Иначе везано за овај Ј2а род пронађен под стећцима у Лашви, добар кандидат би била средњовјековна босанска породица Дружића, што је у археолошко-антрополошком раду и наговјештено. О Дружићима нема пуно података, а ово су неки:
"Стефан Друшчић (Sthepano Druschich, Стефани Др8шчикв), 34,68; 38, 62 — сведок, представник горњобосанског властеоског рода Друшчић или Дружић чије је седиште било у Гучој Гори, на подручју жупе Лашва. Као сведок, Стефан се јавља и у исправама из 1332. и 1345. године."
"Степша (Stepse), 50, 44 — сведок, син Стефана Дружића, представник горњобосанског властеоског рода Друшчић, нема ближих података о њему.
Стефан Дружић (Sthepano Drusich), 50, 44 — у исправи се јавља као отац Степшин, представник горњобосанског властеоског рода Друшчић, видети претходни наш прилог у овој свесци."
"Други извор који говори о управи тепчије Батала над жупом Саном је исправа санског жупана Вукца од 25. маја 1396, који у граду Козари, у име војводе Хрвоја гарантује безбедност трговцима. На основу нешто каснијег податка сазнајемо да је поменут „владалац" био заправо Вук, син Милоша Дружића из Гуче Горе у Лашви. Како је тепчија Батало био господар жупе Лашве, несумњиво је дакле да је Вук био његов „човек" и да је у његово име управљао жупом Саном."
"Град Козару је у руке угарског краља предао Вук, син покојног Милоша Дружића из Гуча Горе из Лашве."
"У јеку ове кампање против херцега Хрвоја, у лето 1413, од његове власти се одметнуо и Вук, син Милоша Дружића од Гуче Горе у Лашви. Он је управљао жупом Саном и градом Козаром у име тепчије Батала Шантића, који је ове поседе добио у привремену власт, женидбом с Ресом, сестром херцега Хрвоја. Поред тога што је краљу Жигмунду предао град Козару и неке „своје тврђаве“ у жупанији Сани, Вук Дружић је у исти мах добровољно препустио certa castra sua in terra nostra Vzure. Као награду за показана „дела верности“, Жигмунд му издаје нову повељу доста касније од поменутих догађаја, 5. септембра 1425. У том документу, Вуку се обраћа као ,,aule nostre militia“, затим су споменуте његове заслуге у различитим
временима у борби против Турака и Босанаца, потом и предаја тврђава у Сани и Усори. На основу свега тога, награђен је поседом по имену Пака у Пожешкој жупанији, са свим његовим припадностима. На Вукову молбу, Жигмунд му је дао и посебну владареву дозволу да утврди свој посед, на тај начин што ће подићи ,,fortalitium seu castrum de lignis aut lapidibus“."
Видимо да су Дружићи били уско повезани са породицом тепчије Батала Шантића, такође из Лашве. Занимљиво да постоји муслиманска породица Шантића који је тестиран као припадник Ј2а цуцко-пјешивачке гране.
У сваком случају, чекамо да се објаве хаплотипови.
