ДНК порекло > Историја и генетика

Срби икавци

(1/13) > >>

Синиша Јерковић:
Интересантна је појава икавског изговора новоштокавског типа код двије прилично удаљене групе Срба: код Срба у Ливну и Купресу и код Срба у средњем Подрињу, крају који се зове Азбуковица. Њихов говор припада тзв. западнохерцеговачким далматинским говорима којима говоре католици и муслимани у западној Херцеговини и западној Босни, католици Далматинске Загоре, Лике, сењског приморја те Буњевци у Војводини.

Интересантно би било видјети поријекло ове етнографске групе српског народа, па били они католици, муслимани или православни. Чини се да им је матична област: западна Босна и западна Херцеговина. Чини се да је то отприлике област којом је у 15. вијеку управљао Хрвоје Вукчић Хрватинић. Управо на његовим посједима ова група је најприсутнија у 14. и 15.вијеку вијеку прије доласка Турака и досељавања Срба ијекаваца из источне Херцеговине, црногорских Брда и Рашке.



То је углавном оно становништво које је било ван домашај Српске државе (икако се у раном средњем вијеку налазило у њој-граница Срба и Хрвата је управо била код Ливна) и утицаја Српске Цркве. Видимо да на том подручју све до 15. вијека не постоји ни католичка црква. Сасвим је извјесно да поменута група није била ни богумилска. Остаје претпоставка о некаквој, хијерархијски недовољно организованој народној Цркви у којој је било и католичких и православних елемента. У 15. вијеку слабљењем босанске државе, преласком појединих великаша на католичку вјеру (прије свега Јурјевићи Радивојевићи у западној Херцеговини) ова група постаје католичка, а мисионарење међу народом углавном преузимају фрањевци. Као већ католичко по вјери, али несумњиво српско по народности ово становништво ће се расљавати по Равним Котарима, Подгорју, Лици, сјеверној Бачкој, а видјећемо да их је било у Осату и Подрињу. У изворима се обично помињу под називима Власи католици, Буњевци и сл.

Синиша Јерковић:
Даћу три извора које унутар православних описују ову групу становништва:

Милан Карановић "Поуње у Босанској Крајини" (крајњи запад Босанске Крајине-Бихаћ, Крупа, Цазин, Кладуша)

"Старинци-дао сам овај назив целој групи родова за које сам стекао уверење на основу свестраног испитивања да су их Турци затекли у Босни. Чини се да им је матица средња Босна, око Травника и Зенице, а најсеверније границе Козица и Томина код Санског Моста, Кљевци изнад Кључа и Санице до Бјелаја у Бјелајском Пољу. Од средине су Босне кретали на све стране кад су Турци Босну освојили уколико се нису исламизовали. Изгледа као да су православни старинци и расно и етнички исто са исламизованим делом старинаца и са католицима старинцима у средњој Босни. Судећи по многим икавским речима код православног становништва у околини Јајца, чини се да су и ови православни старинци говорили икавски па су их надјачали досељеници из Херцеговине и Рашке, који су преко сјеверне Далмације и Змијања доспјели у Поуње."

Љубомир Павловић "Соколска нахија" (предио од Бајине Баште до Малог Зворника са Љубовијом)

"Први досељеници из прве половине 17.вијека су из западних крајева Босне и Херцеговине, па чак и из Далмације и њених острва. Дошли су прво у Осат, па су се тек преко Осата подигли у обласна рударска села, ушли у старе рударе и с њима се измешали. Они су спремнији и организованији рудари те су их стари рудари лепо дочекали...Ови родови знају да су од далеког запада, да су од мора и да немају ничег заједничког са онима испод себе. И по пословима и по мјесту живљења одвајали су се од позније досељених; ови су их из непознавања и разлика у говору увек сматрали да нису што су они...Ови су се родови населили око рудника, намножили се и повећали, па временом постали сточари и земљорадници...Сви говоре чистим западним дијалектом (новоштокавски икавски). Овај се дијалекат упорно одржава... Код ових (ијекавских досељеника из Црне Горе, Брда и источне Херцеговине) су они од далека запада, нечисти и друге вере, па и ако су се покрстили опет се не могу никад са њима изједначити."

Никола Рамић "Икавизам у говору Срба на Купресу"

"Govor Srba u Vukovskom i Ravnom polju, po svim svojim bitnim karakteristikama spada u krug novijih ikavskih govora, odnosno pripada mlađem ikavskom dijalektu štokavskoga narječja. Kardinalne crte u ovom ikavskom govoru Srba jugozapadne Bosne mogu imati značajno mjesto pri raznim klasifikacijama ikavskih govora unutar štokavskoga narječja, i suštinski i terminološki, posebno u najnovijim podjelama, nakon raspada srpskohrvatske jezičke zajednice na nivou književnoga jezika – a što će se sigurno odraziti i na takvu zajednicu na nivou dijalekata, a i nakon uspostavljanja i/ili (pre)imenovanja raznih standardnih jezika.
   Ikavizam u govoru Srba na ovom terenu više nije sporan, ali valja mu jasno utvrditi areal, i, što je, čini se, još važnije nedvosmisleno mu opredijeliti prirodu. Činjenica je da su njegovi nosioci Srbi, autohtoni stanovnici ovoga područja na kojem su većinsko stanovništvo, a u mnogim naseljima i jedino, ali je istina i da u susjedstvu žive Hrvati ikavci, koji su na livanjsko-duvanjskoj teritoriji apsolutno većinsko stanovništvo, kao i Bošnjaci ikavci. Na području Vukovskoga i Ravnog (Ravanjskog) polja, barem prema geografskoj lociranosti, treba imati u vidu i značajnu izdvojenost Srba na ovom, istočnom dijelu Kupreške visoravni. Ipak, to je ikavski govor, a nije ni mješoviti – niti je miješani. "

Марио Петрић "Поријекло становништва Ливањског Поља"

"Срби икавци- Ову етничку групу сачињавају 72 рода у Ливањском Пољу. Живе заједно са Хрватима и муслиманима у 16 села средњег и јужног дијела Доњег Поља (Чапразлије, Доњи Рујани, Челебић Прилука, Сухача и Застиње) и у Горњем Пољу са оближњим селима (Грборези, Коморани, Мали Велики Губер, Раповина, Горњи и доњи Жабљак, Поточани, Била и Смричани). До Другог свјетског рата Срба икаваца било је у Горњим Рујанима, Голињеву и Присоју, али су у току рата сви страдали."

Синиша Јерковић:
Покушаћу их ових горе наведених извора да наведем српске православне породице које би могле припадати овој групи:

"Поуње у Босанској Крајини"

Аничић, Бојић, Буздум, Даљевић, Ђерман, Ђукић, Ешен, Јездић, Калуђер, Кеча, Кнежевић, Љубичић, Максић, Славуљ, Станишић, Шипка- славе Марковдан

Арељ или Орељ, Дражић, Ерцег,  Иванић, Јованић, Керкез, Марић, Рабата, Станивуковић, Свјетлица или Свитлица, Тесла, Зец- славе Ђурђевдан

Баук, Бурсаћ, Момчиловић, Радујко, Рађеновић,  Танкосић, Зељковић- славе Ђурђевдан

Беговић, Ћирић,  Драгић, Гуслић, Јелача, Кецман, Прошић, Тубин- славе Вартоломејевдан

Беук, Ћопић, Дакић, Илић, Иванчевић, Кењало, Мирић, Радусин, Вулин- славе Михољдан

Бокан, Допуђа, Кужет, Кукавица, Малиновић, Мишковић, Пуђа, Радић, Репија, Стричевић, Шкорић, Штрбац, Тодић, Војводић, Замаклар- славе Ђурђевдан или Никољдан

Ђукић, Гвозден, Јожић,  Кнежевић, Мајкић, Марјановић, Мудринић, Савић, Стричић, Шушиловић, Вукомановић- славе Ђурђевдан

Босанчић, Смиљанић- славе св. Јована Златоустог

Бубало, Цимеша, Глувајић, Јелача, Медић- славе Ђурђевдан

Ћазић, Ђукановић, Грковић, Лонић, Марић, Недимовић, Пурар, Вајкановић, Жига- славе Ђурђевдан

Ћеранић, Ћеран- славе Ђурђевдан

Дамјанић, Карановић, Каран, Љубичић- славе Ђурђевдан или Никољдан

Драгорајац, Гајић, Крљић, Михаиловић, Пепић, Скулар, Стојић, Змијањац- славе Ђурђевдан

Грубор, Грубиша- славе Ђурђевдан

Илић, Лончар, Пађен- славе Ђурђевдан

Карић, Лукач, Мандић, Станаревић, Ступар, Вурдеља, Жегарац- славе Лазареву Суботу

Кнежевић, Кужет, Столиновић, Зорић- славе Ђурђевдан

Крнета, Љепоја, Малинковић, Милешевић, Шекеровић, Вујасин- славе Томиндан

Мандић, Скорупан, Шумоња- славе св. Игњатија Богоносца

Милиновић, Мршић, Врањеш-славе Ђурђевдан

Ољача, Петровић, Владушић- славе Ђурђевдан

Пухало слави св. Климента

Станковић, Војиновић- славе Ђурђевдан

Све ове овако груписане породице, по Карановићу представљају родове које имају заједничко поријекло. Могуће је да су и неки од ових родова повезани међусобно. Оно што се одмах примјећује јесте да Ђурђевдан убједљиво преовлађује као крсна слава ових стариначких крајишких родова, али да затим слиједе неке ријетке славе: Томиндан, Марковдан, Михољдан,Лазарева Субота али и неке сасвим ријетке : Вартоломејевдан, Игњатијевдан, св. Климент. Видјећемо да овакве специфичне славе налазимо и међу икавцима у Соколској нахији у Подрињу. Код досељеника из источне Херцеговине, Рашке и Црне Горе Ђурђевдана као слава скоро да уопште нема.

Ове горе породице би по Карановићу представљале старо српско становништво Доњих Краја, а судећи по везама са Херцеговином (западном и средњом) и Хума. Управо су те области, иако од најранијег периода настањене Србима , биле ван ефективне власти српских краљева, али су доста рано ушле у састав босанске државе.

Нека од ових презимена као Штрбац и Орељ веома су стара. Јављају се у документима још у 16.вијеку.

Kor:
Синиша Јерковић



--- Цитат ---Чини се да је то отприлике област којом је у 15. вијеку управљао Хрвоје Вукчић Хрватинић.
--- Крај цитата ---
Иако ова солуција изгледа врло логично, ја сам мишљења да је до формирања икавице дошло знатно раније на подручјима која су остала ван власти српских средњовековних држава. Стицајем околности, те територије су углавном припале под власт Хрвоја Вукчића.


--- Цитат ---Управо на његовим посједима ова група је најприсутнија у 14. и 15.вијеку вијеку прије доласка Турака и досељавања Срба ијекаваца из источне Херцеговине, црногорских Брда и Рашке.
--- Крај цитата ---

Читао сам негде доста давно да је Херцег Шћепан насељавао српске избеглице после пада Косова на својим имањима у рејону Имотског.


--- Цитат ---То је углавном оно становништво које је било ван домашај Српске државе (икако се у раном средњем вијеку налазило у њој-граница Срба и Хрвата је управо била код Ливна) и утицаја Српске Цркве.
--- Крај цитата ---

Управо оно што сам ја рекао. Један део становништва Далмације губи везу са српском државом и почиње свој пут који је независтан од остатка српског етничког корпуса. Они понајвише и губе свест о свом пореклу и касније се много безболније интегришу у хрватску нацију.


--- Цитат --- Видимо да на том подручју све до 15. вијека не постоји ни католичка црква. Сасвим је извјесно да поменута група није била ни богумилска. Остаје претпоставка о некаквој, хијерархијски недовољно организованој народној Цркви у којој је било и католичких и православних елемента.
--- Крај цитата ---

Многи не желе да виде (из идеолошких разлога) да су Срби на Балкану заправо били полуверци. У источнијим деловима са јачим утицајем Православне цркве, полуверство је било мање изражено, док је у Босни оно било преовладавајуће. То јесте, тамо где црква није имала снажан утицај, народ је практиковао обичаје који су му били познати до примања хришћанства. Ни једна хришћанска заједница нема тако изражен пагански елемент и такво мноштво паганских обичаја као Срби.




--- Цитат ---У 15. вијеку слабљењем босанске државе, преласком појединих великаша на католичку вјеру (прије свега Јурјевићи Радивојевићи у западној Херцеговини) ова група постаје католичка, а мисионарење међу народом углавном преузимају фрањевци. Као већ католичко по вјери, али несумњиво српско по народности ово становништво ће се расљавати по Равним Котарима, Подгорју, Лици, сјеверној Бачкој, а видјећемо да их је било у Осату и Подрињу. У изворима се обично помињу под називима Власи католици, Буњевци и сл.
--- Крај цитата ---

То је време када главни притисак на полуверце долази са запада, Треба се само присетити каквим су ултиматумима били изложени владари тих подручја уколико се не престане са практиковањем паганског религиозног елемента.

У томе и јесте несрећа Срба што наши даљи крвни сродници имају логику да све што није православно по аутоматизму није српско. Додуше, понекад им не смета да и оно што је православно својатају за своје прљаве игре.

Синиша Јерковић:
"Соколска нахија" у Србији, Подриње

Родови који су говорили икавским дијалектом

Пепељци или Јанковићи у Пилици и од њих: Ковачевићи, Перишићи, Весићи, Николићи, Милисављевићи, Милошевићи, Благојевићи-славе Ђурђиц

Дамњановићи у Црвици и од њих: Божовићи, Васићи, Петровићи, Марковићи, Милићи, Јовичићи, Обрадовићи, Мићићи, Тодоровићи- славе Михољдан.

Ћеранићи у Својдругу славе Јовањдан.

Неранџићи у Својдругу славе Јовањдан.

Матијићи у Торнику славе Јовањдан.

Васићи или Цапарићи у Горњој Буковици славе Трифуњдан.

Николићи или Вршићи у Горњој Буковици славе Никољдан.

Валетићи у Горњој Буковици славе св. Алимпија.

Сарићи у Дубравама и Леовићу и од њих Јовановићи, Алексићи, Петровићи славе Михољдан.

Маргитићи у Горњој Ораховици славе Ђурђиц.

Петаковићи у горњој Ораховици славе Јовљњдан.

Бобићи у Драгодолу и од њих Стојановићи, Војисављевићи, Шећеровићи, Алексићи, Крстићи славе Ђурђиц.

Брајићи у Царини и од њих Богдановићи у Борини од којих су даље Максићи, Филиповићи и Софронићи славе Стевањдан.

Бубичићи у Царини славе Аранђеловдан. Изумрли.

Раосављевић у Царини и од њих Матићи, Јаковљевићи, Симићи, Мићановићи, Милутиновићи и Бабићи славе Ђурђевдан.

Мирчетићи или Марчетићи у Царини и од њих Малешевићи, Мирчетићи и Васиљевићи и Ђурђићи као и Атанацковићи, Јовићи, Игњатовићи и Петковићи у Борини славе Ђурђевдан.

Пуљези у Царини и Гуњацима славе св. Алимпија.

Петковићи у горњој Љубовиђи и од њих Мићићи, Тешићи, Марковићи, Живковићи, Симићи и Буковићи славе Михољдан.

Владићи и од њих Гајићи, Ристићи, Веселиновићи, Павловићи, Томићи, Мишићи и Пантелићи славе св. Аврамија.

Маринковићи и Павловићи у Читлуку азбуковачком славе св. Аврамија. Могуће саског поријекла.

Гачићи и Чобићи у Читлуку азбуковачком и од њих Глигорићи и Мићановићи славе св. Игњатија.

Степановићи у Грачаници славе Стевањдан.

Ристићи у Рујевцу славе Јовањдан.

Ћеловци у Рујевцу славе Лазареву Суботу.

Филиповићи у Узовници славе св. Аврамија. Могуће саског поријекла.

Мићићи у Селанцу славе Ђурђевдан.

Вујиновићи у Црнчи славе Никољдан.

Самарџићи у Црнчи славе Никољдан.

Вољевци, изумрли и иселили.

Чикарићи или Лукешевићи у Вољевцу славе Лазареву суботу.

Ивановићи у Вољевцу славе Јовањдан.

Ћелићи у Вољевцу одселили.

Будишићи у Будишићу и од њих Петровићи и Тешићи славе Ђурђевдан.

Љубомир Павловић сматра да су ове породице досељене у 17.вијеку у периоду када је била велика потражња за оловом у далматинским градовима. Као католици ови досељеници су се веома брзо стапали са старим рударским саским родовима наметнувши им и свој западни икавски дијалекат. Павловић примјећује да иако су ијекавски досељеници доминарили поменутим подручјем, поготово у вријеме устанака,потомци икавских досељеника су били много сналажљивији у мирнодопским условима. Интересантно је да потпуно ису ствар говори о односу ијекаваца и икаваца у Босанској крајини.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна