Топонимија Београда

Науке и научне дисциплине > Језикословље

Топонимија Београда

<< < (2/98) > >>

Nebo:
Благодарим, друже мој.

Nebo:
Кад споменух рудник који се некада налазио на данашњем Лабудовом брду изнад Кијева, са друге стране овог насеља је брдо Стражевица, познато по подземној војној бази и даноноћном бомбардовању од стране NАТО 1999. године. Оно је свој назив добило по стражама које су са брда контролисале пут који је водио долином Топчидерске реке, па отуд и назив брду. Вероватно из турског доба, а можда и из веће давнине. Стражевица је чест топоним у нашем подручју. Обично су у питању брда, ређе назив села или заселака, а у Дабру у Херцеговини постоји и једна црква коју народ зове - Стражевица. И у подножју Стражевице некада су се налазила рударска окна. Уопште је овај крај богат рудом. Чини једну географску целину са Авалом, што је северни крак Шумадијске греде. Рудника је било још по околини, а најзначајнији су били управо на Авали, у подручју Железника и Рудиште у подручју Рипња.

О рудном богатству Авале сведочи и њен назив из времена римске власти - Mons Aureus (Златно брдо). Назив Авала за београдску планиницу је турцизам. У време Србске деспотовине називана је Жрновица, али је тај назив дошао по тврђави Жрнов (или Жрнован) на планини, а непознато је како су је Срби звали раније. Реч жрнов, иначе, значи - воденички камен. Али, означава и јак извор - врело неког водотока погодног за воденички рад. Овај назив није усамљен. Тако у средњем веку имамо две жупе под називом Жрновница, једна код Дубровника, друга у Македонији.

Тврђава Жрнов подигнута је, највероватније, у 12. веку (на темељима ранијих римске и византијске утврде). Вероватно је имала значај у прво време, јер се налазила у граничном подручју између Србије и Угарске. Касније је изгубила на значају и вероватно и није било посаде у њој. Обновили су је Турци током 1440-их, као стратешку тачку у планираном освајању Београда. Кад је Београд освојен 1521. године, Жрнов губи на значају. Тврђава је опстала само захваљујући рудницима на источним падинама Авале због којих је подграђе било прилично насељено (почетком 17. века, ту је било око стотину кућа). Иначе, турски назив за Жрнов био је Güzelçe Hisar („љупка утврда“), а за Жрновицу Havala (што у основи значи - препрека, али се у конкретном случају може превести и као „брдо које доминира околином“), од чега долази данашњи назив.

Рудник је замро у 17. веку, а за њим и подграђе. На месту некадашњег подграђа („чаршије“) која се развила по околини рудника данас је шума и њиве села Зуце. Током археолошких истраживања пронађено је разног рударског оруђа и других предмета. Тамо се, верујем, може и данас свачег наћи.

Реконструкција тврђаве Жрнов

Једна занимљивост за коју је, верујем, мало ко чуо. Након поновног освајања Србије у Аустро-турском рату 1737. године, приликом Друге сеобе Срба на север, једна велика колона Климената (око 300 породица), који су се такође повлачили пред Турцима, заузела је празну и оштећену тврђаву на Авали. Одатле су правили испаде по околини и пљачкали подавалска села. Након што се приближила Београду, босанска војска Мехмед-паше је опколила тврђаву на Авали. У изненадном ноћном нападу, успели су да се пробију унутра, и савладају Клименте: сви мушкарци су поубијани, а жене и деца одведени у робље (из „Тврђава Авала (Гјузелџе) 15-18. век“, Срђан Катић). Након овог догађаја, авалска тврђава је коначно напуштена и никад није обнављана. По наређењу краља Александра, тврђава је минирана и разрушена 1934. године а на њеном месту подигнут маузолеј незнаног јунака.

Иначе, за Жрнов се везују многе мистериозне појаве. О чему има доста текстова на мрежи.

Nebo:
Како се изглед Београда брзо мењао у 20. веку показују случајеви две велике сеоске општине у близини Београда. То су Кнежевац и Жарково. Оне постају део Београда тек после Другог светског рата.

Кнежевац је поменут као данашње насеље између Петловог брда и Стражевице, на подручју Општине Раковица. Међутим, некада је Кнежевац био главно насеље овог јужног дела Београда и обухватало је далеко већи простор. На север обухватало је подручје данашњих насеља Раковица и Видиковац, где су биле границе према атарима суседних села Миљаковац и Жарково; на исток су Стражевица и село Кијево; на југу је обухватало Петлово брдо и граничило се са Ресником; на запад се простирало преко данашње Ибарске магистрале и граничило са атаром Железника.

Најстарији помен Кнежевца је у турском дефтеру из 1560. године. Међутим, родови који су у Кнежевцу живели почетком 20. века (према Ристи Николићи, „Околина Београда“, 1903) су ту насељени већином у 19. веку, а најстарији род – Крезићи, пред крај 18. века. Предак Крезића, Живко Павловић доселио се са севера Косова. Старо село Кнежевац тада није постојало, већ је било обрасло густом шумом, а само на локалитету Муминовац било је селиште, за које су мештани околних села говорили да је било „маџарско село“.

Сама етимологија назива села је јасна, по сеоском кнезу, који је, могућно, био кнез за шире подручје, те је његово седиште прозвано – Кнежевцем. Ранији назив (дефтер из 1528. године) био је Хум или Хумска. С обзиром на ову промену, могло би се закључити да је у овом раздобљу 1528-1560, а вероватно и касније, у Хуму било седиште кнеза који је био представник ових подавалских села према турској власти.

Током 20. века, једно по једно, из подручја Кнежевца издвајају се нова насеља, тако да ће Кнежевац временом бити, што би се рекло модерним речником – маргинализован.

Подручје Кнежевца некад (црна линија - оквирно) и данас (црвена линија)

Nebo:
Најпре се издвојила Раковица. Ово индустријско насеље добило је назив по Раковичком потоку који туда протиче и улива се у Топчидерску реку. Према записима из 19. века, овај поток је некад био много богатији водом, па је сматран реком. И у турском дефтеру из 1528. године, Раковица се наводи као река. Назив, свакако, потиче због богатства ове речице раковима. Име је дала и селу Раковица које се налази на неколико километара на исток, на авалском путу (и ово село се помиње 1528. године, а данас је на подручју Општине Вождовац). Отуд данас на малом простору имамо и насеље и село истог имена – Раковица.

Назив Раковица за део Кнежевца у долини Топчидерске реке потиче из 1884. године, када је ту постављена железничка станица „Раковица“. Временом ће се уз станицу развити насеље, а у периоду између два светска рата биће заснована и железничка колонија и индустријска зона, а на брдима на запад и виле богатих Београђана. То је данашња Стара Раковица. Временом се назив шири на околно подручје, тако да читав овај део долине Топчидерске реке временом почиње да се назива Раковица. Коначно, издвајањем из подручја Општине Чукарица, 1974. године, образована је Општина Раковица.

На подручју Кнежевца, осим Раковице, Петловог и Лабудовог брда, 1970-их година настаће и насеље Видиковац. Етимологија овог топонима је јасна, с обзиром на поглед који са овог брда пуца на Авалу, Торлак и источна предграђа Београда.

Раковица је назив и манастира који се налази у ширем подручју Кнежевца. Манастир посвећен Пресветој Богородици, према предању саграђен у време сремског краља Драгутина, налазио се на подручју поменутог села Раковица, по чему је и добио назив. Међутим, Турци су овај манастир разорили крајем 16. века (1594) у знак одмазде због побуне Срба. Монаси су се касније настанили на свом метоху неколико километара даље, где је била нека капелица, а у подручју некадашњег малог села Долац (помиње се почетком 16. века). Током 19. века ту је заснован данашњи Манастир Раковица посвећен Светим арханђелима. Ту су сахрањени патријарси Димитрије и Павле.

Манастир Раковица

Nebo:
Још један занимљив топоним на подручју Кнежевца је Мандра. Риста Николић наводи брда Велика и Мала Мандра, обрасле церовом шумом, где је у Карађорђевој Србији био збег Срба пребеглих са турске територије, као и гробље.

Нисам сасвим сигуран, али бих рекао да су ове две Мандре два брда између Кнежевца и Миљаковца. Иначе, назив Мандра долази од истоимене речи, преузете из грчког језика, која означава катун или бачију, место где се лети јаве стада, музе млеко и прави сир.

Навигација