље.  У селу Дољани (Јабланица у Херцеговини) постоји муслимански род Тасовци-Башићи, који су ту староседеоци.
У Гацком је у средњем веку постојала православна племићка породица Тасовчића. У историјским изворима помињу се Недоје (1349) и Покрајац (1401) Тасовчић из Хума, а испред гатачке цркве (у некадашњем селу, сада гатачком насељу  Грачаница) сахрањен је Милко Тасовчић (у 15. или 16. веку), чија надгробна плоча и данас стоји. Тасовчићи се помињу 1400. године и у селу Церница код Гацка. 1512. године помиње се катун Ивана Тасовчића.  Сматра се да су гатачки Тасовчићи засновали село Тасовчићи код Чапљине.  Племићи Тасовчићи из Хума помињу се и у Илирском грбовнику. Истоветан грб има и трговачка породица истог презимена у Дубровнику у 15. веку . 1512. године помиње се катун Ивана Тасовчића.  Фојнички грбовник наводи да су Тасовчићи из Бањалуке, те да су по паду Босне под турску власт, пребегли у Италију (Тоскана). Део фамилије је касније био племство у Сплиту и Трогиру са презименом Дудан. Ова католичка фамилија је изумрла у 20. веку. Сродни су босанској племићкој кући Охмучевића.  Могуће је да су они један огранак хумских Тасовчића.

„Михаило Динић је објавио дубровачки документ из 1418. године у којем се спомиње Тасовац Прибиловић како се обавезује да пренесе 327 товара соли, долином Неретве, за Босну. Да ли је могуће постање имена Тасовчића и Пребиловаца, којих нема у турском дефтеру, везати за Тасовца Прибиловића?“
Да ли фамилија Тасо има везе са наведеном средњевековном босанском и херцеговачком властелом, тешко је рећи. Није искључено ни да је презиме добијено по месту у које су се преци Таса доселили почетком 18. века (Тасовчићи).

Литература:

 „Херцеговина“, Јевто Дедијер

 „Херцеговачка презимена“, Ристо Милићевић,

 „Властела Илирског грбовника“, Срђан Рудић, Београд, 2006.

[Црна Гуја]

Хаџифејзовић, муслиман, Пријепоље, раније Милешев До

О овом роду нема ништа у расположивој литератури. Могао би бити сродан тестираном Мушовићу.


Мушовић, муслиман, Пријепоље, раније Пљевља

Пљеваљски Мушовићи потичу од Јоксимовића из Томашева у Љубовиђи. „Од Јоксимовића се одвојила једна велика грана и прешла у ислам, пре скоро 400 година. Највише је Мушовићабило око колашинских поља и у Никшићу. Ту су били капетани скоро 150 година, све до 1. септембра 1877. године, до ослобођења Никшића од Турака. После тога, Мушовићису се разишли по многим местима. Осман Мушовић (1848) са једним рођаком је прешао у Вранешеи ту држао хан. Османов син Ћазим са три рођака је дошао 1916. године у Пљевља. Ту су се бавили трговином.“
Јоксимовићи према неким мишљењима потичу од Вранеша из Љубовиђе. Херак Вранеш био је кнез седам џемата у нахији Љубовиђа, 1477. године, као турски вазал. Од његовог сина Ђурђа, последњи потомак који се помиње у 17. веку је кнез Јоксим, који је родоначелник Јоксимовића са простора Томашева.
Херак Вранеш је наведен у сумарном попису Босанског санџака 1468/69. године, као тимарник села Сопотница у Милешевској нахији. У попису Херцеговачког санџака из 1477. године, у нахији Љубовиђа наведно је седам села (џемата) влаха, на чијем челу је био кнез Херак Вранеш. Од тих седам села, на челу четири били су Херакови сродници, па се може закључити да је већи део ових влаха био племенски повезан (племе Вранеши). По Вранешима, касније Љубовиђа добија нови назив – Вранеш.


Литература:

„Пљеваљски крај  (прошлост и порекло становништва)“, Милета Војиновић, 2008.

„Турска времена“, са портала Порекло, сарадник портала Порекло Ранко Бубања, са:
http://www.poreklo.rs/2014/11/10/turska-vremena/

„Љубовиђа у попису Херцеговачког санџака из 1475/77. године“, Божидар Шекуларац, Маријан Премовић, Подгорица, 2013.

[Небојша]

Свака част за труд, Гујо. Погледах малопре табелу днк пројекта, све похвале за начин на који уносиш тестиране (методологија, ознаке, итд.)

Коначно се мало "опоравља" и R1b у СДП.

[Amicus]

У Гацком је у средњем веку постојала православна племићка породица Тасовчића. У историјским изворима помињу се Недоје (1349) и Покрајац (1401) Тасовчић из Хума, а испред гатачке цркве (у некадашњем селу, сада гатачком насељу  Грачаница) сахрањен је Милко Тасовчић (у 15. или 16. веку), чија надгробна плоча и данас стоји. Тасовчићи се помињу 1400. године и у селу Церница код Гацка. 1512. године помиње се катун Ивана Тасовчића.  Сматра се да су гатачки Тасовчићи засновали село Тасовчићи код Чапљине.  Племићи Тасовчићи из Хума помињу се и у Илирском грбовнику. Истоветан грб има и трговачка породица истог презимена у Дубровнику у 15. веку . 1512. године помиње се катун Ивана Тасовчића.  Фојнички грбовник наводи да су Тасовчићи из Бањалуке, те да су по паду Босне под турску власт, пребегли у Италију (Тоскана). Део фамилије је касније био племство у Сплиту и Трогиру са презименом Дудан. Ова католичка фамилија је изумрла у 20. веку. Сродни су босанској племићкој кући Охмучевића.  Могуће је да су они један огранак хумских Тасовчића.

Тек да прокоментаришем везу Тасовчића и Охмучевића. Наиме, Тасовчића има међу прецима чувеног Петра Ивеље Охмучевића; његовог ђеда по оцу, мајка је била од Тасовчића, Бјелица Тасовчић, кћерка кнеза Тасовца, катунара Кутловића и Примиловића у Попову, а доцније ће се Петрова сестра Рада удати за Николу Долисти-Тасовчића, са којим ће имати тројицу синова, од којих ће двојица постати адмирали, и под чијим ће утицајем настати најмање два вредна преписа Илирског грбовника, прелепи Берлински грбовник и недовршени Тасовчићев грбовник.



Немам тренутно при руци Палавестрин скен из Берлинског грбовника, али прилажем недовршени грб Долисти-Тасовчића из Тасовчићевог грбовника, кога је такође описао Александар Палавестра (Илирски грбовници и други хералдички радови, Београд, 2010), уосталом, ево шта укратко Александар Палавестра и каже:

На последња два пагинирана листа (158 и 159) налази се хералдичка посластица. Ту су грбови који откривају идентитет наручиоца грбовника и време настанка зборника. На листу 158 нацртан је композитни грб с три шлема, челенкама и ламбрекинима. Штит је квадриран, а у првом квартиру је грб Тасовчића, у другом Охмучевића, у трећем Чихорића, а у четвртом Богашиновића Добрашиновића, сви познати из илирских грбовника. У средини је унутрашњи штит у облику лозанжа (ромба, што је ознака женских грбова), са грбом Балшића. Челенке су посебно раскошне: на средишњој је медвед с перјаницом, који у шапама држи сломљени мач (с балчаком у облику оцила!). Медвед је иначе приказан у грбу Тасовчића као и у њихвој челенци, али без сломљеног мача. Хералдичка десна челенка (с посматрачеве леве стране) представља очигледно Охмучевиће: црно-златна крила - на десном је грана, док је, за ову прилику, на левом грб Балшића у лозанжу. Између крила је кула, а на њој ждрал који држи камен и тако символизује будност. На левој челенци је крунисани орао из грба Чихорића. Једноставним хералдичким читањем распореда квартира грба долази се до закључка да је грб припадао армигеру коме је деда с очеве стране био Тасовчић, баба Чихорић, а с мајчине стране деда Охмучевић, а баба Богашиновић Добрашиновић. То би могли бити само сестрићи дон Педра Охмучевића: Ђорђе, Стефан и фра Никола Тасовчић. Њихов отац је био Никола Долисти Тасовчић, а мајка Рада Охмучевић (кћи Ивеље Охмучевића и Јелене Богашиновић). Интересантно је да читањем грба сазнајемо да је мајка Николе Долисти Тасовчића била од Чихорића. Грб Балшића у лозанжу, у средишту штита, означава генеолошку претензију на једну од најчувенијих тобожњих прамајки Тасовчића и Охмучевића: Видосаву Балшић - наводну жену митског родоначелника Охмучевића - Реље од Костура.

[Црна Гуја]

Последња тројица припадника хаплогрупе Р1б из истраживања САНУ за Пријепоље и Београд, припадају грани L51:

Кљешчик, католик, Пријепоље, хаплогрупа R1b-L51

Мекушић, муслиман, Залуг, Пријепоље, раније из Комарана, старо презиме Хоџић, хаплогрупа R1b-L51

Цмиљановић, Никољдан, Јабука, Пријепоље, раније Камена Гора, старо презиме Кијановић, хаплогрупа R1b-L51

Цмиљановићи из Јабуке (Стари Влах, граница Србије и Црне Горе) су од Кијановића из Камене Горе (где постоји посебан заселак, назван по њиховом презимену), а ови од Кијановића из Риђана код Никшића. Ових Кијановића има још и у Пљевљима и у пријепољским селима Сељане и Звијезд.
Према Пејатовићу, Кијановићи су у Камену Гору дошли почетком 18. века из Риђана. Није прецизирано да ли се мисли на племе или село код Никшића.
Међутим, међу тестиранима имамо и Кијановића из Камене Горе (слава Никољдан), који је носилац хаплогрупе I2a динарик јужни. Али, исто тако, имамо и Цмиљановића из Камене Горе (слава Ђурђевдан) који је такође I2a динарик јужни. Цмиљановићи ђурђевштаци имају предање о пореклу из Куча. Код Миљанића  стоји да су ови Цмиљановићи дошли у пљеваљски крај око 1600. године из Куча (у Коритницу, Ожеговиће и Кошице).
Видимо да имамо испреплетане две славе и две хаплогрупе, тако да је тешко утврдити стварно порекло и међусобни однос ових родова.

Литература:

„Презимена у Црној Гори“, Вукота и Аким Миљанић, Београд 2002.

„Средње Полимље и Потарје у Новопазарском санџаку“, Петар Мркоњић (Танасије Пејатовић), Етнографски зборник, књига VI, Београд, 1902.

[Црна Гуја]

Још један G2a род из истраживања САНУ:

Пушица, Стевањдан, Доњи Страњани-Водице-Гробнице, Пријепоље, раније Горња Морача, старо презиме Ћубић, хаплогрупа G2a-L497
 
Ћубић, Стевањдан, Ковачевац, Пријепоље, хаплогрупа G2a-L497
 

Ова четири тестирана појединца, од којих три са истим презименом, јасно показују припадност једном роду, што је и очекивано са обзиром на идентично предање о пореклу, крсну славу, и исти географски предео из којег потичу.

Чини се да је старије презиме овог рода Ћубић и да им  је матица западно од Бијелог Поља према Мојковцу. У пријепољском великожупском крају Ћубићи (Пушице) живе у Миоској, и каже се да су пореклом од Мораче.

Немају посебно блиских хаплотипова, Пушицама су најближи хаплотипови из западне Европе: Немачке и Велике Британије.

[Милош]

Грана CTS9219 (и Z2106 којој припада) су прилично слабо заступљене код Јермена, код њих за сада доминира грана L584 (19 тестираних на јерменском пројекту) и у нешто мањем броју Y4364 (5), које су сестринске гране грани Z2106, којој за сада припадају само двојица тестираних. Већина је тестирана само на основне маркере (M269, L23, Z2103), али мислим да је и сада јасно да је грана L584 доминантна код Јермена. Мислим и да само досељавање Јермена није довољно разјашњено, истина је да му је од живих језика најближи Грчки, али ипак не мора да значи да су заједно дошли на Балкан из црноморских степа. По мени је могућа и варијанта да су Јермени дошли са севера, прешавши Кавказ. Један узорак из северозападног Ирана анализиран у најновијој студији припада управо овој грани:

F38 971-832 п.н.е.  R1b-L584>FGC14590>Y16852

Kaкo caм ja cxвaтиo гpaнa L584 je нacтaлa oд Z2103. Tpeбa oдpeдити cтapocт L584, гдe би мoждa пpичa o Jepмeнимa и Фpигиjцимa ипaк "пилa вoду". Њиx дoнeклe пoвeзуjу и нa Eupedia-и. Cмaтpa ce дa cу пpeкo jужнoг Бaлкaнa, пpeшли пpeкo Aнaдoлиje, дo jужнoг Кaвкaзa oкo 1200 п.н.e. To ce мoжe пpoчитaти и нa фopумимa нa Eupedia-и, гдe иx вeћинa пoвeзуje ca Фpигиjцимa, a oвe ca Tpaчaнимa. Из тoг paзлoгa caм и пoмиcлиo дa ce пpичa oкo Jepмeнa мoжe зaoкpужити, aли мoждa гpeшим.

[Црна Гуја]

Kaкo caм ja cxвaтиo гpaнa L584 je нacтaлa oд Z2103. Tpeбa oдpeдити cтapocт L584, гдe би мoждa пpичa o Jepмeнимa и Фpигиjцимa ипaк "пилa вoду". Њиx дoнeклe пoвeзуjу и нa Eupedia-и. Cмaтpa ce дa cу пpeкo jужнoг Бaлкaнa, пpeшли пpeкo Aнaдoлиje, дo jужнoг Кaвкaзa oкo 1200 п.н.e. To ce мoжe пpoчитaти и нa фopумимa нa Eupedia-и, гдe иx вeћинa пoвeзуje ca Фpигиjцимa, a oвe ca Tpaчaнимa. Из тoг paзлoгa caм и пoмиcлиo дa ce пpичa oкo Jepмeнa мoжe зaoкpужити, aли мoждa гpeшим.

L584 jeсте нacтaлa oд Z2103, исто као и Z2106 којој припада балкански кластер. По yfull-у обе су настале око 4100. године п.н.е., с тим што је Z2106 имала најстаријег заједничког претка у отприлике исто то време, а L584 око 2800 п.н.е, што би значило да je Z2106 почела раније да се умножава. Погледах на брзину на ФТДНА, и на Балкану су L584 само један Бугарин и два Грка, од којих је један из Турске. Та теорија о доласку Јермена са Балкана јесте врло вероватна, само сам хтео рећи да још увек није недвосмислено доказана.

[Црна Гуја]

Двојица тестираних из Пријепоља из истраживања САНУ припадају хаплогрупи C, и то су први припадници ове гране на нашем Пројекту:

Планић, муслиман, Коловрат, Пријепоље, раније Комарани, старо презиме Шидевић, хаплогрупа C-M48

Стриковић, муслиман, Пријепоље (Вакуф), раније Добраково (Бијело Поље), хаплогрупа C-M48

Ове две муслиманске породице из околине Пријепоља, заједничког су порекла и деле идентичан хаплотип. Припадају хаплогрупи C-M48 која је карактеристична за централноазијске, монголско-татарске народе, а најближи хаплотипу Планића и Стриковића су управо хаплотипови тестираних са подручја Казахстана. Предак ове две породице је могао доћи на просторе  Балкана за време Турака, мада није искључено да се то могло десити и раније, за време српске средњовековне државе, када су Татари пролазили кроз ове просторе. Кроз наше просторе су и раније пролазили многи народи који су долазили из Централне Азије: Хуни, Авари, Бугари, Печењези, Мађари, Кумани. Занимљив детаљ је да је порекло Стриковића везано за место Добраково на граници Србије и Црне Горе, у којем се налази манастир под називом Куманица, а непосредно у близини манастира налази се место Плана, по којем су Планићи могли добити име. На Српском ДНК пројекту нису пронађени појединци који би припадали хаплогрупи C и били блиски хаплотипу Планића и Стриковића.

[vojinenad]

Још један G2a род из истраживања САНУ:

Пушица, Стевањдан, Доњи Страњани-Водице-Гробнице, Пријепоље, раније Горња Морача, старо презиме Ћубић, хаплогрупа G2a-L497
 
Ћубић, Стевањдан, Ковачевац, Пријепоље, хаплогрупа G2a-L497
 

Чини се да је старије презиме овог рода Ћубић и да им  је матица западно од Бијелог Поља према Мојковцу. У пријепољском великожупском крају Ћубићи (Пушице) живе у Миоској, и каже се да су пореклом од Мораче.

Да ли је овде у питању грешка када се наводи да живе у Миоској, пошто се прво наводи да су Пушице из места Доњи Страњани-Водице-Гробнице, а Ћубићи из места Ковачевац, а затим даље у коментару каже да Ћубићи (Пушице) живе у Миоској, и да су пореклом од Мораче. Постоји село Миоска у Доњој Морачи, а постоји и у околини Пријепоља. Иначе, у селу Миоска у Доњој Морачи живе углавном Ераковићи (Кујовићи и Шуковићи), а у селу Миоска код Пријепоља има (или је некда било) муслиманско братство Кујовић. Да ли је истоветност презимена и назива села у Морачи и код Пријепоља случајност или не, било би занимљиво испитати.

[Црна Гуја]

Из истраживања САНУ:

Чаравеша, Савиндан, Велика Жупа, раније Горња Зета, хаплогрупа E-V13   

„Осим из Куча, досељени великожупски родови су из... Вранеша ( Савинци: Средојевићи, Гојковићи, Лазаревићи, Чаравеше и сродни им Миликићи и Вукашиновићи којих нема у Жупи)“

аутор Зоран Малешић: http://www.poreklo.rs/2015/09/28/velika-zupa-prijepolje-do-1912-godine/


Савковић, Андријевдан, Горњи Горачићи, Пријепоље, раније Толош (код Подгорице), род. надимак Алобије, хаплогрупа E-V13

„Савковићи, старосједиоци у Подгорици (Толоши), поријеклом из Братоножића.“
“Савковићи у Лужанима су из Братоножића, одакле се њихов предак доселио овамо пре 150 година. Огранак су Баљевића у Бртаоножићима, а презиме су добили по претку Савку, који је дошао овамо. Где живе Савковићи, ту је, по предању „вактиле“ живио бан Лужанин, поглавар негда великог и моћног племена Лужана. Ту су раније живели и Турци Азгановићи. Иам их 3 куће и славе Св. Николу.“

Литература:

НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 23) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXVIII), Београд 1926.  Андрија Јовићевић – Зета и Љешкопоље


Бакић, Аранђеловдан, Добри До, Куршумлија, раније Забрђе (код Андријевице), Васојевићи, хаплогрупа E-V13

„Од Новаковића: Бабовићи, Драговићи, Рачићи, Бакићи, Ћулафићи, томовићи, Оровићи, радуновићи, Крушчићи, Лакушићи, Дујовићи и Радевићи.“

Литература:

НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903. Богдан Лалевић и Иван Протић – Васојевићи у црногорској граници

[Црна Гуја]

Ђурђевић, муслиман, Пријепоље, раније Ђурђевића Тара, порекло до Мрњавчевића/Мрњавчића из Куча, хаплогрупа E-V13

„И војвода Марко је забележио народно предање, да је до времена кучког војводе Петра Иликова (1688. год) било на Медуну 70 кућа „Турака“ староседелаца. Друго су јако потурчено братство били Ђурђевићи на Ублима, затим Цикнићи у Фундани и Лукачевићи у загреди, аможда које и у Орахову....
...На основу свих података можемо рећи, да су поуздано пореклом Мрњавчићи ови родови: Кућани и Ђурђевићи (Подграђани) у Орахову, сви Дучићи, Жиковићи са Ранковићима (Дабићима) на Ублима. Сви ови родови славе од старине Св. Димитрија (26.октобра). Али по једногласном тврђењу свих Куча спадају у Мрњавчиће и Беровјани и Перићи у Орахову, иако славе Св. Јована (23. септембра), а тако и Костровићи на Ублима и безиховски Никезићи (са Вучевићима и Дмитровићима), мада славе св. Николу (6. дец.). Још се тврди да су и Криводољани од Мрњавчића, али ћемо мало даље разложити, да је само један део Криводољана могао бити тог порекла...

....Род Ђурђевићи седео је најприје на Ублима и Лијештима. Они на Ублима су се били потурчили, и ако што знамо у другој половини 17. века, истерани су из Куча и отишли у Подгорицу, где и сад живе. Од оних на Лијештима велик дио су истиснули Дрекаловићи, те су два брата Милија и Вујош, пре 11 пасова отишли у Подград, и од њих су сад подградски родови: Милићи (40 пор.) и и Вујошевићи (такође 40 пор.). А на Лијештима су остале само две куће Ђурђевића. Од подградских Ђурђевића има много исељљених : од њих су Ганићи (од Милића), муслимани у Рожају и у Колашину (Бијело поље) са 40 кућа; Радоњичићи (од Вујошевића), такође муслимани у Гусињу (сад око 70 кућа), а пре 30 година прешли у Митровицу на Косову (30 кућа); Мицановићи (од Вујошевића; 40 кућа) били су најпре у Колашину, па су прешли дубље у Стару Србију; Кликовци (од Вујошевића) у Зети; Пајовићи (од Вујошевића), хришћани и мухамеданци у Владнама у Зети. Од оба рода има Вујошевића и Милића у Србији (у Васиљевцу), затим Прељевића у Колашину.“

Литература:

НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 4) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига VIII), Београд 1907. Јован Ердељановић – Кучи, племе у Црној Гори

[vladimirurosevic]

Klikovci nisu od Mrnjavcevicaoni su starosedelacko slovensko pleme i imaju drugi Y haplotip R1a

[Сол]

Приметих постоiање топонима Толиса (Модрича) и Толош (Подгорица), Iел `постоiи неко етимолошко/ономастичко обiашњење? Мене подсећа на на латинско/окситанско име Тулуз-а (Toulouse, лат. Tolosa)  (има и Толоса у Баскии) наводно и Тулон (Toulon) и Толедо, Toledo од  "илиро-лигурског" - тул/тол/тул = узвишење - потичу.

[Amicus]

Приметих постоiање топонима Толиса (Модрича) и Толош (Подгорица), Iел `постоiи неко етимолошко/ономастичко обiашњење? Мене подсећа на на латинско/окситанско име Тулуз-а (Toulouse, лат. Tolosa)  (има и Толоса у Баскии) наводно и Тулон (Toulon) и Толедо, Toledo од  "илиро-лигурског" - тул/тол/тул = узвишење - потичу.

Марко Вего у свом делу Насеља босанске средњовековне државе говори и о Толиси.



Пошто ми управо истече интернет, не могу да отворим ништа веће, па погледај шта пише на 114. страни.

[Đorđo]

Приметих постоiање топонима Толиса (Модрича) и Толош (Подгорица), Iел `постоiи неко етимолошко/ономастичко обiашњење? Мене подсећа на на латинско/окситанско име Тулуз-а (Toulouse, лат. Tolosa)  (има и Толоса у Баскии) наводно и Тулон (Toulon) и Толедо, Toledo од  "илиро-лигурског" - тул/тол/тул = узвишење - потичу.

Толош је вероватно било старо мушко име као и Толоје

[Црна Гуја]

Поповић, Јовањдан, Бадовинци, Мачва, раније Бјелашев До (Херцеговина), хаплогрупа E-V13

„Досељени у 18. Веку
Из Херцеговине:ТОВИЛОВИЋИ (46 к), ПЕТРУШИЋИ (18 к) и ПОПОВИЋИ, звани Дукићи (15 к), један су род, и славе Св. Јована.“
Из Српског ДНК пројекта блиски су им Вукићи из Хрватске (непознато мјесто поријекла).

Извор: http://macva.awardspace.com/


Кузмановић, Алимпијевдан, Осипаоница, Смедерево, предак "био Влах из источне Србије", хаплогрупа E-V13

„Кузмановића са славом Алимпијевдан није било у Осипаоници 1924. године. Породице у смедеревским селима које славе св. Алимпија, према подацима из 1924. године.
Осипаоница-Јовшићи (Јаковљевићи, Митрашиновићи, Рајчићи, Марјановићи), 86 кућа. Станују у Ерској Мали. Старином су са Косова. У Лугавчини имају рођаке Рудаковићи)„ 

Литература:

НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925. Боривоје М. Дробњаковић, „Смедеревско Подунавље и Јасеница“


Ракоњац, Никољдан, Бродарево, раније Ујневина (Бијело Поље), раније из Куча, старо презиме Поповић, хаплогрупа E-V13

„Ракоњац, Равна Ријека (Бијело Поље) и подручни Ракоња; од њих су у Ступ (Сјеница) 1645. год.; НикшићРакоњац, Сипања (Горњи Бихор), Равна Ријека и Недокуси; у Подгорици; види: Ракоња“

У Бихору и Коритима Ракоњци са славом Никољдан се помињу у сљедећим селима:

„Обров...из Ракоња код Бијелог Поља
Његњево... дошли су из сусједног села Олуја, а тамо из Ракоња недалеко од Бијелог поља.
Подбреже... из Његњева.
Недакуси... Из Османбегова Села (Корита)
Османбегово село...досељени из села Грнчарева одакле су их „дигли“ Меховићи. Кажу да су у њиховој кући била три попа, од којих је један морао да побјегне преобучен у женско одијело.“

Изгледа да су Ракоњци били прилично стар род у селу Ракоњу код Бијелог поља (помиње се 1645. године Паун Ракоњац као ктитор цркве). Имају магловито и не сасвим потврђено предање да су пореклом од Куча. У сваком случају чини се да је Полимље, околина Бијелог Поља, била њихова полазна тачка.

Литература:

-Презимена Црна Гора http://www.montenegro.org.au/prezimena.html

-НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 40) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига LXXXI), Београд 1967. Милисав Лутовац – Бихор и Корита, стр. 118,121,141,142, 160

- http://www.poreklo.rs/2012/03/11/rakonjac/

[Jelic]

Поповић, Јовањдан, Бадовинци, Мачва, раније Бјелашев До (Херцеговина), хаплогрупа E-V13

„Досељени у 18. Веку
Из Херцеговине:ТОВИЛОВИЋИ (46 к), ПЕТРУШИЋИ (18 к) и ПОПОВИЋИ, звани Дукићи (15 к), један су род, и славе Св. Јована.“
Из Српског ДНК пројекта блиски су им Вукићи из Хрватске (непознато мјесто поријекла).

Извор: http://macva.awardspace.com/

Колико видим,Поповић је доста близак Копривици из Бањана због тога што и један и други имају специфичну вредност 19. на маркеру 448.