Истраживање родослова и поријекла је страст која те само вуче напријед за новим трагањем. Ту човјек мора бити упоран и истрајан. Ту су разочарења стално присутна. Обично људи почну нешто, па кад схвате колико је то заморно и напорно одмах одустану. Мени је занимљиво то што сам откривајући своје претке кроз историју у ствари откривао себе. Тачно може да се направи веза у погледу карактера, понашања и слично. Потом човјек сазна разне болести, насљедне, и начин на који су страдали њихови преци током историје. Тако више цијени и своју породицу. Мој чукунђед је рецимо умро у 30-ој години, годину дана прије свог оца. Још нисам сазнао и не знам шта бих дао да сазнам разлог њеогове преране смрти. Да ли куга, болест, рат или нешто друго. Људи не схватају колика је то страст. Ја кад би сазнао да ћу можда наћи иоле важан податак негдје, било гдје далеко, у стању сам одмах упалити кола и отићи тамо, без обзира на све могуће трошкове. Читао сам негдје да прије у Херцеговини није било породице која није могла да наброји 10 пасова уназад, напамет. Данас, познајући младе потомке нисам сигуран да могу добацити и до 5 пасова. Као што сам чуо једну паметну од једног старог Невесињца када објашњава зашто пропадамо као друштво. Каже, за момке данашње и дјевојке, удаје се и жене свако за свакога, без икаквог реда. Прије се знало, ова породица није за ову породицу, чувао се неки статус у друштву. Мени је врхунац непознавања био случај моје жене. Њен прађед се презивао Станковић, а ђед Милошевић, значи дошло је до промјене презимена прије 60-ак година. И кад питам њу и њеног оца зашто су се прозвали Милошевић, немају појма. Ја се згранем и збланем. То, као да је било јуче. И дан данас не могу да схватим како их то никад није заинтересовало. Још је занимљиво што је њен ђед оженио исто Милошевићку, сад да ли је због ње мијењао и презиме или неће да кажу или не знају.
Зато прилико склапања у брак обавезно се мора приложити родослов и кратка историја породице, па се ту види, како су умирали, рађали се, боловали, разводили се и све остало. Па се на основу тога каже судбоносно да. Или што се тиче опадања наталитета и великог броја неожењених момака. Ту треба вратити старе обичаје под хитно. Отац ти да рок да се ожениш до 35. године живота. Послије тога, јер си неспособан, он оде у сусједно село и уговори брак на невиђено, као некад. Било би и више дјеце и сви би се поженили и поудавали.
Посебно ме нервирају ватрени заговорници теорија да је све српско и да сви потичу од Срба. Чим почнем дискусију са њима, само их упитам како им се звао наврђед. Пошто обично не знају, прекинем расправу и кажем им кад сазна своју личну историју, онда можемо причати о општој.
Код мене је село иначе страдално, кости мојих предака се налазе у крипти у Пребиловцима. Мени је за то криво, што се све заборавља и губи заувијек, а морало је остати записано. Код мене да се оде у било коју кућу у селу, свака има причу за једну књигу. Свака кућа има свог старца Вукашина Мандрапу из Клепаца. Мој покојни кум је чак побјегао са јаме у Бивољем Брду, сама његова прича је да се најежиш. Али то нажалост нити је записано нити се записује. Кад бих нашао само једног заинтересованог младог човјека из села одмах би приступио писању књиге и родослова за цијело село. Али, овако сам, не иде. Црквене књиге су сачуване, али су у таквом стању да их је потребно колико сутра преписати, умножити и дигитализовати, јер ће пропасти трајно. А у њима је историја мога и околних села. Међутим, никог то не занима. Црква би то требала преузети на себе, а не да се бави разним, нецрквеним темама. Али опет, то је друга прича.
И још једна ствар, овим би требало да се баве људи у пензији, пуни искуства, када имају највише времена и морало би бити више људи из једног племена да потегну заједно. Међутим, код мене то није случај. Овако, све иде пуно теже. Али шта је ту је.