Ево један текст који може да буде интересантан Дробњацима. Ради се о Свештеничкој породици Косорић.
Посљедњег од свештеника Косорића о. Боривоја сам лично познавао и мислим да ивакав текст заслужује мјесто на овој теми.
Поред војвода, Косорићи су били и позната свештеничка кућа. Смрћу војводе Илије II на Језерима 1705. године престало је војводство у овом братству. Током следећег КСВИИИ века помиње се неколико свештеника у тој породици. Породично предање каже да је поп Василије родоначелник. Унук је војводе Отаса и праунук војводе Илије И, био је парох у првој половини 18. века. Наследио га је син поп Милија. По родослову породице Срдановић поп Милија је имао три сина: Срдана, родоначелника овог братства, Мијаила, кнеза Косорића кога су Турци обесили на Пушини 1806. године, као једног од коловођа Дробњачког устанка, и поп Стеван. Након слома устанка 1806. године, попа Стевана су Турци са групом Дробњака одвели у Пљевља и погубили. Потомци попа Стевана данас се зову Недићи по попадији Неди.
После смрти попа Стевана, парохију Косорић преузима његов рођак попа Сава, али се 1812. године преселио у Румунију.Тако се у овом славном братству завршила свештеничка лоза у Дробњаку.
Али Косорићи настављају службу Божију на другом крају, у источној Босни. Током целог 18. века одвијале су се непрекидне миграције Срба из Старе Херцеговине у Румунију, односно шире подручје источне Босне. Ове сеобе ће трајати до почетка 19. века. Највише ће се иселити Дробњак, а међу њима ће бити и значајан део породице Косорић. Тада ће се иселити два брата, оба свештеника, Стојан и Лазар. Поп Стојан се зауставио у Румунији, у околини Рогатице, а поп Лазар је дошао на Дрину, у околину Горажда. Поп Лазар је оснивач династије Косорић у Горажду, који ће више од две стотине година бити обновитељи, служитељи и чувари цркве Светог великомученика Георгија, коју је подигао Херцег Стјепан 1454. године. Тај храм је обновљен 1778. године, радом Дервиш-бега Сиерчића и свештеника Косорића. Том приликом је наткривена црква и дозидана припрата, наводно да би се прекрили гробови овдашње властелинске куће Ширинића, чији су потомци муслимани Сјерчићи. Остала је упамћена и опевана у народу. У народној песми се помиње млади свештеник Јован Косорић. Вероватно је син папе Лазара, који је свакако рестауратор јер је тада био у пуној снази. Њих двојица ће отпутовати у Свету земљу 1807. године и донети књигу о Јерусалиму штампану у Бечу 1781. године, на којој ће написати: „Ево долазимо у Горажде са богослужења Гроба Господњег. Клањаоци: Лазар и Јован. 1807. „Књига је била власништво овог свештеника до Првог светског рата, када је нестала. Свештеник Лазар је донео много моштију из Дробњака и Јерусалима, о чему ће писати неколико историчара.
Међу овим реликвијама најзначајнија је била сребрна здела која је служила као крстионица и имала је утиснути лик Светог Ђорђа. Тај дар је, према предању, поклоњен цркви Светог Саве у Косорићу. Реликвија је нестала током Другог светског рата, али се њена фотографија чува у Земаљском музеју у Сарајеву. Последњи свештеник, слуга цркве херцега Стјепана из Доње Сопотнице код Горажда из Косорићеве куће, девети по реду, био је Боривоје, који је 1992. године морао да напусти Горажде и побегне у Црну Гору. Службовао је, кратко као економ у Цетињској богословији, а потом у Тивту 15 година као старешина саборне цркве Св. Сава. Он је пробудио и учврстио хришћански живот у овом приморском граду. Заједно са парохом и црквеним одбором подигао је велики парохијски дом у непосредној близини цркве. Пензионисан је 2009. године после 54 године свештеничке службе. Преминуо је 2011. године. Сахрањен је поред својих предака у свештеничкој гробници, у порти цркве у Доњој Сопотници.
У шематизму Српске православне цркве за 1924. годину у Епископији дабробосанској налазимо следеће: прота Атанасије Косорић је парох у парохији рогатичкој, Васо Косорић је свештеник у парохији гласиначкој, а Лазар Косорић је свештеник у цркви Светог Ђорђа у Горажду. Дакле, ту су још трајале три свештеничке династије Косорића, чији су корени у Дробњаку. У Дробњаку се налази црква посвећена Св. Никада
Преузето из фељтона (д.новине "Дан")
„Црква у Дробњаку“, аутор Томаш Ђоровић (2018)