У контексту читавог чланка, јасно је да се мисли на догађаје 1918. године. Александар Карађорђевић јесте имао "шведски сто", али је апетит био превелик, а могућности за варење недовољне. Зато је појео Југославију, а она је трајала колико је трајала, а Србе скупо коштала. То је одсуство политичке мудрости.
Немојмо стварање Југославије посматрати из данашње перспективе, већ из тадашње. Југословенска идеја сазрева током 19. века, њој су склони готово сви интелектуалци тога доба, тако да је стварање југословенске државе било нешто природно. Притом се не ради о 1918. већ о 1914. години када је Скупштина Србије усвојила Нишку декларацију и као ратни циљ прокламовала:
ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Са прагматичне стране, стварање СХС требало је да ојача позицију државе према Италији, која се развијала у новог непријатеља и претила да буде оно што је А-У била до 1914. Мегаломанија краља Александра није била територијална, него политичка. Његова жеља за влашћу и стално уплитање у парламментарни живот један је од разлога политичке кризе 1920-их.
Морам још нешто, а извињавам се на досади. Некако ми баш и не стоји та прича да је све што је писано о Обреновићима за време Карађорђевића било негативно и деградирајуће. Није било потребе за тим. Династија Обреновић је престала да постоји 1903. Није, дакле, постојала више никаква опасност са те стране по Карађорђевиће. Шта год да се напише, неће да им повећа популарност. Династичко питање било је решено.
Да, није дошло до неког
damnatio memoriae (изузимајући Александра и Драгу). Остао је споменик кнезу Михаилу, централне градске улице Милоша Великог, Кнез Михаилова, Краља Милана, Краљице Наталије, Други пешадијски пук „Књаз Михајло” итд.
Не знам да ли је неко обрађивао личности последњих Обреновића са психолошког аспекта? То би било занимљиво читати, јер су свакако неке црте њихових личности последица специфичног одрастања какво су имали и Милан и Александар. Ја увек волим да подсетим себе и друге колико су они били млади. Милан долази на престо са 14 година, абдицира у 35, умире са непуних 47. Александар је убијен у 27. години. Питање је шта би било да Милан није умро пре Александра, вероватно до преврата не би ни дошло.
Ако је неко од наших владара уживао, то је Краљ Милан...па у народу кад се каже за неког да ужива или се воза кочијама, кажу, "ужива" или "воза се ко Краљ Милан"..."
Наводно се говорило "живи ко краљ Милан", не знам да ли у Паризу или у Србији. То је чувени бел епок, 1871-1914, обележен успоном у науци, култури, економији (тзв. Друга индустријска револуција) монденским животом. Наравно то је једна страна медаље, живот у радничким насељима сигурно није био тако ружичаст. То је време и масовног исељавања Европљана у САД.