Познати Срби 19. вијека

[Синиша Јерковић]

Желио бих да се на једном мјесту скупе све фотографије познатих Срба из 19. вијека. Тада је већ фотографија била актуелна и на нашим просторима. Добро би било да се испод сваке фотографије постави неко објашњење.

[Синиша Јерковић]

За почетак постављам фотографију војводе и свештеника Богдана Зимоњића из Гареве код Гацка.


Богдан Зимоњић (Гарева код Гацка, 1813. — Пусто Поље код Гацка 1909.) је био поп и војвода гатачки. Истицао се у у локалним устанцима који су се јављали после 1852. у Херцеговини.

После сукоба Луке Вукаловића са црногорским двором, 1862. и пристанка Вукаловића да сарађује са Турском и Аустријом, Црна Гора је поставила Зимоњића као свог човека за Херцеговину. Пошто га је 1864, књаз Никола поставио за сенатора, стално се настанио на Грахову.

У великом устанку у Херцеговини (1875—1878) Зимоњић је био један од најпознатијих устаничких вођа. После окупације Херцеговине (1878.) аустроугрске власти су га поставиле за кајмакама у Гацку. С тог положаја повукао се после четири месеца због неслагања са аграрном политиком окупатора.

[Синиша Јерковић]

Бранко Радичевић



Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 — Беч, 1. јул 1853) је био српски романтичарски песник. Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је свега педесет четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића Змаја и Лазу Костића био најзначајнији песник српског романтизма.

[Синиша Јерковић]

Вук Стефановић Караџић





Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних песама и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.

Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1850.

[Синиша Јерковић]

Петровић Његоши


Петар II Петровић Његош


Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) је био један од највећих српских песника, владар Црне Горе и владика.

Његошево најславније дело „Горски вијенац“ у Бечу је оцењено као „манускрипт генијалног творца“. Друга његова важна дела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

Књаз Данило I



Књаз Данило I (Његуши 6. јун 1826 — Котор 13. август 1860) је био владар (књаз) Књажевине Црне Горе. Вољом Петра II је одређен за његовог насљедника. Послије смрти Петра II, Сенат и скуп главара проглашавају га 1. јануара 1852. године за владара Црне Горе. Дана 1. марта 1852, Сенат по одлуци Свеопштег црногорског збора одлучује да Црна Гора постане насљедно књажевство.

И поред Његошеве воље, у Црној Гори су постојала још два претендента на престо, и то Његошев брат Перо Томов и Ђорђије Савов Петровић. Чак је и Сенат дана 9. септембра 1851. године изабрао Пера Томова за господара Црне Горе, али је захваљујући руској подршци, као и утицају двоје угледних сенатора Новице Церовића и Стефан Перков Вукотић, као први свјетовни владар, на престо сјео Данило.

Никола I Петровић Његош



Никола I Петровић Његош (Његуши, 7. октобар/19. октобар 1840 — Антиб крај Нице, Француска, 2. март 1921) је био књаз Црне Горе у периоду 1860—1910. и краљ у периоду 1910—1918.


Милена Петровић



Милена Петровић (Чево, 27. април 1847 — Антиб, Француска, 16. март 1923) је била кнегиња и краљица Црне Горе до 1918, супруга краља Николе.

Милена је била ћерка војводе Петра Вукотића (1826—1904) и Јелене рођ. Војводић.

Удала се за младог кнеза Николу 1860. године и била кнегиња до 1910, а од те године краљица, све до 1918. Крајем 1918. је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је одлуком скупштине Краљевина Црна Гора престала да постоји.

[Јовица Кртинић]

др Лаза Лазаревић, писац и лекар, један од најбољих српских реалиста. Права је завршио у Београду а медицину у Берлину. Написао је само девет приповедака, од којих је "Швабица" остала у фрагментима. Мада с патријархалним погледима на живот, његове приповетке - сажете, с веома снажном унутрашњом драматиком - имају класичну вредност. Као лекар учествовао је у организацији санитета у Србији и објавио 54 рада у стручним медицинским часописима, од којих неки имају изузетан значај. Остала дела: "Први пут с оцем на јутрење", "Све ће то народ позлатити", "Ветар", "На бунару", "Школска икона", "Он зна све", "У добри час хајдуци", "Вертер".



Лаза Лазаревић је рођен у Шапцу 13. мај (1. маја по јулијанском календару) 1851. године. Отац Кузман, пореклом из Херцеговине, држао је са братом Михаилом трговачку радњу. Мајка Јелка, кћи шабачког кујунџије, оставши сироче удаје се за петнаест година старијег Кузмана у својој петнаестој години. У породици Лазаревић владао је примеран патријархалан ред. Када је Лаза имао девет година изненада му умре отац а годину дана касније и стриц Михаило. Тешке прилике у које је запала породица наметале су Лазаревићевој мајци велику одговорност. Она је требало да води рачуна и изведе на прави пут четворо деце, Лазу и његове три сестре. Лазина приврженост породици одразила се на његов књижевни рад. Култ породице и жртвовање њеним интересима је стално био присутан како у животу тако и у делима овог писца.
Основну школу и четири разреда гимназије Лазаревић је завршио у Шапцу. Његов отац је био пренумерант на многе књиге које су тада излазиле па је Лазаревић већ у раном детињству имао прилику да се упозна и заволи књижевност. У јесен 1867. када му је било шеснаест година, Лазаревић уписује Правни факултет Велике школе. Постао је секретар великошколског удружења „Побратимство“. Током студија права у Београду Лазаревић је био под утицајем Светозара Марковића и одушевљење за руски језик и књижевност захвата и Лазаревића, који је учио руски језик и читао дела руских револуционарних демократа Чернишевског, Писарева и Доброљубова. Пре него што је завршио права 15. јануара 1871. године изабран је за државног питомца да студира медицину у Берлину али му је стипендија одузета због прилика које су настале услед Париске комуне. Након тога, Лазаревић завршава права и постаје практикант Министарства просвете. Почетком наредне године поново му је потврђена стипендија и он одлази у Берлин. За време Српско-турског рата 1876 — 1877. Лазаревић прекида студије пошто је позван на војну дужност. Служио је као лекарски помоћник и био одликован сребрном медаљом за ревносну службу. Вративши се у Берлин завршава студије медицине 8. марта 1879. По повратку у Београд постављен је за лекара београдског округа а 1881. године постао је први лекар Опште државне болнице у Београду. Исте године Лазаревић се оженио Полексијом, сестром свог друга Косте Христића, са којом је имао три сина: Милорада, Кузмана и Владана и ћерку Анђелију. Кузман је преминуо након годину дана а Владан две године по рођењу. Упоредо са напорном праксом радио је и на књижевности. За десет година написао је свега девет приповедака док је осам остало недовршено. Почетком 1888. изабран је за члана Српске академије наука за заслуге на књижевном пољу. Фебруара 1889. постаје лични лекар краља Милана и бива унапређен у чин санитетског потпуковника. Српска академија наука је 8. јула 1890. наградила Лазаревићеву последњу приповетку „Он зна све“, а 10. јануара 1891. (29. децембра 1890. по јулијанском календару) Лаза Лазаревић је преминуо.

[Синиша Јерковић]

Никодим Милаш



Никодим Милаш (Шибеник, 16. април 1845 — Дубровник, 2. април 1915) је био далматински епископ и канониста.

Рођен је у Шибенику 16. априла (4. априла по јулијанском календару) 1845. По рођењу, добио је име Никола. Отац, Трифун и мајка Марија, по рођењу Италијанка, која је пре удаје примила православну веру, из породице су Милаша који су се доселили у Далмацију из Дувна.

Главни научни рад Епископа Никодима (Милаша) је био каноничког садржаја. Важио је за једног од најбољих канониста свога времена. На науци је почео да ради 1872. Многи његови чланци и расправе разасути су по бројним стручним и научним часописима.

Још за време школовања у задарској Гимназији Милаш се суочио са буђењем народне словенске свести у Далмацији: Јер су се у далматинском сабору организовале две странке: италијанска и словенска. Због свог словенског опредељења Милаш је и сам, у три наврата, био кажњаван. Од 1885. залагао се (и после аудијенције, 1896, код цара, у Бечу, и успео) да се у Гимназији у Задру настава изводи на српско-хрватском језику.

По повратку у Задар са кратког службовања у Београду, епископ Никодим се посвећује научном раду и објављује књиге Пропаганда и књигу за коју се са сигурношћу може рећи да је његово животно дело, Црквено право. Оно је преведено на више језика и данас се користи у свим православним црквама.

Епископ Никодим је био изазван папском енцикликом 1894. године, којом су православни позвани да се сједине са римском црквом. У исто време дошло је до посете крижевачког унијатског бискупа Јулија Дрохобецког (1891-1920) Далмацији. Милаш је својом ускршњом посланицом свештенству и народу 1896. скренуо пажњу на значај православне вере и на опасност која им прети од римокатолика и унијата. Ови најновији догађаји су га побудили да се пуне четири године посвети проучаању судбе православне вјере и цркве у Далмацији од најстаријих времена... Резултатом овога била је моја мила и најмилија књига Православна Далмација, 1901. године.

Објављивање књиге Рукоположење као сметња браку (1907), и критике које су потом уследиле из богословија у Београду и Сремским Карловцима (Стевана Веселиновића из Београда и Јована Вучковића из Сремских Карловаца), послужиће далматинској влади да се ослободи Никодима Милаша. Акцији против епископа Никодима придружили су се и неки интелектуалци, световњаци, монаси и свештеници. У исто време су неке црквене општине тражиле да се епископ Никодим свргне. Епископ Никодим је 21. децембра 1911. године поднео цару „оставку на задарску епархију“, а она му је уважена 19. јануара 1912. године.

Вест о Милашевом пензионисању примљена је у целом православном свету са жалошћу и протестом, а посебно у Русији у којој је Милаш уживао велики углед. После пензионисања Кијевска духовна академија прогласила га је 2. марта 1912. године својим почасним чланом, а то је учинило и Словенско добротворно друштво у Петрограду 5. маја исте године.

Епископ Никодим Милаш је умро на Велики петак, 2. априла (20. марта по јулијанском календару) 1915. године у Дубровнику и сахрањен у приватној гробници. Његови посмртни остаци пренети су 4. октобра 1930. године у Шибеник и следећег дана сахрањени у посебној капели крај Успенског храма.

[Александар Невски]

Вук Стефановић Караџић

Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних песама и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.

Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1850.

Извињавам се што морам примѣтити, али овоме пропалици овдѣ међу часнима људима нѣйе мѣсто. Мѣсто му йе са Вандалима и уништитељима културе. Или у Бечу.

[Синиша Јерковић]

Извињавам се што морам примѣтити, али овоме пропалици овдѣ међу часнима људима нѣйе мѣсто. Мѣсто му йе са Вандалима и уништитељима културе. Или у Бечу.

Претпоставих да ћеш тако штогод написати, али тема се зове: Познати Срби 19.вијека, а не Часни Срби 19.вијека, тако да ми не оцјењујемо, већ само постављамо.

[mladjo]

Вук Стефановић Караџић

Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних песама и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.

Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1850.

Извињавам се што морам примѣтити, али овоме пропалици овдѣ међу часнима људима нѣйе мѣсто. Мѣсто му йе са Вандалима и уништитељима културе. Или у Бечу.

Пропалица Вук?
Због чега му није мјесто међу часним Србима? Шта је он толико згријешио, па неславно заврши у ”пропалицама”?

(Знам да ће ме модератор опоменути обзиром да се овде не оцјењују него само постављају великани нашег народа, али просто нисам могао одољети да "ново-реформаторима ”срБског” језика XXI° вјека” укажем на постојање једне знатно старије реформе која не заслужује било какво блаћење и која и дан данас важи за основу српског језика).

[Kyrios]

Војвода Стојан Ковачевић



Стојан Ковачевић (Срђевићи код Гацка, Источна Херцеговина, 1821. — Никшић, 1911). Легендарни херцеговачки јунак и хајдучки харамбаша.

Одметнуо се од турске власти половином XIX вијека и хајдуковао заједно са својим рођаком, такође чувеним јунаком и харамбашом, Петком Ковачевићем. За читаво вријеме трајања Вукаловићевог покрета 1852-1863. чете харамбаша Стојана и Петка Ковачевића биле су једине које нису прекидале борбу с Турцима у Херцеговини. Посебно се истакао у току битке на Граховцу 1858. Турци су ултимативно тражили од Црне Горе да се спријече њихове акције. Због тога су 1864. били издати Турцима у Никшићким Рудинама (Церовац). Петко је тада са породицом заробљен и са синовима одведен у тамницу у Никшић, а затим у Мостар, гдје је и објешен на Малој тепи 1865. Стојан је наставио четовање и припремао Херцеговце на устанак, а 1872. године ишао је у Београд покушавајући да обезбиједи помоћ и подршку српске владе за нови устанак у Херцеговини. Али, на повратку у Херцеговину био је поново на превару ухваћен од стране повјерљивих људи књаза Николе и предат Турцима. Успио је да побјегне из тамнице у Мостару, али му је књаз Никола онемогућавао сваку акцију, да не би реметио односе са Турцима.

Почетком устанка 1875. године, Стојан се са својом четом нашао у првим борбеним редовима и није посустао све до краја устанка, истичући се у многим бојевима против Турака од Муратовице, преко Дуге до Вучијег дола, Острошких греда, Никшића и других великих бојишта. Послије Берлинског конгреса и окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Стојан није признао новог окупатора нити положио оружје, већ је 1882. године, покренуо Херцеговце на нови устанак. Послије завршетка устанка, Стојан се повукао у Црну Гору и био интерниран у Подгорици, да би се касније населио у Никшићу. Када је 1908. године Аустроугарска извршила анексију провинција Босне и Херцеговине, тада 87-годишњи Стојан је, заједно са харамбашом Пером Тунгузом, отишао на Цетиње, тражећи од књаза сагласност да подигне нови устанак у Херцеговини.

Умро је у дубокој старости у Никшићу и сахрањен, по жељи краља Николе, крај Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу. Са друге стране цркве сахрањен је, такође по Николиној жељи, велики црногорски јунак Новак Рамов Јововић. Краљ Никола је желио да та црква буде његово вјечно пребивалиште и да му на тај начин „вјечну стражу“ држе најбољи херцеговачки и најбољи црногорски јунак.

О славним војевањима Стојана Ковачевића некада су писали бројни историчари, хроничари и публицисте, као и пјесници, приповједачи, романсијери, а нарочито епски пјесници. Алекса Шантић му је посветио пјесму

Стојан Ковачевић

Кô храст што ниче из голети оне
Гоњеној тици да скровиште буде -
И ти си никô из дједовске груде
Да будеш бранич оних што их гоне.

Кô вихор млади од грма до грма
И ти си тако, узвишена чела,
Кружио, лаве, од села до села
Мртве да будиш... Твоја света крма

Бјеше слобода... И у вјечном боју
За њу си давô крв и душу своју,
И сваки корак њој ране те стоји...

Вај, сада кад нас синџир туче,
Ко ће да крха тамнице и кључе
Кад тебе нема и орлова твоји'?

[Синиша Јерковић]

Кириос, нећу склањати овај чланак о Стојану Ковачевићу, али тема је предвиђена за фотографије познатих Срба 19. вијека (оно што се може наћи). Више ми је циљ био да се на једном мјесту скупе фотографије из 19. вијека него само представљање личности. Иначе, у Србији фотографија оживљава тек око 1850. тако да су посебно драгоцјене те ране фотографије људи који су малим дијелом свог живота закачили то рађање фотографије: Његош, Вук Караџић, Бранко Радичевић, кнез Михајло.

[Синиша Јерковић]

Обреновићи

кнез Михајло Обреновић



Михаило Обреновић (4/16. септембар 1823 — 29. мај/10. јун 1868) је био кнез Србије од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. године. Његова прва владавина се завршила збацивањем 1842, а друга владавина се завршила убиством.

краљ Милан Обреновић



Краљ Милан Обреновић (Марашешти, близу Јашија, Румунија, 22. августа 1854 — Беч, Аустроугарска, 29. јануар 1901) је био кнез 1872-1882 и први нововековни краљ Србије 1882-1889.

краљ Александар Обреновић



Краљ Александар Обреновић (Београд, 2/14. август 1876 — Београд, 29. мај/11. јун 1903) је био српски краљ, последњи из династије Обреновић, који је, заједно са својом супругом краљицом Драгом Обреновић, убијен у Мајском преврату 1903. Краљ Александар је био син краља Милана и краљице Наталије Обреновић.

Петрија Обреновић, ћерка кнеза Милоша



Петрија Обреновић (1808-1871), удата 1824. за Теодора Бајића од Варадије

Велимир Михаило Теодоровић



Велимир Михаило Теодоровић (Рогашка Слатина, 8. мај 1849 — Минхен, 31. јануар 1898) је био ванбрачни син кнеза Михаила и Марије Бергхаус. Првобитно име му је било Виљем Бергхауз. Када је напунио седамнаест година, на захтев оца прешао је у православну веру, на крштењу добио је име Велимир, а за презиме узео Теодоровић, старо презиме Обреновића. 1867. године, послат у Швајцарску, да заврши школовање. Тад се последњи пут видео са оцем, јер је наредне кнез Михаило убијен у атентату у Топчидеру. Након смрти кнеза Михаила Обреновића Намесништво је решило да Велимир Теодоровић добије имање у Румунији и 35.000 дуката.

Умро је 1898. године. Након Првог светског рата пренет је у Београд и покопан на Новом гробљу. Тестаментом је целокупну имовину оставио Србији. Задужбина коју је успоставио, названа је „Велимиријанум“. Први управник „Велимиријанума“ био је председник Владе Никола Пашић. Касније је задужбином располагало Српско привредно друштво Привредник.

[Синиша Јерковић]

Обреновићи-жене

кнегиња Јулија Хуњади Обреновић



Јулија Хуњади де Кетељ (Беч, 26. август 1831 — Беч, 19. фебруар 1919) је била кнегиња Србије, супруга кнеза Михаила Обреновића.

краљица Наталија Кешко Обреновић



Наталија Обреновић (Фиренца, 14. мај 1859 – Париз, 8. мај 1941) је била супруга краља Милана Обреновића, кнегиња (1875—1882) и краљица Србије (1882 — 1888).

краљица Драга Луњевица Обреновић


Драга Обреновић, (девојачко Луњевица, из првог брака Машин; Горњи Милановац, 11/23. септембар[1] 1864 — Београд, 29. мај 1903) је била краљица Србије и супруга краља Александра Обреновића, последњег краља из династије Обреновића.
     Пре него што је постала краљица, Драга је била удовица инжењера Светозара Машина и била је дворска дама на двору краљице Наталије Обреновић. Убијена је заједно са супругом током Мајског преврата 29. маја 1903.

[Александар Невски]

Пропалица Вук?
Због чега му није мјесто међу часним Србима? Шта је он толико згријешио, па неславно заврши у ”пропалицама”?

(Знам да ће ме модератор опоменути обзиром да се овде не оцјењују него само постављају великани нашег народа, али просто нисам могао одољети да "ново-реформаторима ”срБског” језика XXI° вјека” укажем на постојање једне знатно старије реформе која не заслужује било какво блаћење и која и дан данас важи за основу српског језика).

Због уназађивања србскога йезика, како граматичкога (рецимо прогоном мѣстнога и датељнога падежа множине...), тако и правописнога. О том пишем већ годинами на Крстарици (извињавам се због позивања на друго разговаралиште, али немах избора). И због његовога циља - одрицања од свега србскога стваралаштва од прѣ његовога рођења (што нѣйе радио чак ни Хитлер), због уназађивања правописа тупавим и штетним правилом "йедначења по звучности", због латиничења нашега писма латиничким словом "ј", када смо ми већ били имали слово за то, за шта йе он добио новац од Беча. И због "правила бабе Йегде", койом су из нашега йезика протѣрани сви србски граматички облици непознати неписменим становникомъ његовога села. И због прогона слова "Ѣ" чиме йе направљен яз између Срба екаваца и ийекаваца. И има йош много тога...

[Синиша Јерковић]

Због уназађивања србскога йезика, како граматичкога (рецимо прогоном мѣстнога и датељнога падежа множине...), тако и правописнога. О том пишем већ годинами на Крстарици (извињавам се због позивања на друго разговаралиште, али немах избора). И због његовога циља - одрицања од свега србскога стваралаштва од прѣ његовога рођења (што нѣйе радио чак ни Хитлер), због уназађивања правописа тупавим и штетним правилом "йедначења по звучности", због латиничења нашега писма латиничким словом "ј", када смо ми већ били имали слово за то, за шта йе он добио новац од Беча. И због "правила бабе Йегде", койом су из нашега йезика протѣрани сви србски граматички облици непознати неписменим становникомъ његовога села. И због прогона слова "Ѣ" чиме йе направљен яз између Срба екаваца и ийекаваца. И има йош много тога...

Је ли то то овако о Вуку зато што је он Е1б, а ти И2а?

[Александар Невски]

Је ли то то овако о Вуку зато што је он Е1б, а ти И2а?

Я о његових штеточинствах пишем већ годинами, а да сам И2а сазнах прѣ само мѣсец данъ. А да ли йе он Е1б1б или не, много ме не занима. Гледам само његова недѣла, а не порѣкло, койе човѣк не бира.

[Kor]

Александар Невски

http://Због уназађивања србскога йезика, како граматичкога (рецимо прогоном мѣстнога и датељнога падежа множине...),
тако и правописнога.

Колико ја знам, такви облици се нису користили у инсточнохецеговачком дијалекти кога је Вук узео као основу српског језика.

И због његовога циља - одрицања од свега србскога стваралаштва од прѣ његовога рођења (што нѣйе радио чак ни Хитлер)

Не бих рекао да је било неког одрицања осим што је започето са коришћењем нове орфографије. Савршено иста ствар је била и код Руса и неких других народа.

због уназађивања правописа тупавим и штетним правилом "йедначења по звучности

то тупаво правило постоји у многим језицима, укључујући немачки.

због латиничења нашега писма латиничким словом "ј"

а кога су ђавла онда радили Руси (а украјинци и данас раде) са словом i? О никаквом латиниьешу не моэе бити реь поюто то слово уопюте не постойи у латинском писму. Онда су и Енглези и Немци скрнавили латиницу увођењем тог словног облика.

нашега йезика протѣрани сви србски граматички облици непознати неписменим становникомъ његовога села. И због прогона слова

Ако мислиш да је твој чукун-чукун деда био писменији, вараш се. Огромна већина српског етноса је била тотално неписмена. Вук је само узео за говор оно што је народ говорио а не оно што су црквењаци читали и при томе су сачињавали један промил становништва.

И сва срећа да је реформу одрадио на време пошто би касније имали много више проблема. Овако можемо да се похвалимо да имамо један од најелегантнијих постојећих језика. Да је то толико лоше, не би руси и дан данас мислили да ураде нешто слично томе. Па и они се кају зашто није проведена слична реформа руског језика пре 100+ година.

[Александар Невски]

Опширан одговор Кору поставих на Крстарицу, прѣдмет разговора "Вук Караџић: Крушевљани говоре нарѣчйем бугарскога йезика", унутар скупа Йезик

http://forum.krstarica.com/showthread.php/587305-%D0%92%D1%83%D0%BA-%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%9F%D0%B8%D1%9B-%D0%9A%D1%80%D1%83%D1%88%D0%B5%D0%B2%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D1%A3%D1%87%D0%B9%D0%B5%D0%BC-%D0%B1%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B9%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA%D0%B0?p=24369474#post24369474

Не хоћах прљати ово разговаралиште стварими невезаними за порѣкло.

[Синиша Јерковић]

Настављамо, да не заборавим Карађорђевиће, а и да завршимо са династијама:


Кнез Александар Карађорђевић


Кнез Александар Карађорђевић (Топола, 11. октобар 1806 — Темишвар, 3. мај 1885) је био владајући кнез Србије од 1842. до 1858. године.

Најмлађи син Карађорђа и Јелене, Александар, рођен је у Тополи 11. октобра 1806. (по новом календару). Школовао се у Хотину у Бесарабији (Русија), под покровитељством руског цара. Оженио се 1830. године Персидом, ћерком војводе Јеврема Ненадовића и Јованке Миловановић. Имали су деветоро деце: ћерке Полексију, Клеопатру, Јелену и Јелисавету, и синове Алексија, Светозара, Андреја (сва тројица умрли као деца), Петра и Арсена.

Краљ Петар I Карађорђевић


Краљ Петар I Карађорђевић (такође познат и као краљ Петар Ослободилац и Стари краљ) рођен је као пето дете кнеза Александра и кнегиње Персиде (из чувене породице Ненадовићи) из Бранковине на Петровдан, 29. јуна/11. јула 1844. године.

Арсен Карађорђевић



Арсен Карађорђевић (Темишвар, 4/16. април 1859 — Париз, 19. октобар 1938) био је син кнеза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде (рођене Ненадовић), рођени брат краља Петра Првог Ослободиоца.

Клеопатра Карађорђевић



Клеопатра Карађорђевић (Крајова, 14/26. новембар 1835 — Глајхенберг, 1/13. јул 1855) је била ћерка кнеза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде.

Алекса Карађорђевић



Алекса Карађорђевић (1859-1920) је био први син Ђорђа Карађорђевића (унук Карађорђа Петровића) и Саре Анастасијевић (ћерка Капетан Мише). Алекса је био виђен као један од наследника трона по повратку Карађорђевића на престо Србије 1903. године.

Божидар Карађорђевић



Принц Божидар Карађорђевић (11 January 1862 – 14 April 1908), српски умјетник и теоретичар умјетности, био је члан краљевске куће Карађорђевића. Био је свјетски путник. Давао је часове пјевања и цртања и касније је зарађивао за живот као преводилац и критичар умјетности. Писао је за  Encyclopædia Britannica, Figaro, La Revue de Paris, Revue des Revues, Magazine of Art, и друга издања. Син је Ђорђа (Карађорђевог унука) и брат је Алексе Карађорђевића.

Интересантно је да је краљ Петар I и Алексу и његовог брата Божидара искључио из припадности краљевском дому Карађорђевића када је ступио на престо Србије 1903. Иначе су по праву првенства старијег сина, управо ови потомци Карађорђевог најстаријег сина Алексе и његовог сина Ђорђа, требали наслиједити престо Србије. Ова грана је изумрла у мушкој линији.