Ових дана навршава се десет година од смрти легендарног Тусте, певача пулске панк-рок групе KUD Idijoti (Kulturno-umјetničko društvo Idijoti).
Branko Črnac, познатији под надимком Tusta (што би у преводу значило - буцко) рођен је 6. октобра 1955. године у Пули, а умро 14. октобра 2012. године, такође у родном граду.
1985. године придружио се Салету Веруди, оснивачу бенда, и од тада постаје икона југословенског панк-рока.
Занимљиво је Тустино порекло. Чрнци од којих је он су Ћићи са североистока Истре, из места Račja Vas у Ћићким брдима.
Ћићима се називају Истро-романи источне Истре, око планине Учке и даље на север. По њима се ова област назива Ћићарија. Данас су углавном похрваћени, али знају своје порекло. Има још старијих људи који знају изворни романски језик Ћића.
Према историјским документима, може се пратити њихово кретање из матичне области око Цетине и на Велебиту, одакле их је Иван Франкопан преселио на Крк, а они су одатле прешли у запустелу Истру. Један документ са краја 15. века област „између Босне и Хрватске“ (вероватно имајући у виду Цетинску крајину) назива Czyschnlandt.
Средишњи планински део Истре био је дуго времена нека врста збега из јужнијих крајева, тако да су се ти појединачни пребези утопили у Ћиће, те се сматра да су они прилично хетерогеног порекла.
Ћиће су млетачки извори бележили од прве половине 15. века, као Cicio, Chichio, што је често било и породично презиме (могло би се рећи - племенско име). Сам назив Ћићи долази од удвостручене романске упитне заменице „шта?“, ci од латинског quid, која је била веома упечатљива за становништво србског или хрватског језика, па је постала етноним. Ћиће зову још и Ћирибири или Ћирибирци, што је, опет, назив настао као сложеница од истро-романских речи „cire“ = ко? и „bire“ = добро. Сами Ћићи су себе називали - Rumer.
Занимљиво је да Курипешић у свом спису из 1530. године, за „Zitzen“ наводи да су они у Босну досељени из северне Србије.
(J. Ribarić, Razmještaj južnoslavenskih dijalekata na poluotoku Istri, Srp. dijalektološki zbornik, knj. IX, Beograd 1940; Sextil Puscariu, Studii istroromane, sv. З., Bukurešt 1926; P. Skok, Studi toponomastici sull' isola di Veglia, Archivio glottologico italiano, sv. XXIX., Turin 1938)
