Византијски извори о Власима и њиховом језику
Први који је употребио влашке речи, у свом делу „О грађевинама”, је историчар Прокопије, који је живео у Јустинијановим годинама, 6 век.
Отприлике у исто време, Џон Лидос, латински научник, правник и филозоф (око 490-578), открива постојање становништва које говори латински у европским земљама. У свом делу „О принципима римске државе” он напомиње да: „Постојао је стари закон да се оно што су чинили намесници, па и друге власти, говори на италијанском језику.. а шта је било урађено у региону Европе (тако се тај крај звао балканско доба) сачувао је антику из нужде, јер су њени становници, иако су углавном били Грци, говорили италијански („загушљиви глас Италијана“, пише у оригиналу ) а посебно државних службеника“.
Тако Лидос налази да су током 6. века на Балкану говорили италијански (латински) језик, не само Грци, који су чинили већину становништва полуострва Хемос, већ и остало.
Следећи доказ за влашке речи долази од Теофилакта Симокатиса, који је цветао између 610. и 640. године. Позивајући се на поход румунске (византијске) војске, под генералом Комедијолом против аварских јуришника, у области Корнобат Аетоу (западно од Месимврије) , који је направљен 589. године, пише следеће:
Желећи да изненади Аваре, Кометиол је наредио својим војницима да их нападну пре зоре. У једном тренутку се терет једне од транспортних животиња нагнуо и неко је возачу животиње викнуо „врати се, врати брате”. Ова фраза значи на – влашком „наслони се, наслања се (инв. терет) брат“.-ρετόρνα, ρετόρνα, φράτερ»
Теофан, велики византијски историчар, такође описује исту згоду: „ρετόρνα, ρετόρνα, φράτερ» и господар од семиона не изговори глас, а народ не слуша, а ратници вођени овим инсинуацијама, беже , ρετόρνα, ρετόρνα, φράτερ» гласни гласови“.