Род Соколовића

Порекло становништва > Старе породице и племство

Род Соколовића

<< < (2/10) > >>

Јовица Кртинић:
Ево шта је Шобајић написао о пореклу Соколовића:

Од интереса је наведено предање гатачких Мастиловића, да су они од Соколовића и да је од фочанских Соколовића мратинаца био Мехмед-паша Соколовић. Ниједан од писаца који су се бавили истраживањем порекла везира Соколовића не спомиње ово предање. А оно како се мени чини, заслужује пуну пажњу. Garzoni, савременик Мехмед-паше Соколовића, написао је о њему и ово: „Mehemet pacia, primo vezir, a nato a Tribigna, villa vicina a Ragusi, de sangue basso“. Ово би ишло у прилог наведеном предању, да фочански Соколовићи воде порекло из Корјенића (из Требиња) и да је Мехмед-паша изишао из овог рода. Да наведемо и оно што је, Ragazzoni, млетачки амбасадор на Порти чуо из уста самог Мехмед-паше Соколовића приликом једног пријема амбасадора код Везира: »Per guanto disse lui stesso una vita a bouon proposito, discende dalli decpoti di Servia, sebbene alcuni tengono altrimenti«. Зашто се везир Соколовић издавао за потомка ,,деспота од Србије” и зашто Рагазони ставља примедбу, да неки о пореклу везирову држе друкчије, говорићeмо доцније. Тамо ћемо видети да би и овај писани споменик могао послужити у прилог томе, да су Мехмед-паша и његови Соколовићи били заиста пореклом из Корјенића.

Међу властеоским родовима у зборнику Неорића-Корјенића налазе се и Соколовићи. По свој прилици да су то ови корјенићки Соколовићи, који су негда давно, како би из свега излазило, иселили у околину Фоче и од којих је вероватно био и везир Мехмед-паша Соколовић.

aleksandar I:
Податак да је породично презиме Мехмед паша Соколовића било Ненадић може се наћи на интернету, тачније у једном чланку Вечерњих новости.
Ево линка: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:476914-Mehmed-pasa-Sokolovic-sazidao-crkvu-na-majcinom-grobu
Укратко према народном предању, цркву у селу Поблаћу код Прибоја, подигао је Мехмед паша на мјесту гдје се налазио гроб његове мајке Анђелије, а даље се у тексту наводи да је то урадио Бајица Бајо Ненадић када је био велики везир.
Наравно Балкан не би био Балкан када се одређени историјски факти не би фалсификовали. Тако извјесни предсједник Меџлиса ИВЗ Вишеграда Билал Мемишевић, тврди да је у тренутку одвођења Бајица већ био муслиман, односно да није био Србин. Дакле негира се "девширма" као потпуно доказан историјски процес.
Свима препоручујем да прочитају "Јаничареве успомене" Константина Михаиловића из Островице, апсолутно аутентичну мемомарску литературу о систему регрутовања у "јаничарски оџак". Најспособнији су напредовали до највиших функција, укључујући и великог везира, а Мехмед паша Соколовић, је на одређени начин прекинуо низ великих везира који су били поријеклом из данашње Албаније. Тај систем напредовања назива се КУЛ-СИСТЕМ, или у слободном преводу систем ропства. Због тога, а у циљу спречавања јачања племства ови, у суштини робови, су напредовали до највиших функција, под сталном пријетњом "свиленог гајтана". Све је то лијепо описано како је султан из скривеног прозора пратио сједнице "дивана".
Што се тиче тезе да није био Србин, или православни у тренутку одвођења, зашто је онда Макарије Соколовић, који је био сродник Мехмед паше, био први патријарх обновљене Пећке патријаршије за његовог "мандата". Наравно из рода Сокловића је и Ферхад паша, чија је задужбина у Бања Луци.
Радована Самарџића сам читао прије 30 година, што значи да нисам можда сигуран у одређене фактографске податке, али кроз цијелу књигу провејава теза да је Мехмед паша, који је промијенио три сулатана захваљујући својим државничким способностима, увијек био свјестан својих коријена и да је помагао колико је могао свој родни крај и рођаке, али је до краја живота био предани муслиман. Мислим да се у задњем дијелу књиге, прије оног о смрти у атентату, обрађује како је дошло до исламизације његовог родног села, па чак и родитеља.
Такође, интересантан је његов коментар након битке код Лепанта 1571. године и катасторофалног пораза турске флоте ( у тој бици је учествовао Сервантес), да од "Османског Царства није отпао ниједан ивер". Овог цитата се добро сјећам.
У сваком случају препоручујем Радована Самарџића, научно верификовану књигу, а све остале новинарске "рекла-казала чланке" узети са великом резервом.

Сол:

--- Цитат: Синиша Јерковић Новембар 06, 2015, 09:50:44 пре подне ---Род Соколовића је обрађивао и Шобајић у свом раду о Корјенићима гдје је навео предање породице Мастиловић из Гацка који славе Мратиндан о заједничком поријеклу са Соколовићима. Шобајић наводи и један млетачки извор гдје се спомиње поријекло Мехмед Паше. Шобајићева расправа је заправо о роду који слави Мратиндан ,а поријеклом је из Корјенића. У сваком случају, интересантне тезе.

Знам да сам негдје читао да Соколовић и није било право презиме Мехмед паше и да се презивао Ненадић (Бајица Ненадић), чак су тврдили да је доскора постојала православна породица у вишеградском крају која је била од ових Ненадића.

И треће, колико се сјећам било је неког повезивања пивских Гаговића са Соколовићима.

--- Крај цитата ---

За разоткривање загонетке порекла Соколовића, треба само да се тестирају Мастиловићи и Гаговићи. У случају поклапања би се могло на основу индиција прихватити њихово условно порекло од Соколовића.

aleksandar I:

--- Цитат: Сол Новембар 06, 2015, 12:24:28 поподне ---
За разоткривање загонетке порекла Соколовића, треба само да се тестирају Мастиловићи и Гаговићи. У случају поклапања би се могло на основу индиција прихватити њихово условно порекло од Соколовића.

--- Крај цитата ---

Одлично! Проф. др. Драга Мастиловић (историчар) је декан Филозофског факултета у Палама. Рођени Гачанин.

Đorđo:
У пивском манастиру се налази осликана фреска муслимана, по народном предању Мехмед паше Соколовића, и сматра се да је он био један од двојице ктитора манастира

--- Цитат ---Оне две фреске око јужних врата су врло интересантне. То је место за ктиторе цркве, а да ове две фреске претстављају ктиторе, најбоље показује модел цркве, коју лева фреска држи на једној руци. Фреска с десне стране ових врата, кад им се лицем окренемо, претставља човека са неком врстом капе, као турбаном, на глави, округле браде, у ћурку до земље, постављеном лисичином, са рукавима до лаката засуканим, и у зеленој антерији (сл. 19). Овај је човек пружио десну руку ка фресци с леве стране врата, а леву руку држи на прсима. Фреска с леве стране врата претставља човека у владичанском орнату без ореола. Овај држи модел цркве на десној руци и пружа је икони Мајке божије са дететом која седи на трону, (а леву руку држи на прсима[63]. Између иконе Богородичине и врха модела цркве,- коју држи овај владика у десној руци, стоје остаци од натписа: прес(ве)та Б(огороди)це прими ... труд ... јакоже х ... он ва довици лепту ...

Више се од овога натписа не може прочитати, а другога каквог натписа изгледа није ни било.

Поставља се питање, чије су ове две фреске, што претстављају ктиторе цркве. Фреска у орнату владике, са моделом цркве на десној руци, бесумње је митрополита Саватија, који је Пивски Манастир подигао према натпису, а човек у ћурку са зеленом антеријом испод ћурка, у једној капи која личи на турбан - није свештено лице нити је православни. Чим се погледа фреска, види се да је то слика некога великог турског доглавника у оделу хоџе или муфтије. Богатство ћурка, богатства крзна, којим је ћурак постављен, зелена свилена антерија испод ћурка, капа на глави у облику турбана, округло потсечена брада показује човека и богата и од утицаја, који је омогућио подизање ове цркве. Истина је да је ово време било време патријарха Макарија и његова рођака Мехмеда Соколовића, великог турског везира, када се дозвољавало оправљање напуштених наших цркава и манастира, али се не зна да су се, у то време, и нове цркве подизале, нарочито оволике колики је Пивски Манастир. Пошто нема натписа над фреском да би се знало чија је, једини је податак о томе народно предање које вели да је то слика Мехмеда Соколовића, стрица митрополита Саватија, наследника Макаријева на патријаршиском престолу. До пре 100 година фреске су биле добро очуване и онда је и ова фреска била много јаснија, те је свако у њој познавао слику муслимана. Причају да је Смаил-ага Ченгић а нарочито његов син Дедага (Дервиш-паша), често долазио у манастир, улазио у цркву и пред овом фреском простирао серџаду и клањао. После молитве увек би оставили по жуту меџедију или дукат као прилог цркви. А Дедага је за време Стефана Ђачића, игумана овога манастира, око педесетих година прошлога века, давао манастиру годишње извесну количину жита, масла и воска, као царском вакуфу [64].

Неки мисле, да ова фреска у ћурку са капом на глави која личи на турбан може бити слика игумана Симеона, за чије се време црква "писала" (рађене фреске), као што се у натпису вели. Та је претпоставка немогућа из ових разлога: 1. Калуђер, игуман не може се у цркви зографисати у ћурку и са капом на глави. То нити где код нас има нити је где забележено.

Српски калуђери никада нису носили округло ошишану браду. То је манир муслимана кад мало остаре или дођу до великог положаја у чиновничкој каријери. Типове у истом оваквом оделу и са турбаном (фес, који се озго мало или види или не види, обмотан великим жутим хаџијским шалом, чалмом) мало истуреним, да се чело види, сретао сам пре тридесет и више година у Скопљу и по другим крајевима Македоније на сваком кораку.

Не може се Кир-Симеон, игуман манастира, зографисати на месту ктитора само зато што је у његово време манастир "писан".

(Светозар Томић - Пива и Пивљани)
--- Крај цитата ---

Навигација