Поздрав, ја сам тај Трачанин, Грујић, само да вежем Кербера о дрво.
Док чекам да ме побугарите по мушкој линији, ево укратко причице са мушке стране до не баш пуно у прошлост.
Мој деда Станко Ристић - а Ристић није Грујић како год да гледаш - рођен је и живео је релативно срећно у Големом Селу до Другог светског рата, би капитулација, ћапише га нацисти и остатак рата је провео у и око Маутхаузена, невесео логор, без пуно забавних активности. Био је кројач па им је био користан аи био је званичан заробљениг па није прошо ко бандит. После рата је мало премишљао да се врати кући јер је чуо да је сад тамо много црвено а он је био много ројалиста али млада жена чека, јел, ред је. Кад оно, другарица отишла за другог! Ту се деди смучи живот и све напусти и пешке оде на север и скрасио се тек у селу Ботош у Банату, где је са мојом бабом имао сина Љубомира, оца мога. Презиме Грујић је тако, ето, нашло се, паз да вам не кажем.
Проблем је што се деди Станку све смучило, злопатио се до краја живота и умро рано са 64 године и није ни хтео да прича пуно осим наравно сакривене краљеве слике и тако то, мада је мрзео Дражине до зла Бога, брат му био у затвору јер је био са тим певачким друштвом. Сва остала породица ми је лалинска, да не улазимо сад у то, јел, Магда, Букасар, Жарков, Бировљев итд, има и страшније. А све Срби (сем, кхм, оних који не да нису него нису ал јбг, Раци преживели маларију а мукица из Лорене и није а секељска грофица није грлодојмила деду Лалу комунисту) и то у времја оно кад није било лако рећи да си Србин. Ту има пуно ови из другог певачког друштва, оног за ЈБТ.
Елем, ако неко зна, из Големог Села је чукундеда, Риста Илић.
Шала мала: ништа, ако је моја хаплогрупа овде од раног бронзаног доба, јел ми ви сад сви дођете дођоши?