108. Лукић, Јовањдан, Прибој, Лопаре
Припада хаплогрупи N2-Y7310>Y7313>FT182494>FT213937. Има немодалне вриједности DYS393=13 и DYS391=11. Нема потпуних поклапања али има доста блиских, а свакако је потребно издвојити Богдановића из истог мјеста, са којим дијели немодалну вриједност на DYS393, док су им двије разлике на 23 упоредива маркера (ако посматрамо 25, постоји и разлика на DYS627) на DYS391, на ком Богдановић има модлану вриједност 10, док Лукић одступа од модала са вриједношћу 11 и на DYS389ii, на ком је Лукић у модалу са 29, а Богдановић одступа са вриједношћу 30. Због славе и предања о поријеклу из Пиве, Лукић врло вјероватно припада још нижој подграни FGC28435, што би свакако било добро провјерити директним тестом код YSEQ-a.
Поријекло становништва Прибоја је обрађено у двије монографије, старијој монографији „Мајевица“ др Миленка С. Филиповића и новијој монографији „Прибој мајевички“ Радивоја Тојића. Интересантно је примјетити да се наводи о предању о поријеклу Лукића драстично разликују у ове двије монографије, а да се предање које наводи сам тестирани поклапа са наводима из Тојићевог дјела.
Наиме, Миленко С. Филиповић наводи сљедеће: „Богдановићи, Јовићи I, Јовановићи-Поповићи, Петровићи I, Лукићи, Рикићи и Стојановићи су заједничког порекла (Јовањдан). Њихов предак Теодор Газета је дошао из Гацка у Херцеговини после Томића и населио се на крчевини. Даљим пореклом су из Пиве и мисле да су од истог рода у Пиви од ког је био и Бајо Пивљанин. Неки кажу како су из Херцеговине доселила три брата: Рико, Богдан и Радо. (Од Раде су Петровићи, од Рике Рикићи, а од Богдана Јовићи, Јовановићи, Богдановићи и други.)
Тојић у свој дјелу наводи: „Највише података о својој фамилији сам добио од Пере Лукић, најстаријег члана ове фамилије, а такође неке податке је дао и његов братић Миладин. Миладин каже да су се Лукићи и Петровићи, потомци Обрада Бојанић, доселили из Башиног села код Никшића, а потомци су Војновића. Ближи род су им Радуловићи. Наводно је предак Војислав Војиновић сахрањен у порти манастира у Прибојској бањи код Прибоја на Лиму, па су на успомену Прибоја на Лиму дали име мјесту мјесту гдје су се населили, тј. садашњи Прибој."
Дакле, јавила се очигледна разлика између предања које је забиљежено 1960-их и каснијег, забиљеженог након 50-ак година.
С обзиром на то да је генетика потврдила везу са Богдановићима, можемо рећи да је тиме поткријепљено предање о заједничком поријеклу, како га је забиљежио Филиповић. Турски попис из 1850/51. године је такође поткријепио предање о заједничком поријеклу, јер су, кућа до куће, пописани Брчак (или Бирчак) Богдан, син Т(е)одора, предак Богдановића и Брчак (или Бирчак) Лука, син Обрада, са синовима Петром и Јованом.
Дакле, имамо слагање генетике, писаног извора насталог у вријеме када су преци-епоними ових породица живјели и раније забиљеженог предања. Одударало је само предање забиљежено у 21. вијеку.
У покушају одгонетања ове мистерије разговарао сам са више лица, од којих и са самим Тојићем, који ми је потврдио да је једини извор за предање о вези са Радуловићима и Војиновићима Миладин Лукић, како је, у осталом, и написао, док су и преостали извори упућивали на њега. Сходно свему наведеном, можемо рећи да је касније предање, о поријеклу од Радуловића, односно, даље, од Војиновића, вјероватно настало као посљедица индивидуалног истраживања, у вријеме када добар дио сада доступних извора није био расположив, те да предност треба дати предању о заједничком поријеклу са другим јовањштацима из Прибоја, како га је завиљежио Филиповић 1960-их, које је овим тестирањем и потврђено.