Науке и научне дисциплине > Српски језик и писмо

ЗАВИЧАЈНЕ ПЕСМЕ

(1/3) > >>

vojislav.ananic:
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ
(Прва песма говори о протераним Србима из Хрватске.)

               К У Ћ А   К О Ј Е   Н Е М  А

Остала је, тамо негде,
једна кућа у пепелу.
Стара кућа које нема
збориште је жедних душа,
свратиште је успомена.

Кућа чека домаћина
у дворишту којег нема,
над огњиштем којег нема
да упали славску свећу,
да пресече славски колач.

Утихнула стоји нема
граја многих нараштаја,
још стварнија што је нема,
још гласнија што је нема,
још бројнија што је сама.

На хиљаде самих кућа
чува војска које нема.
Бдије јунак до јунака,
испод крста којег нема
чува децу које нема.

Замрзнуто у времену
међувреме кога нема,
Међусвет у свету срама
чека правду које нема,
за освету коју спрема.

                        - Далибор Дрекић, 1995.
                         (Књижевне Новине 2009.

vojislav.ananic:
       
                         З А В И Ч А Ј Н А

Не можеш побјећи од завичаја, и кад ти се чини:
он је у тмини твојој, дном бунара душе
он се нечујан мешкољи, он је драги терет
језери твојом интимом;
и кад си повјеровао да си му умакао,
потопио заборавио мучнину
његов остао је прозор
давне наивности детињства.
Никакви булевари ни су ти разнијели онај шапат,
на трави љубав,
онај луг.
Јао људима без крова завичаја - макар им
у мислима засио
макар у сликама остао,
какав био да био.

                         - Душан Костић

vojislav.ananic:
               
                         П Р О Ч Е Љ Е

...Ту поред њега родих се ја
са мирисом луга покрај старог кашуна
у мекој слами, на мајчиним грудима
на хладном камену и топлим рукама

са мрвом крува покрај иконе Св. Јована
у мајчином скуту био сам спокојан и радостан
растах у малој кући са пуно дјеце
уз мајчину љубав и топлину свјеће

моји први кораци бјеше ту поред прочеља
а сад њега бацају дрвље и камења
остаде икона на зиду покрај преврнутог кашуна
умјесто луга посвуд је паучина и прашина

понекад осјетим мирис и топлину свјеће
топлину дјетињства радости и среће
ни птице ни црквена звона не чују се више
на моје прочеље сад падају сњегови и кише...

                                          Аутор непознат

vojislav.ananic:
Наша истакнута књижевница и веома умна жена Исидора Секулић, о завичају каже: "Где је људима завичај? Тамо где други људи око њих разумеју до краја и до дна шта они кажу, до последњег спољног и унутрашњег трепета језичког разумеју шта је онима драго и шта их боли. Заузме ли нашу њиву и село народ другога језика, завичају је крај; они који се до дна и до краја разумеју родним језиком, кад јад додија, селе. Куда селе? Тамо, где тамошњи људи до дна и до краја разумеју шта кажу досељеници... Оставили су исељеници села и њиве, куће и гробља, али у горко стиснутим устима носе свој језик, и где се проспе реч која се до дна и до краја разуме, тамо ће бити завичај и живот."

vojislav.ananic:
У ЗАВИЧАЈУ

Живи у мени
Цијела једна плима
Ријечи које никоме не рекох
А прошло је много зима
И година

Овдје.
У своме без својих
Тамо у туђини
Са својима, без дома
и без гроба

Овдје ме
Само пси препознају
Потоци, ријеке и планине се радују
Моме доласку
Људи су не заборавили
Памте само моје име и риме
Које у чежњи за њима
Срочих далеко одавде, од завичаја.

Туђинац у родном крају
Дошљак у новом завичају.
Коме сада рећи
Да му припадам.
Којем Сунцу да се радујем
Којем небеском своду себе да дајем.

Где да се вратим
Да пођем, са ким и камо
Када сам потрошио живот
Овамо и онамо.

                          - Милан Пилиповић

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна