Који то извори доказују да су их Бугари успешно и потпуно покорили, укључујући и јужнословенска племена која су се налазила нешто источније у Шоплуку па и јужније од њих? Зашто у бројним PH908 подгранама (и не само у PH908 већ и међу онима за које јасно можемо рећи попут припадника Z17855 да су централни Балкан па и области Херцеговине насељавали из источних области) највише имамо тестираних Бугара у старијим раздвајањима и управо из периода који је претходио бугарској експанзији на запад и зашто то не би били припадници оних јужнословенских племена који су се још током раног средњег века претопили у српски и бугарски етнос?
Знамо да су их покорили захваљујући историјским изворима који говоре о обраћању три наведена словенска племена за помоћ Францима почетком 9. века, јер су тада били угрожени од стране експанзионистичке бугарске државе. Знамо и на основу тога што се први сукоб између Србије и Бугарске догодио за владавине Пресијама (836-852). Знајући где се налазила раносредњовековна Србија, и да је у питању био директан напад Бугарске на Србију који је одбијен, логично је претпоставити да Бугари не би предузимали даље нападе ка западу да пре тога нису покорили она племена која су се неколико деценија пре тога жалила на њихове нападе, а вероватно и нека неименована која нису "ушла" у историјске изворе, и тиме осигурали своју стратешку позадину ради даљег напредовања и освајања. Такође су Бугари почетком 9. века узели Панонију све до Тисе приликом дезинтеграције Аварског каганата, па је основано претпоставити да су и на Балкану тада или у кратком периоду након тога избили макар до Велике Мораве, ако не и нешто западније. У сваком случају, у време Пресијамовог наследника Бориса (852-889) је граница Србије и Бугарске "код Раса", а на основу папског писма у којем се први пут употребљава словенско име Београда знамо да је и он 878. у бугарским рукама, па се из тога извлачи логичан закључак да су у другој половини 9. века Бугари сигурно држали већи део данашње Србије, осим њених југозападних и западних делова који су били у саставу раносредњовековне Србије коју ни Борис није успео да покори.
Имајући све ово у виду, јасно је да су Бугари прилично брзо успели да покоре централнобалканска словенска племена, а да су Србију освојили и то на кратко тек за време њиховог најмоћнијег владара Симеона, 924. године.
Такође треба правити разлику између Првог бугарског царства и Самуилове државе, јер те две државе имају одређени дисконтинуитет. Наиме, Прво бугарско царство бива уништемо од стране кијевског кнеза Свјатослава 968. године освајањем престонице Преслава, док 971. године византијски цар Јован I Цимискије наноси пораз Свјатославу и припаја целу територију бугарске државе Византији, док је последњи владар Првог бугарског царства, Борис II, тада одведен у Цариград као заробљеник. Тек 976. Комитопули, од којих је најважнији изданак био Самуило, дижу устанак против Византије и осамостаљују се на југозападном делу некадашњег Царства, у Охриду. Комитопули нису били у родбинским везама са бугарском царском династијом нити су владали из Преслава, па се њихова држава не може сматрати непрекинутим наследником прве бугарске државе, већ само као један њен део који се одметнуо од Византије, са другим владарем/владарима. Овај дисконтинуитет често игноришу бугарски историчари.