Гуслар, 1955
https://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/br%2041/05%20Crnjanski.htmlМилош Црњански и гусле
Спустимо се, зачас, у репортажу Милоша Црњанског „Утакмица гуслара код Алипашина моста”, и поводом те утакмице до његовог коментара „Песма гуслара има ли још смисла”, из далеке 1925. године.
Неозарен старог ореола сјајем, Црњански ту пише да смо „заборавили свој народ, као да се сав населио на Чубуру”. Он, умешан у београдске хронике, љубитељ авиона, одлази да својим ушима слуша такмичење 64 гуслара. То му се чинило барокно. Да иде тамо „на домак белих минарета и гробаља, под сенком блажујске цркве, дигнуте над костима повешаних свештеника; то је било достојно дубље језе и дивљења”. „Херцеговина је, изгледа, срце наше земље и лепота тела тамо је дивна и општа. Лепота и архаизам наше народне песме, етички велике и вечније од свих других уметничких манифестација наше расе. Сва та крвава прошлост која лелече из гусала, сад је време да се увиди, била је лепота есхилска, судбином нам досуђена.”
Мало доцније додаје како је кроз Сарајево минула сенка Принципова. А шта је Гаврило Принцип, „чија рука није задрхтала”, него трагични видовдански заточник о коме наш песник у Коментарима Итаке има и оваквих реченица: „Син једног сиромаха, пролетера, земљорадника, Херцеговца, још непунолетан, био га је (Франца Фердинанда) скинуо са неба револверским пуцњима... Његов акт одобравала је само наша сиротиња и омладина... Принцип је, својим актом, ударио свима нама на чело жиг убице и сви смо ми постали сумњиви полицајцима, не само у Аустрији, него и целој Европи. Принцип нас је тако повезао боље него што смо били повезани, дотле, црквом, традицијом, крвљу... Атентатор нам је говорио, јасно, и са оне стране гроба.” Ова повезаност и јасност, разуме се, долазе из самог центра Косовског завета. О тираноубиству је реч.
Када се у „Војничкој песми” каже: „Нисам ја за сребро ни за злато плако, / нити за Душанов сјај”, то је казано да се призову доњи, страдални, себарски слојеви, које је онако у „Апотеози” узвисио, не пропустив да снизи тон устаљене патетике у питању ко, какав и су чим сме изаћи пред Милоша: „Ову чашу банаћанској дивизији, која ће изаћи сва погрбљена, од најгаднијих болести, пред Обилића.” „Гуслара сељачки пој / који не да да за живота зреш”, није ли сличан ономе у Његоша о младом житу коме је прије рока дошла жетва. Свој род Црњански често зове разапетим. Што весело мре. Коме је у смрти част. И зато у „Дитирамбу” овако прети и заклиње: „Клекнеш ли животу понизна лица, / нисам више твој син.” И када пише „Оду вешалима”, он заправо пише нихилистичку оду части: „Лепше се на вама по небу лети, / по земљи има блата.” Умети умрети, понављао је речи свога оца онај који је, испунив судбину, на крају пута, одбио лекове, храну и воду, окренуо се зиду и умро. Има сеоба. Смрти нема!
Иза ратних страхота, дакле, они који су „изгубили радост”, којима су се „очи помрачиле тугом звери”, имали су изнова све да зараде: и смех и радост и отаџбину и нацију. Црњански је своје побуњеничке, циничне, црнохуморне песме звао родољубивим. И имао је право. Била је то и за Отаџбину и за Нацију негативно речена љубав. Негативно, наспрам лицемерне предратне реторике виших слојева који су намерили да граде Мештровићев видовдански храм; и увек на нов, само његов начин, речена љубав за слободаре: „Хајдучкој крви нек се ори цик. / Убици дижте Видовдански храм!” Убици који је Обилића обновио.
Усред репортаже о гусларима има и оваква реченица: „Какав страшан уметник је овај певач... пева, а нама су уоколо очи пуне суза.”
Нема, дакле, осетљивог српског ува, ма где се човек родио и ма где живео, ма колико се опирао, док слуша гуслара, а да му се не протресе читав организам, да не утире сузе... Црњански на овоме свом путовању прво описује лепоту, тишину и зачараност Дрине и прекодринских предела које први пут гледа. У присенку му је примисао шта би он, школован у Темишвару, Ријеци, Бечу и Паризу, имао са гуслама и гусларима, тим индијанцима у колоритним ношњама, који врат и главу атавистички заокрећу небу. И са том тмолом, једноличном, жалобном мелодијом. А видели смо, ено, како га та даворија узима под своје, како га разбија у фундаменту: „Пева, а нама су уоколо очи пуне суза.”
Није се Милош Црњански отклањао, он је нашу епску повесницу напамет знао. А и с Богом је, више него што се писало, био у сагласју: „У Богу је ведро. У нас све се сневесели.”
