Порекло становништва > Како истраживати породично порекло

Специфичности истраживања порекла у Срба у односу на друге народе

(1/6) > >>

Мића:
Отварам тему о специфичностима (посебностима) истраживања порекла у Срба (и разним српским крајевима) у односу на друге народе Европе и света.

Ако кренемо од истраживања партилинеарног порекла, као посебност српског народа издваја се пре свега крсна слава, која је битна за утврђивање даљег порекла (иако не мора нужно да се преноси по правој мушкој линији).

Друга битна ствар су антрополошка истраживања порекла становништва Јована Цвијића и његових следбеника. Она нам говоре о метанастазичким кретањима, тј. одакле је становиништво дошло и када.
За ова истраживања нисам нашао информације да ли је било оваквих истраживања код других народа (и да ли је код свих народа било потребе, с обзиром на околности у њиховим државама?), нарочито европских. На пример, Бугари и Грци (па и Румуни) су у сличним историјским околностима живели (мислим на турску управу у неким крајевима чак и до 20-ог века). Зна ли неко каква је код њих ситуација са антрополошким истраживањима?

Као евентуалну критику ових истраживања би могли да наведемо да нису коришћени архивски извори. Ево једне оштрије критике:


--- Цитат --- Наиме, Цвијић није марио за архивске изворе, а ту грешку нису уочили и исправили ни његови следбеници. Сва научна методологија Цвијићеве антропогеографске школе, у области етногенезе, сводила се на „мнемо-технику“, и то у њеном најсведенијем виду. Сам рад на терену припадника ове школе изгледао је овако. На захтев истраживача, среске власти су налагале сеоским кметовима да одређеног дана у селу окупе најстарије чланове свих фамилија за које се знало да живе у селу. Истраживач би их онда испитивао редом о томе одакле су им и када дошли преци, која им је слава и колико има њихових кућа у селу. Успут би покупили и опште ствари о селу, атару, водотоцима, а записали би и које предање ... На основу тога су касније прављене велике, импресивне синтезе о метанастазији, етногенетским процесима, психичким типовима и варијететима.
--- Крај цитата ---
http://www.paundurlic.com/forum.vlasi.srbije/index.php?topic=247.msg720#msg720

Такође, изгледа да нису сви Цвијићеви следбеници користили ни доступне пописе становништва, јер има случајева да поједини родови у насељима нису пописани, па макар наведени са назнаком да није нађено ништа о њиховом пореклу. Ипак, морамо имати разумевања у каквим су условима радили ови истраживачи и ценити њихов рад, јер би без њиховог прегнућа истраживање порекла било многоструко теже за нас. :)

Трећа свакако битна ствар, али која није специфична само за наш народ , је сталност презимена на једној страни и коришћење патронима на другој страни. Где су у Европи презимена најмање мењана, тј. најдуже очувана? Знам за супротни екстрем - Исланђани ни данас немају презимена, већ користе само патрониме. Код Срба овде има утицај у којој су држави живели (у турској, аустријској, српској, млетачкој или другој) и како и колико је вођена државна администрација и колико и где је очувана до данас.

Усмено патрилинеарно памћење, предања, се разликују у различитим српским крајевима. Мислим да овде не треба занемарити чињеницу да су сигурно постојали животни, практични разлози за памћење пасова предака. Изгледа да је у динасрким крајевима ту нарочиту улогу имала крвна освета. Шта о томе мислите и знате ли за дужа предања код других народа?


--- Цитат ---„Свакодневни живот није се могао регулисати без родословних сазнања па је и такозвани обични свет имао дебеле разлоге да памти генерацијске хронике свог рода. У питању су крупне потребе: избегавање рођачки блиских, инцестуозних бракова, уређивање имовинских односа у родној заједници или због, што данас звучи бизарно, крвне освете како би се прецизно одредио ’крвни еквивалент’ односно круг потенцијалних ’мета’. Код овог, поданичког слоја, родословна сазнања преносила су се усмено, с колена на колено“, тумачи Нишкановић.
--- Крај цитата ---
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6395.msg164687#msg164687

Malesevic:
Одлична тема.

Што се тиче критике Цвијића односно тадашњих метода мора се рећи да је Цвијић радио по методама које су онда биле актуелне (са одређеним прилагођавањима на средину тј. истраживачки субјект). Треба указати на то да су скоро све научне методе не само Цвијићевог доба, већ и онда које су важиле у првим деценијама после Другог св. рата добрим делом превазиђене, усавршене или толико кориговане да су из њих изведени нови методолошки приступи.

Што се предања тиче, то је питање које је занимљиво. Мислим да у одређеним срединама (нпр. ЦГ) предање може да послужи као добар оријентир. С друге стране, у неким другим срединама (које су очигледно биле мобилније у прошлости) попут Босне предање је врло танко и нејасно и најчешће почиње и завршава оним "дошли из Црне Горе".

Презимена могу да буду добар путоказ јер су се у неким крајевима презимена усталила рано, док опет у другим (Србија) тек половином 19-ог века. Остаје слава као један доста стабилан путоказ.

Оно што ипак остаје проблем код нас Срба у истраживању порекла је мањак архивског материјала. Слаба до никаква писменост у народу (поготово у Османског царству), мноштво ратова и уништених архивских и црквених књига, ратови и избеглиштва... Све то отежава јасно праћење трагова прошлости. У зависности од тога где се налазите, успех је ако успете неких 150 и више година у прошлост да се вратите и установите порекло породице.

drajver:
Без обзира на мањкавости методологије, Цвијић и његови сарадници су ипак оставили непроцјењив материјал. Чак и да се забиљежена предања узимају са великом резервом, велика је ствар што су уопште пописане породице по мјестима и њихове крсне славе. Значај тога видимо и данас, када уз сву доступну технологију није лако доћи до података, које породице су живјеле у којим мјестима и коју су славу славиле. Тај теренски рад, а не закључци и синтезе, су заправо највећи допринос Цвијића и сарадника.

Што се осталих момената у изучавању поријекла тиче, рекао бих да постоје велике разлике међу разним српским крајевима. Простор уз границу млетачко-аустријску има предност због раног записивања презимена, али му је недостатак велика покретљивост становништва, несталност насеља, кидање патрилинеарних линија и слично. Најазахвалнија област за истраживање поријекла јесу свакако Црна Гора, Брда и источни дијелови Старе Херцеговине, не само због племенски устројеног друштва и очуваних предања, већ и због сталности насеља.

Са друге стране неки крајеви су праве етнографске црне рупе и прилично незахвални за истраживање. Такво је рецимо читаво подручје од Дрине до Врбаса. Да нема Шематизма из 1882. године, веома тешко би се ту било шта знало. Србија, јужно од Саве и Дунава је добро покривена етнографском литературом, иако су се презимена доста касно усталила, а има и сачуваног и дступног архивског материјала бар за 18-19. вијек. Срем, Банат и Бачку донекле извлаче архивски подаци и историјска грађа.

Занимљиво је да за Славонију има веома доста сачуваних архивских и историјских података, да постоји и списак насеља са презименима и славама, али да је прилично слабо обрађивана етнографски. Мислим да има довољно материјала да се највећим дијелом реконструише порекло српског становништва Славоније. Од осталих дијелова Крајине, најзахвалнија  за истраживање је Далмација.

Мени лично су интересантне и језичке границе и њихова веза са поријеклом становништва. Рецимо код Вуковара постоји граница екавских и ијекавских српских говора, практично на локалном нивоу. Било би интересантно одговорити на питање зашто се нпр. у Негославцима говори екавски,а у Бршадину, који је 10-ак километара удаљен ијекавски, иако су оба српска насеља на том мјесту већ стотинама година. И какве то све везе има са миграционим токовима и пореклом становништва.

Број 1:

--- Цитат: Мића  Новембар 25, 2021, 01:58:44 поподне ---Друга битна ствар су антрополошка истраживања порекла становништва Јована Цвијића и његових следбеника. Она нам говоре о метанастазичким кретањима, тј. одакле је становиништво дошло и када.
За ова истраживања нисам нашао информације да ли је било оваквих истраживања код других народа (и да ли је код свих народа било потребе, с обзиром на околности у њиховим државама?), нарочито европских. На пример, Бугари и Грци (па и Румуни) су у сличним историјским околностима живели (мислим на турску управу у неким крајевима чак и до 20-ог века). Зна ли неко каква је код њих ситуација са антрополошким истраживањима?

--- Крај цитата ---

Борисав Челиковић је у интервјуу за Порекло у вези с овим навео следеће:

У књигама едиције „Корени“ је сабрано углавном оно што је рађено по упутствима Јована Цвијића. Мора да се има на уму да је Јован Цвијић започео један јединствени интердисциплинарни пројекат, како се то данас модерно каже, у једном времену када тога није било, и када је по томе био (и остао) јединствен у свету.
Његов Српски етнографски зборник, односно 102 књиге које су објављене, може да има само мали пандан код неких суседних народа, али ни близу његовом значају. На пример, Зборник ЈАЗУ за народни живот и обичаје је, малтене, часопис, без јединствене концепције. Ту је било студија које имају по 300 до 400 страна, а има и прилога од пет страна. Сличну врсту етнографског зборника имају и Бугари, али и они су то доста широко поставили, а нису осмислили јединствену методологију. Што се тиче западноевропских народа, нико то нема. Тако да смо ми захваљујући Цвијићу и његовим сарадницима, Тихомиру Ђорђевићу, Јовану Ердељановићу и Веселину Чајкановићу, јединствени по томе у свету.

Цео интервју: https://www.poreklo.rs/2012/10/20/edicija-koreni-neprocenjiva-svedo%C4%8Danstva-o-srpskom-poreklu/

ДушанВучко:
Што се тиче специфичности истраживања порекла у Срба у односу на друге народе, ту је под број један, већа заинтересованост у односу на друге. А онда се траже везе у изворима и у бази података која је резултат веће заинтересованости. Срби то желе, а други се задовољавају самој припадности нацији којој припадају, не иду у лично породично порекло толико (тј. најдаље иду до места порекла свог оца, деде, прадеде која знају из породице, а даље их не занима толико као што нас занима).
Мислим да то има везе и са фреквентношћу подручја: што је неко подручје мање фреквентно, то се више зна о прошлости, па имамо у Црној Гори директна предања са средњим веком, у Шкотској, вероватно и на северу становници имају та сазнања и везе. Најјачу везу са пореклом и прошлошћу имају становници мање фреквентних подручја и племићке, аристократске породице

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна

Иди на пуну верзију