Што се сеобе Словена на Балкан тиче, мислим да је циљано пресељење читавог једног народа из закарпатске прапостојбине право у Подунавље у једном подухвату прилично немогућа мисија. Тиме не кажем да су Словени овде одувек, већ да је њихова сеоба са севера била дуготрајан процес.
То се слаже са овим што је већ писано, а ради се о постепеном померању становништва, које се догађа у раздобљу од најмање читавог столећа. То је експанзија, ширење на запустела подручја, једним делом и под притиском азијских номадских племена и настајањем пустих подручја у Панонији услед ратова Византије и германских племена.
Војне експедиције словенских народа јесу постојале, као што знамо да су се Срби, по позиву Ираклија, најпре населили у Егејској Македонији, па затим одустали и вратили се на Дунав, а касније добили дозволу да се доселе у Далмацију. Физичко-технички је немогуће да се на тај начин селио читав народ (племе) у тако кратком раздобљу, док је веома могућна таква „сеоба“ једне војничке дружине, ма колико она била бројна. Логично је да су се њихови сународници у међувремену налазили северно од Саве и Дунава и чекали знак од својих ратника када и где се могу безбедно населити.
И сам Порфирогенит помиње Србију која се налазила у залеђу Хрватске и мањих србских архонтија у области јадранског приморја и залеђа. Та Србија која је обухватала подручја данашње Босне и западних делова Србије, вероватно је баш тако насељена, провалом преко Саве на југ. Срби који су је населили нису се тек тако ту створили, нити су експресно дошли из Закарпатја, него су били у Панонији и искористили прву могућност да пређу на југ и населе се.
