Политика сузбияња употрѣбе аориста у србском йезику

Науке и научне дисциплине > Српски језик и писмо

<< < (2/33) > >>

Amicus:
Невски, је л' постоји сачуван или објављен неки документ, који би се могао узети као пример званичног рада на сузбијању аориста?

Александар Невски:

--- Цитат: Amicus Октобар 19, 2018, 08:03:31 поподне ---Невски, је л' постоји сачуван или објављен неки документ, који би се могао узети као пример званичног рада на сузбијању аориста?

--- Крај цитата ---

Амикусе, мени постояње тако нечега нѣйe познато. Тешко да ћемо пронаћи тако нешто. Као што ћемо тешко наћи и документ койи говори о намѣри потискивања ћирилице, или прогона вѣруйућих људий. Но, чињенице, од койих неке йош нѣсам обявио, недвосмислено говоре томе у прилог.

Овдѣ такође наводим занимљив поговор човѣка са слѣдеће везе, гдѣ се липња 2017. године писаше о йезику РТС-ова остварења о Немањићих. Поговор не писах я.

https://www.reddit.com/r/serbia/comments/6inv7w/cringe_uzvra%C4%87a_udarac_nemanji%C4%87i_trejler_broj_2/

"И наравно да йе аорист найнормалнийе време койе су не само Златиборци, него сви остали, користили као основно време за исказивање, пре свега, али не само, доживљене, проживљене прошлости. Доласком комуниста аорист и имперфекат нестайу из писаних медийа и радийа (самим тим, нема их каснийе на телевизийи), из државних докумената, судских пресуда и сличних ствари, ваљда йер су звучали превише мрачњачко-црквењачки и парали су уши некима у западним деловима тадашње земље."

Као што се из приложенога може видѣти, нѣсам усамљен у свойем мишљењу. Йош веће изненађење за мене прѣдстављаше сазнање да йе човѣк йезички образован, што закључих из других његових писаний.

Извињавам се што у горњем писанийи нема слова Ѣ и седмога падежа, хоћах га задржати у изворном облику.

Александар Невски:
Ево малога осврта на употрѣбу аориста у првих пет наставака „Лудих година“, познатийих као „Жикине династийе“ (прѣгледах само првих пет), снимљених у врѣме Титове СФРЙ. Оно што мене ту занимаше и наведе ме проучити остварење бѣше жеља упоредити учестаност аориста у говору двойе високо образованих Београђана-кругодвойчана (Милан и Йелена Тодоровић) прѣдстављених у найбољем свѣтлу лѣпо васпитаних и културних особа, и двойе ниже образованих људи, дошавших у Београд са села, прѣдстављених у найгорем могућем свѣтлу некултурних простака и примитиваца (Живорад и Дара Павловић). Њим придодах и Жиковога стрица.

Као што видимо, Жиков стриц, иначе становник Жикова роднога села Милутовца (глумљаше га Мийо Алексић) имаше чак 40% аориста, и йедно давно прошло врѣме (йедино у свих пет прѣгледаних наставака). До душе, од не тако великога узорка од само десет примѣра прошлих врѣмена, изговорених током говора поводом испраћая у войску.

Уколико упоредимо супружнике Павловић („примитивци“) и Тодоровић („културни“), видѣћемо да први далеко чешће користе аорист него ли други (Дара 5 од 32, Жико 23 од 212; насупрот њим Милан, порѣклом из старе грађанске породице, само 2 од 68, док Йелена нийедан од 48). Зашто йе то битно? Битно йе зато што нам остварење ясно одсликава йезичку политику у доба Титове Йугославийе, тачнийе однос према аористу. Редитељ остварења вѣшто користи аорист као изражайно срѣдство койим додатно истиче некултуру, примитивизам и необразовање одговарайућих ликова, што йе нарочито упадљиво при поређењу Даре и Йелене. У остварењу су образоване, лѣпо васпитане, културне и пристойне особе ясно прѣдстављене као људи койи мало или нимало не користе аорист, док су насупрот њим примитивци, сељаци, неваспитане и слабо образоване особе прѣдстављене као далеко чешћи користници истога. Чиме се употрѣба аориста у народу оцрњуйе и обезхрабруйе.
Жико Павловић йе прѣдстављен као оличење србиянскога простака и примитивца (сам Милан Тодоровић га више пута тако назива), пиянца, дођоша са села у град, койи не само што йе ниско образован (майстор йе за канализацийу), неваспитан, некултуран, малограђанин, вара свойу жену (и то явно), него при том и користи аорист чешће него што йе пожељно. Дара йе прѣдстављена йош гором, необразованийом, глупљом и некултурнийом од свойега мужа (што йой Жико стално прѣбацуйе), па и не чуди што аорист користи више и од њега самога. Све у свем, примитивци су овдѣ прѣдстављени као нешто између сељака и вишега градскога сталежа койему теже (што се добро види и по учестаности аориста, користе га знатно мање од сељака, али ипак знатно више од свойих градских, односно кругодвойчанских узора). Из овога се, на жалост, ясно види да су за спроводиоце политике прогона аориста и редитеље остварења, (србиянски) сељаци нешто много горе од примитиваца!

Посебан значай овдѣ има чињеница да йе Милан Тодоровић йезички стручњак, односно лектор (што год то значило), койи гледаоцем дайе примѣр како трѣбайу говорити и тиме обезхрабруйе народ у коришћењу аориста. Његова йедина два примѣра аориста се явљайу у другом наставку, први од њих („рекосте да сте...“) у расправи с примитивцем Жиком (чиме се Милан донекле спушта на његову разину) и други („толике паре дадосмо...“) у наступу бѣса, када виче на свойу кћер због запостављања школе.

сɣнце:
Aorist i perfekt nijesu istoznačna glagolska vremena. Aorist i imperfekt su zapravo isto glagolsko vrijeme, no drugim se sprežu glagoli trajne radnje (verba continua); njimi se opisuje d o ž i v l j e n a radnja ili ona kojoj si svjedok; upotrebivši njih u pripovjedkama, slušatelj se prenosi na mjesto radnje osjećajući se svjedokom; Isto tako upotrebljava se onda kada dogadjaj ili radnja ima posljedicu na sadašnje stanje.
Udari ga ( pa ga sada boli; možeš zato saosjećati njegovu bolu).
Udario ga je ( prosto izveštaj, opis, bez obzira na posljedicu).

S druge strane perfekt je glagolsko vrijeme, kojim se opisuju dogadjaji čuveni od nekoga i činjenična stanja; slušatelj treba biti odstranjen od subjektivnoga doživljaja dogadjaja; jezik nauke, izvještaja, objektivnosti.

Oba imaju svrhu i namijenu; brkati ih ne preporučujem.
Jedan je doživljajni, drugi je izvještajni.

Александар Невски:
Сунце, ево одѣљка гдѣ обясних значење прошлих глаголских врѣмен. Ту између редов можеш видѣти да су аорист и имперфект итекако два разна врѣмена, а не исто.

Значења аориста и придѣвскога садашње-прошлога врѣмена (такозванога перфекта), са нагласком на их разликах

За разумѣвање значења двайу врѣмена и разлика њихових двайу значења потрѣбно йе прво разумѣти поймове радње, и стања, односно чињенице.

На примѣр, када кажемо "Наша йезичка наука йе пропала", ми не говоримо о самой радњи пропадања йезичке науке, него износимо чињеницу, наводећи стање у койем се наша йезичка наука сада налази. Исто тако у примѣру "Нога пропаде кроз натруо под", се не говори о стању у койем се нога налази, него о самой радњи пропадања. Али, ако бисмо рекли "Нога йе пропала кроз натруо под", говорили бисмо о стању послѣ радње пропадања, о стању у койем се нога сада налази, или у койем йе се налазила некада у прошлости.

А сада мало сложенийи примѣр, проучићемо двѣ сличне тврдње, али изражене двома различитима врѣменима.

"Войници запалише кућу. Захваћени огњем, таваница и кров се урушише." - ово йе примѣр у аористу. Видимо да се наводе двѣ радње, паљења куће и урушавања крова, редом койим се и одигравайу.

А затим одговарайуће, али у придѣвском врѣмену (тзв. перфекту).

"Войници су запалили кућу. Захваћени огњем, таваница и кров су се урушили."- Сада се наводе два стања, односно чињенице, и то редом койим се одигравайу прѣдходеће им радње.

А сада кључни дѣо овога примѣра, извршићемо мали йезички оглед. Шта би се догодило ако бисмо у горњих примѣрах првим и другим рѣченицам замѣнили мѣста? Йел би се значење промѣнило, и у койой мѣри?

Прво погледаймо шта се добия ако бисмо замѣнили мѣста рѣченицам у примѣру са тзв. перфектом.

"Захваћени огњем, таваница и кров су се урушили. Войници су запалили кућу." - Замѣном мѣста се прво наводи каснийе (урушавања крова), па се потом наводи ранийе започето стање, односно чињеница (паљења куће), койим се обяшњава узрок првога стања. У овом примѣру замѣном мѣста читалац имайући иоле осѣћая за значење глаголских врѣмена не би био збуњен, било би му потпуно ясно шта йе узрок а шта йе послѣдица, односно редослѣд и значење примѣра не бише дошли у питање.

Али, шта би се догодило ако бисмо замѣнили мѣста рѣченицам с аористом?

"Захваћени огњем, таваница и кров се урушише. Войници запалише кућу." - У овом случайу, читалац (или слушалац) би вѣроватно био збуњен. Због редослѣда двейу радњи, вѣроватно би помислио да войници пале другу кућу, и то тек када йе прва била изгорела и урушена.

Као што видимо, замѣна мѣста рѣченицам у горњих примѣрах не оставља исте послѣдице ако се ради о аористу и ако се ради о тзв. перфекту. Послѣдице замѣне су у случайу аориста далеко веће. Зашто йе тако? Зато што се аористом, као што већ наведох, нагласак ставља на радњу у прошлости, те њихов редослѣд у излагању мора одговарати редослѣду самих радњи, док се такозваним перфектом наводе чињенице, односно стања, што не захтѣва обавезно навођење у одређеном редослѣду.

Читаоци вѣроватно примѣћуйу да рѣчи "перфект" више пута пришивам придѣв "такозвани". Сада ћу обяснити зашто то чиним. Разлог йе што овоме глаголскоме врѣмену, обзиром на његово значење, много више приличи назив садашње-прошло врѣме (или на страном йезику "презент-перфект"), него ли назив прошло врѣме (перфект). Управо тако се ово врѣме и назива у бугарском йезику, койе мање-више има исто значење као у србском (бар какво йе било до 1945).

Ево и неколиких доказа:

Вѣруйем да смо сви ми много, много пута бивали у прилици чути како неко, на примѣр у пошти, општини или у ма койой другой установи каже службеноме лицу: "Дошао сам да ...". При том говорник не мисли на долазак од прѣ годину или мѣсец дана, или на йучерашњи долазак. Он мисли на свой долазак управо сада. Йезикословци бише рекли да йе ово "Дошао сам" примѣр прошлога врѣмена (перфекта), али какве ово има везе са прошлошћу? Нема никакве, баш никакве, има искључиво са садашњошћу. "Дошао сам (овдѣ)" у овом примѣру значи "Ту сам (сада)", а не "Ту сам био ранийе".

Исто тако йе и у врло сличном примѣру када особа дошавши у явну установу или позвавши телефоном каже саговорнику "Хтѣла/хтѣо сам питати...". "Хтѣла сам" се овдѣ односи искључиво на садашњост, а не на прошлост. Овакве примѣре чуях стотинами пута. Слични примѣри су, такође прилично чести и свим нам познати, из уличарскога говора
"Шта ме гледаш? Шта си зинуо?" и "Што стойите, шта сте се укипили?" Ни у ових случайих (зинућа и укипљења) се не ради о прошлости него искључиво о садашњости. А нас наша йезичка "наука" учи да йе све ово "прошло врѣме"!

Ево йош йеднога примѣра, "Када будете дошли на желѣзничку станицу, прво провѣрите йе ли воз стигао". Овдѣ се тзв. перфект не користи ни за прошлост, ни за садашњост, него за будућност, односно за навођење стања у будућности. Наши йезикословци бише и даље рекли да йе ово прошло глаголско врѣме, и да йе његова употрѣба за будућност "правилна", иако се то коси са здравим разумом.

Навигација