Моје прво сећање би се везивало од друге године живота, фрагментално, али прво континуирано сећање ми је од треће године живота. Посебно памтим одлазак на Пељешац са "фићом" и то да сам се испружио на задњем седишту, затим камповање и обилне кише под шатором и пријатеља мог оца, из истог села Медвеђа, који је камповао са нама тада, Радоша Бајића. Мала деца имају кратко памћење, које се касније брише (период до друге године), па сам видео како је мој сестрић упамтио мог оца (који је преминуо прошле године) , иако је имао свега пет месеци тада. Са својих шест месеци, јасно је одреаговао на његову слику (иако моја сестра то негира, сматрајући да је то само несвесна реакција, ја сам убеђен да није тако...дете од шест месеци, јасно препознаје онога кога је виђало у првих пет месеци живота). Сада већ је то питање да ли би реаговао. Мој отац се јасно сећао своје тетке, која је преминула кад је он имао две године.
Углавном, моја континуирана сећања су од треће године живота, када смо живели поред Шумарица, у насељу Ердоглија (тада се слушао радио Београд, и прве песме које сам запамтио из тог времена су "Бело лице љубам јас" и од Мирослава Илића "Ој Мораво, тија реко")
