АМАНЕТ ОД ЂЕДА
У долафу мога ђеда
С десне стране у претинцу,
Кад још бијах гријешно д'јете,
Виђех малу иконицу.
Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена,
Слика Ђурђа мученика.
Ја то онда нисам знао,
Зазир'о сам од аждаје,
Ал' с аждајом ко се бори,
Осјећ'о сам јунак да је.
Зато само, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе … ја се збуних
А он рече: Нека, нека!
Истог Ђурђа љубили су
Наши преци к`о свечари,
Па зар ја ђунах љубит'
Што љубљаху наши стари.
Ал' ти н'јеси пољубио
Само хадер-илијаза,
И пољубце си пољубио,
Својих рахмет праотаца.
Тако ђедо, – ал' он оде
Већ одавно с овог св'јета,
А ја чувам иконицу
Поред других аманета.
Ал' ја зато, Алах-икбер,
Чврсто с' држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ' не смета,
Да србујем како треба.
Аливерић Тузлак, песма објављена у листу „Босанска Вила", број 9, од 15. маја 1898. године.