ДУБРОВНИК
Историјски називи
Rausium, Ragusium, Ragusa, Racusia, Labusedum, Dobra (Dubra) Venedik
Етимологија
Од дубрава, прасл. дọбрава ‘(храстова) шума’. (А.Л.)
Историјат
Град и лука у Хрватској на ј/и обали Јадрана. Развио се на падинама брда Срђа, од рта Урсуле до рта Кантафига. Дели се на стари град опасан зидинама, и на предграђа Пиле, Плоче, Груж и Лапад. На месту данашњег Страдуна био је узак канал који је делио град од копна и подграђа које се врло брзо развило на простору данашњег Пријека. Канал је постепено засипан и коначно засут у XII в.
Град Рагуса (касније Дубровник) основан је у VII в., после пада Epidaura (данашњи Цавтат) који су разорили Словени. Становништво је у почетку било романско (избегли из Епидаура и њихови потомци), али је с временом словенизовано упорним и снажним деловањем словенског залеђа. У почетку (до краја XI в.) припадао је византијској теми Далмацији која се делила на западну (Задар, Крк, Осор, Раб, Трогир и Сплит) и источну (Дубровник и Котор, а до IX в. још Росе и Будва). Источна Далмација је у Византији имала повлашћен статус, а Дубровник је био њена престоница све до почетка XIII в. (до првог пада Византијског царства 1204. под налетом крсташа). Током XII в. постаје важан посредник у трговини између балканског залеђа и медитеранског басена. Иако је био под врховном византијском влашћу, имао је аутономију високог степена и управо у овом периоду стварају се темељи његове будуће аристократске републике која ће трајати све до 1808. После првог пада Византије, Дубровник доспева под млетачку власт која ће трајати 150 година (1205–1358). Врховну власт у Дубровнику имао је кнез који је био Млечанин, изабран у Млецима, и задужен првенствено да чува млетачке интересе. Све остале органе власти бирао је такав кнез, чиме је дубровачка аутономија била тешко оштећена, и што је у неколико наврата довело до спорова са Млецима (1231–1232, 1235–1236, 1251–1252). Ипак, током XIII в. град јако напредује у урбанистичком и архитектонском смислу и шири територије, полажући право на острво Ластово, а у XIV в. и на полуострво Пељешац и острво Мљет. Уз то, у XIV в. дубровачка трговина је претежно оријентисана на копно (Србија и Босна), пошто се на мору већ проширила до Сирије, Египта и северне Африке уопште па, у недостатку бродова, мора да узима флоту у најам како би покрила све дестинације. Увозни артикли у тој трговини били су: дрво, жито, руде, стока, кожа, лој, маст, восак, мед, сир, крзно; а извозни: со, вино, текстил, занатски производи (нарочито од метала), зачини. Осим овога, један од уноснијих предмета трговине било је робље. У другој половини XIV в. Дубровник се ослобађа млетачке власти и следећих 170 година (1358–1526) остаје у склопу Хрватске и Далмације (које чине део Угарске краљевине) као слободна аристократска република (званично тек од 1441, али фактички већ од средине XIV в.). Однос између угарско-хрватског краља и Дубровника био је регулисан Задарским миром из 1358. У XV в. поново се обнавља трговина са Сиријом која је била престала због крсташких ратова, а додају се и нове дестинације – Француска, Арагонија и Кастиља (две последње почетком XVI в.). У то време појављује се и Турска као велика поморска и медитеранска сила. Дубровник јој од 1458. плаћа харач као данак за мир и одржава добре трговинске везе, тако да његови бродови у то време залазе и у Црно море. Са појавом Турака још се више унапређује и трговина робљем. У доба највећег раста дубровачке моћи, на Јадрану почињу да делују и конкурентске луке од којих је највећа био Котор, а одмах за њим Нови (основан 1382, данашњи Херцег-Нови). Уз Дријева на Неретви (данашња Габела), они су можда и могли угрозити дубровачку превласт на Јадрану, али су захваљујући дипломатији и добрим односима са Турском Дубровчани успели да обезбеде себи трговинске повластице које су их од тога сачувале. После Мохачке битке (1526), Дубровник се ослобађа и угарске врховне власти. Његови бродови освајају и Атлантик, путујући све до Енглеске. На врхунцу моћи он остаје све до прве половинe XVII в. када почиње да назадује услед промене главних трговачких путева и превласти холандско-енглеске флоте на мору. Томе доприноси и појава млетачког Сплита као конкурентске луке у Јадрану, и појава Француске као ривалске силе у Медитерану. Уз то, 1667. погађа га и катастрофални земљотрес у којем је погинуло 5000 људи по једном извору, а 2500 по другом – у сваком случају, више од половине укупног становништва. Град је готово сасвим порушен, и то највише линијом Страдуна где су биле најугледније и најраскошније јавне грађевине. Од тог ударца Дубровник се више никад није опоравио. У локалној историографији то се зове „прва смрт Дубровника” (друга је била 1806. кад је град опљачкан и разорен, а 1808. укинута Република за време Наполеоновог похода). После своје „друге смрти” Дубровник више није успео да обнови трговачку и путничку флоту, а одлуком Бечког конгреса 1814–1815. потпао је под власт Аустрије.
2. Дубровник - Doborwnich, Dobrownyk – у Босни (КХ И, 12) Тако се звао градић на врло стрмом и кршевитом изданку Хума, који се диже изнад ушћа потока Зеника у речицу Мисочу, притоку Босне (код Илијаша). Данас се виде само трагови утврђеног дворца. Неке верзије предања о постанку овог града говоре да га је основала Република св. Влаха (тј. Дубровачка република). Босански Дубровник се први пут помиње 1404. Почетком XVI в. (кад је био под Турцима), а околна жупа се такође звала Дубровник. Град је напуштен после 1655, а 1709. напуштена је и градска џамија као рушевна. Према неким изворима (Јукић, Лукаревић), Дубровчани су овде топили руду. Они су и саградили овај град уз пристанак бана Кулина.