Форум - Порекло

Траг - корисне књиге, сајтови => Фотографије => Старе фотографије => Тему започео: Синиша Јерковић Јануар 08, 2013, 09:10:54 поподне

Наслов: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Синиша Јерковић Јануар 08, 2013, 09:10:54 поподне
Желио бих да се на једном мјесту скупе све фотографије познатих Срба из 19. вијека. Тада је већ фотографија била актуелна и на нашим просторима. Добро би било да се испод сваке фотографије постави неко објашњење.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Синиша Јерковић Јануар 08, 2013, 09:18:30 поподне
За почетак постављам фотографију војводе и свештеника Богдана Зимоњића из Гареве код Гацка.
(http://1.bp.blogspot.com/-sYDcceoocMk/UOx-NISpgaI/AAAAAAAAADU/iaoHJLjo9L0/s1600/pop+bogdan+zimonjić.jpg)

Богдан Зимоњић (Гарева код Гацка, 1813. — Пусто Поље код Гацка 1909.) је био поп и војвода гатачки. Истицао се у у локалним устанцима који су се јављали после 1852. у Херцеговини.

После сукоба Луке Вукаловића са црногорским двором, 1862. и пристанка Вукаловића да сарађује са Турском и Аустријом, Црна Гора је поставила Зимоњића као свог човека за Херцеговину. Пошто га је 1864, књаз Никола поставио за сенатора, стално се настанио на Грахову.

У великом устанку у Херцеговини (1875—1878) Зимоњић је био један од најпознатијих устаничких вођа. После окупације Херцеговине (1878.) аустроугрске власти су га поставиле за кајмакама у Гацку. С тог положаја повукао се после четири месеца због неслагања са аграрном политиком окупатора.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Синиша Јерковић Јануар 08, 2013, 10:32:47 поподне
Бранко Радичевић

(http://4.bp.blogspot.com/-K_97DTYGmx4/UOyPjr4XAaI/AAAAAAAAADk/9CeRN1CnwJk/s320/Branko-Radicevic.jpg)

Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 — Беч, 1. јул 1853) је био српски романтичарски песник. Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је свега педесет четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића Змаја и Лазу Костића био најзначајнији песник српског романтизма.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Синиша Јерковић Јануар 09, 2013, 02:47:17 поподне
Вук Стефановић Караџић

(http://4.bp.blogspot.com/-UgmqrHL6cWA/UO1q8BxeCSI/AAAAAAAAAD0/oNcgxsyAgJQ/s1600/220px-Вук_Стефановић_Караџић.око_1850..jpg)

(http://3.bp.blogspot.com/-qWnAesZnnJE/UO1rAFjhwdI/AAAAAAAAAD8/0C8COWDxWgo/s1600/vuk2.jpg)

Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних песама и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.

Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1850.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Синиша Јерковић Јануар 10, 2013, 02:51:57 поподне
Петровић Његоши


Петар II Петровић Његош
(http://3.bp.blogspot.com/-tBb4-xseR08/UO7DtNWggpI/AAAAAAAAAEM/CZb_OxdzCw4/s1600/220px-Петар_II_Петровић_Његош_,_песник_и_владика_(1813-1851).jpg)

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) је био један од највећих српских песника, владар Црне Горе и владика.

Његошево најславније дело „Горски вијенац“ у Бечу је оцењено као „манускрипт генијалног творца“. Друга његова важна дела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

Књаз Данило I

(http://4.bp.blogspot.com/-FqLsYvFOAXQ/UO7DxZZ-WpI/AAAAAAAAAEU/1P2YRRCEGCA/s1600/180582_092321s3_if.jpg)

Књаз Данило I (Његуши 6. јун 1826 — Котор 13. август 1860) је био владар (књаз) Књажевине Црне Горе. Вољом Петра II је одређен за његовог насљедника. Послије смрти Петра II, Сенат и скуп главара проглашавају га 1. јануара 1852. године за владара Црне Горе. Дана 1. марта 1852, Сенат по одлуци Свеопштег црногорског збора одлучује да Црна Гора постане насљедно књажевство.

И поред Његошеве воље, у Црној Гори су постојала још два претендента на престо, и то Његошев брат Перо Томов и Ђорђије Савов Петровић. Чак је и Сенат дана 9. септембра 1851. године изабрао Пера Томова за господара Црне Горе, али је захваљујући руској подршци, као и утицају двоје угледних сенатора Новице Церовића и Стефан Перков Вукотић, као први свјетовни владар, на престо сјео Данило.

Никола I Петровић Његош

(http://2.bp.blogspot.com/-MLGIRnAWbFA/UO7D1Hf37nI/AAAAAAAAAEc/EMoABSgVlVA/s1600/kraljnidzp_500_300.jpg)

Никола I Петровић Његош (Његуши, 7. октобар/19. октобар 1840 — Антиб крај Нице, Француска, 2. март 1921) је био књаз Црне Горе у периоду 1860—1910. и краљ у периоду 1910—1918.


Милена Петровић

(http://1.bp.blogspot.com/-x7dxEYEkJ2c/UO7Fi4ox8hI/AAAAAAAAAEs/bXmydpdBFNM/s1600/260px-Queen_of_Montenegro.jpg)

Милена Петровић (Чево, 27. април 1847 — Антиб, Француска, 16. март 1923) је била кнегиња и краљица Црне Горе до 1918, супруга краља Николе.

Милена је била ћерка војводе Петра Вукотића (1826—1904) и Јелене рођ. Војводић.

Удала се за младог кнеза Николу 1860. године и била кнегиња до 1910, а од те године краљица, све до 1918. Крајем 1918. је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је одлуком скупштине Краљевина Црна Гора престала да постоји.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Јовица Кртинић Јануар 10, 2013, 10:03:07 поподне
др Лаза Лазаревић, писац и лекар, један од најбољих српских реалиста. Права је завршио у Београду а медицину у Берлину. Написао је само девет приповедака, од којих је "Швабица" остала у фрагментима. Мада с патријархалним погледима на живот, његове приповетке - сажете, с веома снажном унутрашњом драматиком - имају класичну вредност. Као лекар учествовао је у организацији санитета у Србији и објавио 54 рада у стручним медицинским часописима, од којих неки имају изузетан значај. Остала дела: "Први пут с оцем на јутрење", "Све ће то народ позлатити", "Ветар", "На бунару", "Школска икона", "Он зна све", "У добри час хајдуци", "Вертер".

(http://sphotos-d.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-ash4/253900_604077602941081_557053112_n.jpg)

Лаза Лазаревић је рођен у Шапцу 13. мај (1. маја по јулијанском календару) 1851. године. Отац Кузман, пореклом из Херцеговине, држао је са братом Михаилом трговачку радњу. Мајка Јелка, кћи шабачког кујунџије, оставши сироче удаје се за петнаест година старијег Кузмана у својој петнаестој години. У породици Лазаревић владао је примеран патријархалан ред. Када је Лаза имао девет година изненада му умре отац а годину дана касније и стриц Михаило. Тешке прилике у које је запала породица наметале су Лазаревићевој мајци велику одговорност. Она је требало да води рачуна и изведе на прави пут четворо деце, Лазу и његове три сестре. Лазина приврженост породици одразила се на његов књижевни рад. Култ породице и жртвовање њеним интересима је стално био присутан како у животу тако и у делима овог писца.
Основну школу и четири разреда гимназије Лазаревић је завршио у Шапцу. Његов отац је био пренумерант на многе књиге које су тада излазиле па је Лазаревић већ у раном детињству имао прилику да се упозна и заволи књижевност. У јесен 1867. када му је било шеснаест година, Лазаревић уписује Правни факултет Велике школе. Постао је секретар великошколског удружења „Побратимство“. Током студија права у Београду Лазаревић је био под утицајем Светозара Марковића и одушевљење за руски језик и књижевност захвата и Лазаревића, који је учио руски језик и читао дела руских револуционарних демократа Чернишевског, Писарева и Доброљубова. Пре него што је завршио права 15. јануара 1871. године изабран је за државног питомца да студира медицину у Берлину али му је стипендија одузета због прилика које су настале услед Париске комуне. Након тога, Лазаревић завршава права и постаје практикант Министарства просвете. Почетком наредне године поново му је потврђена стипендија и он одлази у Берлин. За време Српско-турског рата 1876 — 1877. Лазаревић прекида студије пошто је позван на војну дужност. Служио је као лекарски помоћник и био одликован сребрном медаљом за ревносну службу. Вративши се у Берлин завршава студије медицине 8. марта 1879. По повратку у Београд постављен је за лекара београдског округа а 1881. године постао је први лекар Опште државне болнице у Београду. Исте године Лазаревић се оженио Полексијом, сестром свог друга Косте Христића, са којом је имао три сина: Милорада, Кузмана и Владана и ћерку Анђелију. Кузман је преминуо након годину дана а Владан две године по рођењу. Упоредо са напорном праксом радио је и на књижевности. За десет година написао је свега девет приповедака док је осам остало недовршено. Почетком 1888. изабран је за члана Српске академије наука за заслуге на књижевном пољу. Фебруара 1889. постаје лични лекар краља Милана и бива унапређен у чин санитетског потпуковника. Српска академија наука је 8. јула 1890. наградила Лазаревићеву последњу приповетку „Он зна све“, а 10. јануара 1891. (29. децембра 1890. по јулијанском календару) Лаза Лазаревић је преминуо.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Синиша Јерковић Јануар 11, 2013, 10:21:25 пре подне
Никодим Милаш

(http://4.bp.blogspot.com/-A3y1Uh-ojI4/UO_ZT4wgUUI/AAAAAAAAAFM/YzrXj-EPzZM/s1600/tn_slike7a.jpg)

Никодим Милаш (Шибеник, 16. април 1845 — Дубровник, 2. април 1915) је био далматински епископ и канониста.

Рођен је у Шибенику 16. априла (4. априла по јулијанском календару) 1845. По рођењу, добио је име Никола. Отац, Трифун и мајка Марија, по рођењу Италијанка, која је пре удаје примила православну веру, из породице су Милаша који су се доселили у Далмацију из Дувна.

Главни научни рад Епископа Никодима (Милаша) је био каноничког садржаја. Важио је за једног од најбољих канониста свога времена. На науци је почео да ради 1872. Многи његови чланци и расправе разасути су по бројним стручним и научним часописима.

Још за време школовања у задарској Гимназији Милаш се суочио са буђењем народне словенске свести у Далмацији: Јер су се у далматинском сабору организовале две странке: италијанска и словенска. Због свог словенског опредељења Милаш је и сам, у три наврата, био кажњаван. Од 1885. залагао се (и после аудијенције, 1896, код цара, у Бечу, и успео) да се у Гимназији у Задру настава изводи на српско-хрватском језику.

По повратку у Задар са кратког службовања у Београду, епископ Никодим се посвећује научном раду и објављује књиге Пропаганда и књигу за коју се са сигурношћу може рећи да је његово животно дело, Црквено право. Оно је преведено на више језика и данас се користи у свим православним црквама.

Епископ Никодим је био изазван папском енцикликом 1894. године, којом су православни позвани да се сједине са римском црквом. У исто време дошло је до посете крижевачког унијатског бискупа Јулија Дрохобецког (1891-1920) Далмацији. Милаш је својом ускршњом посланицом свештенству и народу 1896. скренуо пажњу на значај православне вере и на опасност која им прети од римокатолика и унијата. Ови најновији догађаји су га побудили да се пуне четири године посвети проучаању судбе православне вјере и цркве у Далмацији од најстаријих времена... Резултатом овога била је моја мила и најмилија књига Православна Далмација, 1901. године.

Објављивање књиге Рукоположење као сметња браку (1907), и критике које су потом уследиле из богословија у Београду и Сремским Карловцима (Стевана Веселиновића из Београда и Јована Вучковића из Сремских Карловаца), послужиће далматинској влади да се ослободи Никодима Милаша. Акцији против епископа Никодима придружили су се и неки интелектуалци, световњаци, монаси и свештеници. У исто време су неке црквене општине тражиле да се епископ Никодим свргне. Епископ Никодим је 21. децембра 1911. године поднео цару „оставку на задарску епархију“, а она му је уважена 19. јануара 1912. године.

Вест о Милашевом пензионисању примљена је у целом православном свету са жалошћу и протестом, а посебно у Русији у којој је Милаш уживао велики углед. После пензионисања Кијевска духовна академија прогласила га је 2. марта 1912. године својим почасним чланом, а то је учинило и Словенско добротворно друштво у Петрограду 5. маја исте године.

Епископ Никодим Милаш је умро на Велики петак, 2. априла (20. марта по јулијанском календару) 1915. године у Дубровнику и сахрањен у приватној гробници. Његови посмртни остаци пренети су 4. октобра 1930. године у Шибеник и следећег дана сахрањени у посебној капели крај Успенског храма.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Александар Невски Јануар 11, 2013, 04:03:11 поподне
Вук Стефановић Караџић

Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних песама и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.

Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1850.

Извињавам се што морам примѣтити, али овоме пропалици овдѣ међу часнима људима нѣйе мѣсто. Мѣсто му йе са Вандалима и уништитељима културе. Или у Бечу.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Синиша Јерковић Јануар 11, 2013, 06:17:36 поподне


Извињавам се што морам примѣтити, али овоме пропалици овдѣ међу часнима људима нѣйе мѣсто. Мѣсто му йе са Вандалима и уништитељима културе. Или у Бечу.

Претпоставих да ћеш тако штогод написати, али тема се зове: Познати Срби 19.вијека, а не Часни Срби 19.вијека, тако да ми не оцјењујемо, већ само постављамо.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: mladjo Јануар 12, 2013, 11:10:51 пре подне
Вук Стефановић Караџић

Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних песама и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.

Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1850.

Извињавам се што морам примѣтити, али овоме пропалици овдѣ међу часнима људима нѣйе мѣсто. Мѣсто му йе са Вандалима и уништитељима културе. Или у Бечу.







Пропалица Вук?
Због чега му није мјесто међу часним Србима? Шта је он толико згријешио, па неславно заврши у ”пропалицама”?

(Знам да ће ме модератор опоменути обзиром да се овде не оцјењују него само постављају великани нашег народа, али просто нисам могао одољети да "ново-реформаторима ”срБског” језика XXI° вјека” укажем на постојање једне знатно старије реформе која не заслужује било какво блаћење и која и дан данас важи за основу српског језика).
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Kyrios Јануар 12, 2013, 07:22:20 поподне
Војвода Стојан Ковачевић

(http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/1/1e/Stojan_Kovachevich.jpg)

Стојан Ковачевић (Срђевићи код Гацка, Источна Херцеговина, 1821. — Никшић, 1911). Легендарни херцеговачки јунак и хајдучки харамбаша.

Одметнуо се од турске власти половином XIX вијека и хајдуковао заједно са својим рођаком, такође чувеним јунаком и харамбашом, Петком Ковачевићем. За читаво вријеме трајања Вукаловићевог покрета 1852-1863. чете харамбаша Стојана и Петка Ковачевића биле су једине које нису прекидале борбу с Турцима у Херцеговини. Посебно се истакао у току битке на Граховцу 1858. Турци су ултимативно тражили од Црне Горе да се спријече њихове акције. Због тога су 1864. били издати Турцима у Никшићким Рудинама (Церовац). Петко је тада са породицом заробљен и са синовима одведен у тамницу у Никшић, а затим у Мостар, гдје је и објешен на Малој тепи 1865. Стојан је наставио четовање и припремао Херцеговце на устанак, а 1872. године ишао је у Београд покушавајући да обезбиједи помоћ и подршку српске владе за нови устанак у Херцеговини. Али, на повратку у Херцеговину био је поново на превару ухваћен од стране повјерљивих људи књаза Николе и предат Турцима. Успио је да побјегне из тамнице у Мостару, али му је књаз Никола онемогућавао сваку акцију, да не би реметио односе са Турцима.

Почетком устанка 1875. године, Стојан се са својом четом нашао у првим борбеним редовима и није посустао све до краја устанка, истичући се у многим бојевима против Турака од Муратовице, преко Дуге до Вучијег дола, Острошких греда, Никшића и других великих бојишта. Послије Берлинског конгреса и окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Стојан није признао новог окупатора нити положио оружје, већ је 1882. године, покренуо Херцеговце на нови устанак. Послије завршетка устанка, Стојан се повукао у Црну Гору и био интерниран у Подгорици, да би се касније населио у Никшићу. Када је 1908. године Аустроугарска извршила анексију провинција Босне и Херцеговине, тада 87-годишњи Стојан је, заједно са харамбашом Пером Тунгузом, отишао на Цетиње, тражећи од књаза сагласност да подигне нови устанак у Херцеговини.

Умро је у дубокој старости у Никшићу и сахрањен, по жељи краља Николе, крај Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу. Са друге стране цркве сахрањен је, такође по Николиној жељи, велики црногорски јунак Новак Рамов Јововић. Краљ Никола је желио да та црква буде његово вјечно пребивалиште и да му на тај начин „вјечну стражу“ држе најбољи херцеговачки и најбољи црногорски јунак.

О славним војевањима Стојана Ковачевића некада су писали бројни историчари, хроничари и публицисте, као и пјесници, приповједачи, романсијери, а нарочито епски пјесници. Алекса Шантић му је посветио пјесму

Стојан Ковачевић

Кô храст што ниче из голети оне
Гоњеној тици да скровиште буде -
И ти си никô из дједовске груде
Да будеш бранич оних што их гоне.

Кô вихор млади од грма до грма
И ти си тако, узвишена чела,
Кружио, лаве, од села до села
Мртве да будиш... Твоја света крма

Бјеше слобода... И у вјечном боју
За њу си давô крв и душу своју,
И сваки корак њој ране те стоји...

Вај, сада кад нас синџир туче,
Ко ће да крха тамнице и кључе
Кад тебе нема и орлова твоји'?
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Синиша Јерковић Јануар 13, 2013, 11:45:17 пре подне
Кириос, нећу склањати овај чланак о Стојану Ковачевићу, али тема је предвиђена за фотографије познатих Срба 19. вијека (оно што се може наћи). Више ми је циљ био да се на једном мјесту скупе фотографије из 19. вијека него само представљање личности. Иначе, у Србији фотографија оживљава тек око 1850. тако да су посебно драгоцјене те ране фотографије људи који су малим дијелом свог живота закачили то рађање фотографије: Његош, Вук Караџић, Бранко Радичевић, кнез Михајло.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Синиша Јерковић Јануар 21, 2013, 10:49:13 поподне
Обреновићи

кнез Михајло Обреновић

(http://1.bp.blogspot.com/-r33OkzziEXM/UP2zFxaP6tI/AAAAAAAAAGE/BVwDxaL9Ouo/s1600/220px-Michael_Obrenovic_-_foto_van_Anastas_Jovanovic_(1817-1899).jpg)

Михаило Обреновић (4/16. септембар 1823 — 29. мај/10. јун 1868) је био кнез Србије од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. године. Његова прва владавина се завршила збацивањем 1842, а друга владавина се завршила убиством.

краљ Милан Обреновић

(http://1.bp.blogspot.com/-wCHm4GDE2as/UP2zC3jXL1I/AAAAAAAAAF8/HikC34iWAKI/s1600/850994_milan+obrenovic.jpg)

Краљ Милан Обреновић (Марашешти, близу Јашија, Румунија, 22. августа 1854 — Беч, Аустроугарска, 29. јануар 1901) је био кнез 1872-1882 и први нововековни краљ Србије 1882-1889.

краљ Александар Обреновић

(http://2.bp.blogspot.com/-Y2vkIjHJGvk/UP2zKxtCJiI/AAAAAAAAAGQ/Fw64Ryl3ojM/s1600/images.jpeg)

Краљ Александар Обреновић (Београд, 2/14. август 1876 — Београд, 29. мај/11. јун 1903) је био српски краљ, последњи из династије Обреновић, који је, заједно са својом супругом краљицом Драгом Обреновић, убијен у Мајском преврату 1903. Краљ Александар је био син краља Милана и краљице Наталије Обреновић.

Петрија Обреновић, ћерка кнеза Милоша

(http://4.bp.blogspot.com/--jnQFgH1ia4/UP2zIiEhYyI/AAAAAAAAAGM/QfD9fN14oPY/s1600/petrija+obrenović.jpg)

Петрија Обреновић (1808-1871), удата 1824. за Теодора Бајића од Варадије

Велимир Михаило Теодоровић

(http://2.bp.blogspot.com/-TUka9tYZLlo/UP26BabDnbI/AAAAAAAAAHU/pD3sZSmaKLU/s1600/images1.jpeg)

Велимир Михаило Теодоровић (Рогашка Слатина, 8. мај 1849 — Минхен, 31. јануар 1898) је био ванбрачни син кнеза Михаила и Марије Бергхаус. Првобитно име му је било Виљем Бергхауз. Када је напунио седамнаест година, на захтев оца прешао је у православну веру, на крштењу добио је име Велимир, а за презиме узео Теодоровић, старо презиме Обреновића. 1867. године, послат у Швајцарску, да заврши школовање. Тад се последњи пут видео са оцем, јер је наредне кнез Михаило убијен у атентату у Топчидеру. Након смрти кнеза Михаила Обреновића Намесништво је решило да Велимир Теодоровић добије имање у Румунији и 35.000 дуката.

Умро је 1898. године. Након Првог светског рата пренет је у Београд и покопан на Новом гробљу. Тестаментом је целокупну имовину оставио Србији. Задужбина коју је успоставио, названа је „Велимиријанум“. Први управник „Велимиријанума“ био је председник Владе Никола Пашић. Касније је задужбином располагало Српско привредно друштво Привредник.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Синиша Јерковић Јануар 21, 2013, 11:04:04 поподне
Обреновићи-жене

кнегиња Јулија Хуњади Обреновић

(http://4.bp.blogspot.com/-6T5UrXf3GlE/UP25uBN7iQI/AAAAAAAAAHM/WggfCYRzlK0/s1600/Julija_Obrenovic.jpg)

Јулија Хуњади де Кетељ (Беч, 26. август 1831 — Беч, 19. фебруар 1919) је била кнегиња Србије, супруга кнеза Михаила Обреновића.

краљица Наталија Кешко Обреновић

(http://1.bp.blogspot.com/-RUn1eUFYnPI/UP20vSVLfxI/AAAAAAAAAGk/CDbzCFv6Kw4/s1600/71119_otkrica07kraljicanatalija_origh.jpg)

Наталија Обреновић (Фиренца, 14. мај 1859 – Париз, 8. мај 1941) је била супруга краља Милана Обреновића, кнегиња (1875—1882) и краљица Србије (1882 — 1888).

краљица Драга Луњевица Обреновић
(http://4.bp.blogspot.com/-JduS0fQ91kg/UP21tHLrBmI/AAAAAAAAAG4/20CiUyXXDKo/s1600/draga.jpeg)

Драга Обреновић, (девојачко Луњевица, из првог брака Машин; Горњи Милановац, 11/23. септембар[1] 1864 — Београд, 29. мај 1903) је била краљица Србије и супруга краља Александра Обреновића, последњег краља из династије Обреновића.
     Пре него што је постала краљица, Драга је била удовица инжењера Светозара Машина и била је дворска дама на двору краљице Наталије Обреновић. Убијена је заједно са супругом током Мајског преврата 29. маја 1903.

Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Александар Невски Јануар 24, 2013, 07:38:09 поподне

Пропалица Вук?
Због чега му није мјесто међу часним Србима? Шта је он толико згријешио, па неславно заврши у ”пропалицама”?

(Знам да ће ме модератор опоменути обзиром да се овде не оцјењују него само постављају великани нашег народа, али просто нисам могао одољети да "ново-реформаторима ”срБског” језика XXI° вјека” укажем на постојање једне знатно старије реформе која не заслужује било какво блаћење и која и дан данас важи за основу српског језика).

Због уназађивања србскога йезика, како граматичкога (рецимо прогоном мѣстнога и датељнога падежа множине...), тако и правописнога. О том пишем већ годинами на Крстарици (извињавам се због позивања на друго разговаралиште, али немах избора). И због његовога циља - одрицања од свега србскога стваралаштва од прѣ његовога рођења (што нѣйе радио чак ни Хитлер), због уназађивања правописа тупавим и штетним правилом "йедначења по звучности", због латиничења нашега писма латиничким словом "ј", када смо ми већ били имали слово за то, за шта йе он добио новац од Беча. И због "правила бабе Йегде", койом су из нашега йезика протѣрани сви србски граматички облици непознати неписменим становникомъ његовога села. И због прогона слова "Ѣ" чиме йе направљен яз између Срба екаваца и ийекаваца. И има йош много тога...
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Синиша Јерковић Јануар 24, 2013, 08:05:12 поподне
Због уназађивања србскога йезика, како граматичкога (рецимо прогоном мѣстнога и датељнога падежа множине...), тако и правописнога. О том пишем већ годинами на Крстарици (извињавам се због позивања на друго разговаралиште, али немах избора). И због његовога циља - одрицања од свега србскога стваралаштва од прѣ његовога рођења (што нѣйе радио чак ни Хитлер), због уназађивања правописа тупавим и штетним правилом "йедначења по звучности", због латиничења нашега писма латиничким словом "ј", када смо ми већ били имали слово за то, за шта йе он добио новац од Беча. И због "правила бабе Йегде", койом су из нашега йезика протѣрани сви србски граматички облици непознати неписменим становникомъ његовога села. И због прогона слова "Ѣ" чиме йе направљен яз између Срба екаваца и ийекаваца. И има йош много тога...

Је ли то то овако о Вуку зато што је он Е1б, а ти И2а?
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Александар Невски Јануар 24, 2013, 08:45:00 поподне
Је ли то то овако о Вуку зато што је он Е1б, а ти И2а?

Я о његових штеточинствах пишем већ годинами, а да сам И2а сазнах прѣ само мѣсец данъ. А да ли йе он Е1б1б или не, много ме не занима. Гледам само његова недѣла, а не порѣкло, койе човѣк не бира.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Kor Јануар 25, 2013, 01:16:06 поподне
Александар Невски
Цитат
http://Због уназађивања србскога йезика, како граматичкога (рецимо прогоном мѣстнога и датељнога падежа множине...),
тако и правописнога.
Колико ја знам, такви облици се нису користили у инсточнохецеговачком дијалекти кога је Вук узео као основу српског језика.

Цитат
И због његовога циља - одрицања од свега србскога стваралаштва од прѣ његовога рођења (што нѣйе радио чак ни Хитлер)

Не бих рекао да је било неког одрицања осим што је започето са коришћењем нове орфографије. Савршено иста ствар је била и код Руса и неких других народа.
Цитат
због уназађивања правописа тупавим и штетним правилом "йедначења по звучности

то тупаво правило постоји у многим језицима, укључујући немачки.

Цитат
због латиничења нашега писма латиничким словом "ј"
а кога су ђавла онда радили Руси (а украјинци и данас раде) са словом i? О никаквом латиниьешу не моэе бити реь поюто то слово уопюте не постойи у латинском писму. Онда су и Енглези и Немци скрнавили латиницу увођењем тог словног облика.

Цитат
нашега йезика протѣрани сви србски граматички облици непознати неписменим становникомъ његовога села. И због прогона слова

Ако мислиш да је твој чукун-чукун деда био писменији, вараш се. Огромна већина српског етноса је била тотално неписмена. Вук је само узео за говор оно што је народ говорио а не оно што су црквењаци читали и при томе су сачињавали један промил становништва.

И сва срећа да је реформу одрадио на време пошто би касније имали много више проблема. Овако можемо да се похвалимо да имамо један од најелегантнијих постојећих језика. Да је то толико лоше, не би руси и дан данас мислили да ураде нешто слично томе. Па и они се кају зашто није проведена слична реформа руског језика пре 100+ година.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Александар Невски Јануар 26, 2013, 08:35:38 пре подне
Опширан одговор Кору поставих на Крстарицу, прѣдмет разговора "Вук Караџић: Крушевљани говоре нарѣчйем бугарскога йезика", унутар скупа Йезик

http://forum.krstarica.com/showthread.php/587305-%D0%92%D1%83%D0%BA-%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%9F%D0%B8%D1%9B-%D0%9A%D1%80%D1%83%D1%88%D0%B5%D0%B2%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D1%A3%D1%87%D0%B9%D0%B5%D0%BC-%D0%B1%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B9%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA%D0%B0?p=24369474#post24369474 (http://forum.krstarica.com/showthread.php/587305-%D0%92%D1%83%D0%BA-%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%9F%D0%B8%D1%9B-%D0%9A%D1%80%D1%83%D1%88%D0%B5%D0%B2%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D1%A3%D1%87%D0%B9%D0%B5%D0%BC-%D0%B1%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B9%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA%D0%B0?p=24369474#post24369474)

Не хоћах прљати ово разговаралиште стварими невезаними за порѣкло.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Синиша Јерковић Јануар 26, 2013, 09:30:12 поподне
Настављамо, да не заборавим Карађорђевиће, а и да завршимо са династијама:


Кнез Александар Карађорђевић

(http://3.bp.blogspot.com/-T07W2TWQq9Q/UQQvSRNVhDI/AAAAAAAAAIE/eUYWXYKtv1U/s1600/Knez_Aleksandar_Karadjordjevic.jpg)
Кнез Александар Карађорђевић (Топола, 11. октобар 1806 — Темишвар, 3. мај 1885) је био владајући кнез Србије од 1842. до 1858. године.

Најмлађи син Карађорђа и Јелене, Александар, рођен је у Тополи 11. октобра 1806. (по новом календару). Школовао се у Хотину у Бесарабији (Русија), под покровитељством руског цара. Оженио се 1830. године Персидом, ћерком војводе Јеврема Ненадовића и Јованке Миловановић. Имали су деветоро деце: ћерке Полексију, Клеопатру, Јелену и Јелисавету, и синове Алексија, Светозара, Андреја (сва тројица умрли као деца), Петра и Арсена.

Краљ Петар I Карађорђевић

(http://4.bp.blogspot.com/-2rFLfcrTft4/UQQvirMJHqI/AAAAAAAAAIc/UqwAmMY4yo4/s1600/Petar_Karadjordjevic_1875.jpg)
Краљ Петар I Карађорђевић (такође познат и као краљ Петар Ослободилац и Стари краљ) рођен је као пето дете кнеза Александра и кнегиње Персиде (из чувене породице Ненадовићи) из Бранковине на Петровдан, 29. јуна/11. јула 1844. године.

Арсен Карађорђевић

(http://4.bp.blogspot.com/-vWXFOIIawIk/UQQvY1yPEKI/AAAAAAAAAIM/JRmexICR5hI/s1600/Nastavak-4-Knez-Arsen-Karadjordjevic.jpg)

Арсен Карађорђевић (Темишвар, 4/16. април 1859 — Париз, 19. октобар 1938) био је син кнеза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде (рођене Ненадовић), рођени брат краља Петра Првог Ослободиоца.

Клеопатра Карађорђевић

(http://1.bp.blogspot.com/-two8iwHzkNU/UQQvECTI93I/AAAAAAAAAHs/78rJXbznWzQ/s1600/250px-Kleopatrakaradjordjevic.jpg)

Клеопатра Карађорђевић (Крајова, 14/26. новембар 1835 — Глајхенберг, 1/13. јул 1855) је била ћерка кнеза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде.

Алекса Карађорђевић

(http://3.bp.blogspot.com/-EsaLP-aSJvM/UQQvIkhey_I/AAAAAAAAAH0/8KPVwgmIpiY/s1600/260px-Prince_Alexis_Karageorgevich_(1898).jpg)

Алекса Карађорђевић (1859-1920) је био први син Ђорђа Карађорђевића (унук Карађорђа Петровића) и Саре Анастасијевић (ћерка Капетан Мише). Алекса је био виђен као један од наследника трона по повратку Карађорђевића на престо Србије 1903. године.

Божидар Карађорђевић

(http://1.bp.blogspot.com/-g5mKu6mL9zs/UQQvCCg_cfI/AAAAAAAAAHk/dWPIvvRw_O4/s1600/220px-Prince_Bojidar_Karageorgevitch.jpg)

Принц Божидар Карађорђевић (11 January 1862 – 14 April 1908), српски умјетник и теоретичар умјетности, био је члан краљевске куће Карађорђевића. Био је свјетски путник. Давао је часове пјевања и цртања и касније је зарађивао за живот као преводилац и критичар умјетности. Писао је за  Encyclopædia Britannica, Figaro, La Revue de Paris, Revue des Revues, Magazine of Art, и друга издања. Син је Ђорђа (Карађорђевог унука) и брат је Алексе Карађорђевића.

Интересантно је да је краљ Петар I и Алексу и његовог брата Божидара искључио из припадности краљевском дому Карађорђевића када је ступио на престо Србије 1903. Иначе су по праву првенства старијег сина, управо ови потомци Карађорђевог најстаријег сина Алексе и његовог сина Ђорђа, требали наслиједити престо Србије. Ова грана је изумрла у мушкој линији.

Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Синиша Јерковић Јануар 26, 2013, 09:35:12 поподне
Карађорђевићи -жене

Персида Карађорђевић

(http://1.bp.blogspot.com/-mhbJYaX-aCE/UQQvfZ-eBFI/AAAAAAAAAIU/ivw5WT48rEY/s1600/persida.jpeg)

Персида Карађорђевић (Бранковина, 15. фебруар 1813 — Беч, 29. март/10. април 1873) је била супруга владајућег кнеза Србије Александра Карађорђевића.
Рођена је као ћерка Јеврема Ненадовића и Јованке. Јевремов отац био је војвода Јаков Ненадовић, а Јованкин отац био је војвода Младен Миловановић.
Са кнезом Александром имала је десеторо деце.

Кнегиња Љубица-Зорка Карађорђевић

(http://3.bp.blogspot.com/-sx-y7Lkes9M/UQQvL4-hgnI/AAAAAAAAAH8/ci4Ny-tVO6g/s1600/61898_051626s2_if.jpg)

Кнегиња Љубица-Зорка Карађорђевић (девојачко Петровић; 1864 — 1890) је била најстарија ћерка црногорског књаза, касније краља Николе I Петровића и супруга Петра I Карађорђевића.
Рођена је 23. децембра 1864. године на Цетињу. На крштењу је добила име Љубица, кум је био српски кнез Михаило Обреновић кога је у Цетињу на крштењу заступао државни саветник Ђорђе Ђоша Миловановић (1813—1885). [1] Од милоште је названа Зорка. Била је прво од укупно дванаесторо деце црногорског кнеза Николе I Петровића и кнегиње Милене.
За кнеза Петра Карађорђевића удала се 1883. године и са њим изродила петоро деце.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Јовица Кртинић Фебруар 06, 2013, 09:39:26 пре подне
Васо Пелагић (1833-1899)

(http://www.poreklo.rs/wp-content/uploads/2013/02/%D0%92%D0%B0%D1%81%D0%BE-%D0%9F%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B.jpg)

Народни учитељ и револуционар Васо Пелагић је рођен 1833. у селу Горњи Жабар (данашње Пелагићево, између Градачца и Брчког, Република Српска). Похађао је нижу гимназију, а 1857. године је постао ђак богословије у Београду. 1860. године је постао учитељ српске основне школе у Брчком, где је основао српску читаоницу, једну од првих у Босни. Одатле преко Београда је кренуо у Русију. На Московском универзитету је слушао предавања из политичке медицине и историје медицине.

После две године боравка у Русији, вратио се у Бањалуку и постао је управник Српско православне богословије, која је била и прва средња школа у Босни. За школске потребе и ради ширења просвете у народу штампао је 1867. године у Београду „Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље“. Примио је чин архимандрита би заштитио Богословију у Бањој Луци од реакционарних елемената све три вере, којима се није допадао његов слободоуман школски програм.

1869. године бива прогнан у Малу Азију (тачније у Кјутјају), под оптужбом да критикује турски режим у Босни. Из прогонства се спасао 1871. године уз помоћ Русије и преко Цариграда је дошао у Србију. Учествује у раду Уједињене омладије српске и председава њеној скупштини у Вршцу. Одатле одлази на Цетиње и учествује у покрету Дружине за ослобођење српства. Долази у сукоб са књазом Николом и 1872. године одлази у Нови Сад.

1873. године борави у Грацу, Прагу, Трсту и Цириху; тада се одриче верске службе.

1875. године учествује у босанском устанку и пише Програм усташких права и друге меморандуме за босанске устанике. Током осамдесетих година је боравио у Србији, али, због ширења социјалистичких идеја бива протеран неколико пута у Румунију и Бугарску.

1892. године учествује на скупштини Занатлијског удружења у Врању и настоји да се оснује Социјалистичка партија Србије. Издаје низ брошура и књига о социјализму и сарађује у листовима Занатлијски савез и Социјал-демократ којима је био и један од оснивача. Чланке објављује и у бугарској социјалистичкој штампи, а радови се преводе и на бугарски. Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и послије осуђиван на затвор. Свој живот је окончао у пожаревачком казненом затвору 25. јануара 1899. године.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: saba Фебруар 11, 2013, 10:17:38 пре подне
Желео бих да пошаљем неколико фотографија али ми није јасно како то да урадим!
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Синиша Јерковић Фебруар 11, 2013, 11:08:06 пре подне
Ђорђе Шагић или Џорџ Фишер

(http://1.bp.blogspot.com/-1eB4-aOaF3I/URjCKJ7Z2BI/AAAAAAAAAIw/JWtCQJ9NRV0/s1600/Fisher_George.jpg)

Џорџ Фишер, српски „Ђорђе Рибар“, у ствари Ђорђе Шагић (* 1795 Стони Београд, † 1873 Сан Франциско), био је један од вођа Тексашке револуције 1835 — 1836.

Џорџ Фишер или „Ђорђе Рибар“ родио се у Стоном Београду 1795. од родитеља православних Срба. По очевој жељи кренуо је у карловачку Богословију, коју је напустио 1813. да би се придружио Првом српском устанку. После слома Првог српског устанка емигрирао је у Америку 1814. Преко Филаделфије отишао је у тадашњи Мексико. Године 1825. помагао је у оснивању Јорске масонске ложе. Године 1829. постао је држављанин Мексика и примио обавезу да годишње доведе 500 породица у Тексас на територије Хедена Еварда.

Касније је постао цариник у Мексичком заливу, где је наследио веома непопуларног Џона Д. Бредберна. Захтевао је да се царина уплаћа код њега у Анахуаку, што је због удаљености многих тексашких насеља и градова изазвало конфронтацију са тексашким колонистима. Године 1832. био је принуђен да напусти царинску службу.

У истој години започео са издањем либералистичких новина Mercurio del Puerto de Matamoros у Матаморосу. Заједно са Хозе Антонијо Мексијом организоаво је покрет у Њу Орлеансу против централистичке владе и са циљем једне револте у источним крајевима Мексика.

Године 1837. постао је комисијски агент Хјустона, 1839. судија, а 1840. члан градског одбора Хјустона. Године 1843. примљен је као мајор у милицији Тексаса. Путовао је у Панаму 1850. и 1851. у Калифорнију. Служио је у разним градским одборима Сан Франциска, кад је 1870. постао конзул САД у Грчкој. Џорџ Фишер се женио четири пута. Умро је у Сан Франциску 11. јуна 1873. године.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Синиша Јерковић Фебруар 11, 2013, 11:12:15 пре подне
Желео бих да пошаљем неколико фотографија али ми није јасно како то да урадим!

Убацујеш слике тако што горе притиснеш иконицу "уметните слику" и појавиће ти се на тексту img /imgИскопираш онда УРЛ адресу слике и убациш ту адресу унутар ова два израза нпр. img УРЛ адреса слике /img  То је то отприлике.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Јовица Кртинић Март 06, 2013, 09:00:18 пре подне
Архимандрит Нићифор Дучић (1832-1900)

(http://sphotos-e.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-ash4/417630_639073096108198_1755306159_n.jpg)

Рођен је 1832. године у Лугу на Требишњици поред Требиња. Отац му се звао Јевто а мајка Сока. Прво образовање је стекао у манастиру Дужи, код свог стрица архимандрита Јестатија Дучића. Закалуђерио се са седамнаест година 1849. Сарајевски митрополит Георгије Николајевић га препоручује у Београд гдје похађа Семинарију и предавања Ђуре Даничића из словенске филологије у Великој школи. Након Београда се враћа у манастир Дужи гдје 1857. са Серафимом Перовићем отвара манастирску школу, а 1858. духовну школу за свештенике у манастиру Житомислић, гдје је био управитељ. Године 1861. у договору са Луком Вукаловићем командује једним од српских устаничких одреда у Источној Херцеговини. Годину дана касније када је Књажевина Црна Гора објавила рат Турској, учествује у борбама против Турака заједно са војводом Петром С. Вукотићем по Старој Херцеговини. Овај српски устанак је угушен на Петровдан 1862. године, а Нићифор Дучић се уз дозволу Књаза Николе Петровића премешта на Цетиње где је проглашен за архимандрита 1863. године. У Кнежевини Црној Гори је отворио 10 школа и Богословију на Цетињу 1864. године. Са Кнезом Михаилом Обреновићем се 1866. састаје у Београду, након чега два кнеза потписују уговор о заједничкој акцији и уједињењу српског народа. Након атентата на Кнеза Михаила 1868, Нићифор Дучић на позив Илије Гарашанина долази у Београд. У Београду гради кућу на углу улица Француске и Браће Југовића.

"Док ме овде, и свуда где сам био, сматрају за тиха и погодна. Али никад за ласкавца. Ја имам своје мисли и своје увјерење, које браним, док се не увјерим о бољем. Ја сам кадар да сваком рекнем истину у очи. С тим сам и државну службу губио и стратио. Али сам увек остао свијетла образа и чврста карактера. А највише ме тјеши то: што никад никоме нијесам не само учинио него ни помислио зла, па ни најжешћим непријатељима својима. Што у мени нема колико би ваљало калуђерске кротости томе се не треба чудити јер сам ја више војник него смерни, преподобни монах. Али поштујем и монаштво српско."   
Архимандрит Нићифор Дучић, 20. октобар 1892. Београд

У Београду је почео да пише историјска дела где је описивао сопствена искуства и догађаје из прве руке. Штампао је збирке народних приповетки, загонетки, поскочица и умотворина из Источне Херцеговине. У раздобљу између 1868. и 1876. био је председник Одбора за школе у српским областима изван Србије, председник Одбора за Народну библиотеку и музеј, те председник Комисије за зидање цркава у византијском стилу у Србији. Године 1876. одлази у Српско-турски рат, а Кнез Милан Обреновић га поставља за команданта свих добровољачких дивизија Ибарске армије. У свом штабу је имао једног војводу, два официра ађутанта, једног официра инструктора и око 3.000 војника. Од 25. јуна до 7. јула 1876. учествује у борбама око Нове Вароши, а 12. јула заузимају турску кулу и шанац на Васиљевићима. На дан 24. јуна 1876. Турци убијају коња под њим, а Дучић у борбама отима турског коња у чијим бисагама проналази одсечену српску главу. У борбама са Турцима је био рањен, па се повукао у Ивањицу на лечење. Кнез Милан Обреновић га је унаприедио у чин пуковника за учешће у рату 1876, али је Нићифор Дучић одбио чин. Годину дана касније у српско-турском рату 1877-1878. био је командант добровољаца и устаника Јаворске армије, а у операцији ослобађања Старог Влаха на правцу Увац - Нова Варош командовао је са три добровољачка батаљона.
Био је посланик Народне скупштине у сазиву 1877-1880. године. Почетком 1886. губи државну службу јер је у Скупштини, после Сливничке битке, гласао за предлог опозиције, али се убрзо поново враћа у службу, а потом одлази у пензију због лошег здравља. Био је управник Народне библиотеке Србије од 1880. до 1886. године. Године 1886. одлази на Сорбону у Париз, где борави годину дана и слуша предавања о историји, географији, филозофији и књижевности. У Паризу оснива Српску читаоницу а 28. јула постаје члан Societe d’historie diplomatique. Након Париза обилази јужну Француску, Шпанију и посећује Лондон. По повратку у Београд био је професор историје Српске православне цркве тадашњем Краљу Александру Обреновићу. Кратко је управљао Жичком епархијом када је у манастиру Жича миропомазан Краљ Србије, Александар I Обреновић. Годинама је био потпредседник Великог духовног суда. Архијерејски сабор му је 1886. године дозволио да носи епископску митру при богослужењу.
За редовног члана Српске краљевске академије је изабран 15. новембра 1891. године. Оснивач је две задужбине при Српској краљевској академији, а то су Фонд архимандрита Нићифора Дучића и Фонд за одржавање гробнице архимандрита Нићифора Дучића. Био је у више наврата председник Српског ученог друштва и иницијатор спајања Српског ученог друштва са Српском краљевском академијом 15. новембра 1892. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду уз војне, црквене и почасти Српске краљевске академије. Своју имовину је тестаментом завештао: новац 21.418,50 динара у злату Српској краљевској академији, књиге Богословији у Београду, ордење и приватне предмете Српском Народном Музеју у Београду, иконе цркви Светог Саве на Савинцу, затим 500 динара у злату манастиру Дужи, те по 100 динара у злату српском певачком друштву Гусле у Мостару, певачком друштву Српска слога у Дубровнику, српском певачком друштву Слога у Сарајеву, манастиру Житомислић, цркви Мале Госпође у Лугу на Требишњици.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Јовица Кртинић Март 06, 2013, 09:04:32 пре подне
(http://sphotos-d.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-ash4/306154_639075332774641_1378104392_n.jpg)
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Јовица Кртинић Март 11, 2013, 10:49:31 поподне
потпоручник Степа Степановић (1878)

(http://sphotos-c.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-prn1/555105_642463385769169_2094620916_n.jpg)

Степа Степановић (Кумодраж, 28. фебруар/11. март 1856 — Чачак, 27. април 1929) је био српски војсковођа и војвода.
Учесник је српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног генералштаба. Два пута био је и министар војске. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912—1913) Степа Степановић је командовао Другом армијом.
У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и чиме је омогућио је победу Срба у тој бици Церске битке. За ту савезничку победу над Централним силама, 29. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.
Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.
У Колубарској бици (од 16. новембар до 15. децембар 1914.) Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војвода Радомира Путника и Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.
За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степановићева армија је заједно са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангажоване на северном фронту и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горнићева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.
Војници Степановићеве Друге армије су у јаком налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
Умро је 1929. године и сахрањен на гробљу у Чачку.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Јовица Кртинић Март 13, 2013, 04:15:26 поподне
Сликар Димитрије Аврамовић (1815-1855)

(http://www.poreklo.rs/wp-content/uploads/2013/03/%D0%94%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%90%D0%B2%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B.jpg)
Димитрије Аврамовић (фотографисао га Анастас Јовановић)

Рођен је у Светом Ивану Шајкашком 15. марта 1815. Српску основну школу и гимназију завршио је у Новом Саду. Од 1836. до 1840. студирао је сликарство на бечкој Академији. У Бечу је припадао кругу око Вука Караџића који га је као сликара препоручио кнезу Михаилу. Од 1841. до 1852. године живео је у Београду, а од 1852. у Новом Саду. Превасходно се бавио ликовном уметношћу. Упоредо је, за потребе историјског сликарства, истраживао уметничку прошлост, за теренски рад добио је подршку власти, Друштва српске словесности и Јована Стерије Поповића, и савете од Јоакима Вујућа. Обилазио је споменике у Србији (Раваница, Манасија), и путовао је 1846. на Свету гору.

Осим књижевних и преводилачких радова оставио је текстове из области естетике, ликовне критике, теорије и историје уметности. Допринос Аврамовића у тим областима представља мали број прилога који су неједнаки по квалитету али пионирски.

Са десет чланака о проблемима уметности (Српски народни лист, 1843 — 1845), који су нешто измењени преводи делова првог поглавља Винкелманове Историје уметности старог века, дао је подстицај развоју теорије ликовне уметности код Срба и скромну подршку формирању историје уметности. Аутор је (1845.) и првог познатог предлога за оснивање сликарске школе у Србији који тада није остварен.

У двема књигама Описаније древности србски у Светој (Атонској) Гори с XIII литографних таблица (Београд, 1847/49) и Света гора са стране вере, художества и повеснице описана Димитрием Аврамовићем живописцем (Београд, 1848.) дао је први целовит и исцрпан преглед историје Атоса и његових манастира са описом целокупног подручја, и публиковао материјала од значаја за српску историју, описе и цртеже ношњи, предмета примењене уметности, донекле фресака, и преписе повеља (посебно вредан препис Немањине хиландарске повеље). Овим је утицао на културну климу свога доба и иницирао каснија истраживања Хиландара.

Позив (у Српском дневнику, 1852) да му се шаљу подаци за животописе познатих српских сликара зачетак је првог српског уметничког лексикона, али и поред великог труда остао је недовршен у рукопису под насловом Живописањеславних живописаца србских. Његова расправа са Живком Петровићем (у Седмици, 1854.) јесте прва позната полемика у српској ликовној критици.

Појавом Димитрија Аврамовића посматрање уметности почело је да прелази са филолога и историчара на људе из ликовне уметности, и да се осим историјске открива и ликовна вредност уметничких дела.

Осликао је иконостасе и зидове Саборне цркве у Београду у периоду 1841 — 1845. Осим тога осликао је иконостас и зидове Карађорђеве цркве у Тополи, иконостас манастира Врдника (Раваница), православне цркве у Футогу итд. Због преране смрти није стигао да заврши осликавање цркве у родном Шајкашу. Насликао је портрете великог броја значајних личности свог времена, међу најпознатијима су портрети Симе Милутиновића-Сарајлије и Вука Караџића. Најзначајнија његова композиција је Апотеоза Лукијана Мушицког.

У Хиландару је преписивао старе рукописе и живописе значајне за српску историју. Објавио је и књиге о Светој гори и Хиландару.

Сматрају га оснивачем карикатуре код Срба. Сем по црквама и манастрима, његова дела се чувају у Народном музеју у Београду и у Галерији Матице српске у Новом Саду.

Умро је у Новом Саду 1855. године. Његово име носи по једна улица у Београду и Новом Саду.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Јовица Кртинић Март 13, 2013, 04:17:57 поподне
Фотограф Анастас Јовановић (1817-1899)

(http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/3/3b/Anastas_Jovanovic.jpg)
Анастас Јовановић (фотографисао га Марко Стојановић)

Анастас Јовановић се родио 1817. године у месту Враце у данашњој Бугарској. Његов отац Јован, као и његови стричеви, бавио се трговином. Основно школско знање добио је у родном Врацу где је научио да чита од неког Србина из Панчева који се презивао Огњеновић. Затим се преселио у Србију где га је „учио неки господин који је био чиновник под Карађорђевом владом“, а затим је учио и код неког учитеља Мише. То је била једина српска школа у ондашњем Београду. Године 1831, после очеве смрти, прешла је у Београд и Анастасова мајка Марија која је потицала из најугледније куће у Врацу. Године 1832. почела је да ради у Београду Државна штампарија. Анастас је од почетка заинтересовано пратио шта се ту ради и привлачило га је све што се тамо збивало. Прво је започео да учи терзијски занат, а затим је био примљен да у Књажеско-сербској типографији учи за словоливца.
Године 1834. штампарија се преселила у Крагујевац, па је и Анастас тамо прешао. Пошто је био талентован цртач почео је да ради печате, прво за себе и другове, затим и званичне. Штампарија се поново преселила у Београд и тада Анастас скреће на себе пажњу кнеза Милоша који је наредио да се штампа Српски буквар. Буквар је био на време печатан и послат Кнезу у Крагујевац. Задовољан његовим радом, а пун разумевања за вредне и способне младе људе, кнез Милош га шаље у Беч, на (ликовну) Академију свете Ане, да учи бакрорез. Анастас је као један од питомаца кнеза Милоша добио Наставленије (упутство) од шест тачака младим људима које су кнез и српска влада слали у иностранство на студије. Ту је између осталог писало: да не забораве на жртве које чини отаџбина да би они учили у страним земљама, да не примају све туђе обичаје а забораве своју народност, већ да приме само оно што је најбоље, итд.
Пријемчив за све новине, Анастас је одмах отишао литографу Јохану Штадлеру, где је учио литографију (а по свему судећи ту је добио и прве поуке о дагеротипији). Већ 1840. почео је као први Србин да израђује уметничке литографије. Исте године појављују се његове прве литографије Доситеја и Мушицког, а затим Вука Караџића.
Те исте, 1840. године имао је у Бечу прилике да види технику снимања на металне плоче француског сликара и једног од изумитеља фотографије Луја Дагера. То је био први сусрет и додир Анастаса с фотографијом, техничким чудом прве половине XIX века. Њега је веома занимао тај проналазак, и запазио је да на друге студенте Академије фотографија није оставила утисак нити их је привукла. Уз материјалну помоћ свог заштитника и пријатеља Теодора Тирке купио је Фојгтлендерову камеру с објективом Јозефа Пецвала – модел Но. 3, која га је коштала 100 форинти. Анастас с поносом бележи у својој Аутобиографији, „да сам у целом славенском свету ја први који сам почео да се занимам фотографијом". (Касније историографска сазнања су показала да није био довољно добро обавештен, будући да је у словенском свету већ било фотографа пре њега!). Од тада па до смрти пратио је све проналаске и усавршавања у фотографији.
Када су Карађорђевићи дошли на власт 1842. године, Јовановић је изгубио стипендију. Од тада живи од литографије, у Бечу прави иконе православним Грцима и Цинцарима. И даље је остао веран Обреновићима. Кнезу Милошу био је при руци при некој операцији у Бечу, а са књазом Михаилом, његовим сином, виђао се готово свакодневно. Августа 1842. године Анастас је пратио кнеза Милоша на његовом путу по Чешкој и Немачкој. Тако се постепено учврстило велико и дугогодишње пријатељство између Анастаса и породице Обреновић. Анастас је био добар и са Његошем и у свом атељеу урадио је слику Владике. Увече је одлазио Владици, који му је читао свој рукопис Горског вијенца.
Јовановић је 1846. завршио Академију у Бечу (мада, истини за вољу, има извора који тврде баш супротно: да је напустио студије пре краја!). Пре тога је изучио два важна уметничка заната: литографски и фотографски. На тај начин он је постао први српски мајстор у тим дисциплинама.
По завршетку студија на бечкој сликарској академији 1846. године, Анастас живи веома динамично. То је и време када је отпочео свој велики политичко-просветитељски и уметнички подвиг с издавања дела Споменици Србски што је требало да буде Српска историја у слици и речи, међутим, није могао да нађе одговарајуће текстове за своје слике.
Као одани пријатељ и сарадник Обреновића, по њиховом доласку у Србију он преузима значајне јавне функције. Наименовањем на положај управитеља двора кнеза Михаила 1861. године, достигао је највиши степен у својој друштвеној каријери. После убиства кнеза Михаила 1868. године, повукао се с положаја управитеља двора иако је био замољен да остане уз малолетног кнеза Милана. Од тада је живео повучено, у својој кући у Београду. Пратио је техничке новине и био међу првима у Србији који је у своју кућу увео телефон. Бавио се и усавршавањем микрофона. Умро је 1899. године у својој кући у Косовској улици бр. 25 у Београду, окружен својом децом. Његова кћи Катарина забележила је његове речи кратко време пред смрт: „Штета, штета! Све је било толико интересантно, све ме је толико интересовало, а сада је све прошло“.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Јовица Кртинић Март 21, 2013, 11:04:02 поподне
Ранко Алимпић (Накучани код Шапца, 09/21. март 1826. — Београд, 7/19. новембар 1882.) је био генерал српске војске, министар грађевина, командант Дринске дивизије и Дринског корпуса.

(http://sphotos-e.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc7/480757_648360725179435_417362816_n.jpg)

Рођен је у Накучанима од оца Марка, земљорадника, и мајке Филипе, рођене Јеротић из села Синошевац. Основну школу завршио је у Накучанима и Шапцу, а гимназију у Крагујевцу 1842. године. Исте године ступио је у војну службу где брзо напредује: од 1845. је потпоручник, од 1858. капетан, од 1859. мајор, од 1862. пуковник и од 1876.генерал.
Од 1846. до 1852. студирао је војне науке у Берлину и Потсдаму. Био је професор (1852-1859) па начелник (1859-1860) Артиљеријске школе у Београду.
У периоду 12. август 1860. - 20. фебруар 1861. био је начелник Подринског округа. Осим тога био је начелник Крајинског и начелник Пожаревачког округа. Био је члан Либералне партије и присталица Обреновића. Његова супруга Милева била је ћерка Петра Вукомановића, брата кнегиње Љубице. Нису имали деце.
За време турског бомбардовања Београда, после инцидента на Чукур-чесми, командовао је српским снагама у граду. 1873-74 био је министар грађевина, затим члан Државног савета.
Године 1875. постављен је за команданта снага уз границу на Дрини, где организује добровољце за борбу против Турака у Босни и Рашкој. Овај рад прекида српска влада под притиском страних сила.
У српско-турском рату 1876-1877 командује Дринском војском и продире у Семберију у току јула 1876. У септембру се повлачи из Босне због упућивања појачања Моравској и Ибарској војсци, које су у тешкој ситуацији због притиска Турака на јужном фронту.
Од 1878. до 1880. опет је министар грађевина. Врши припреме у тој улози за градњу железничке пруге Ниш-Врање и Ниш-Пирот.
Умро је у Београду 19. новембра 1882. године.
Његова супруга Милева Алимпић написала је књигу „Живот и рад генерала Ранка Алимпића: у свези са догађајима из новије српске историје“. Њих двоје били су ктитори цркве у Бањи Ковиљачи.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Аксић Август 16, 2013, 01:43:32 пре подне
Сима Андрејевић-Игуманов (Призрен, 30. јануар 1804 - Призрен, 24. фебруар 1882) је био српски трговац, црквено-просветни добротвор и задужбинар.
(http://img821.imageshack.us/img821/5823/rwly.jpg)
Школовао се у манастиру и за оно време стекао добро образовање. Бавио се прерадом и трговином дувана. Као трговац је радио у Цариграду и Одеси, а настанио се у Кијеву. Када се обогатио, почео је да се бави добротворним радом. Слао је богате прологе у новцу и стварима црквама и манастирима по јужној Србији. Свесрдно је помагао школовање младих Срба и искрено се интересовао за просветне прилике у Србији. Своје богаство је пренео у Србију и употребио да за подизање просветних установа од опште користи. Године 1872. је у Призрену подигао угледну зграду и у њој отворио богословско-учитељску школу, која је дала значајан број учитеља и свештеника, не само јужној Србији, него и Црној Гори и Босни и Херцеговини. Издржавање те просветне институције осигурао је једним имањем, купљеним у Београду на Теразијама. У центру Београда се налази његова задужбина, тзв. Игуманова палата.

Гроб Симе Андрејевића Игуманова у порти Манастира Светог Марка Коришког, изнад села Корише, код Призрена.
(http://img853.imageshack.us/img853/9417/dvax.jpg)
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Аксић Август 16, 2013, 02:59:05 пре подне
Никола Спасић (Београд, 2. новембар 1838 - Крф, 28. новембар 1916) је био српски велетрговац, добротвор и велики задужбинар.
(http://img62.imageshack.us/img62/9235/iug5.jpg)
Деда Николе Спасића, Стојан је пореклом из Штимља код Урошевца, одатле се крајем XVIII века доселио у Лесковац, да би око 1807 године дошао са целом породицом у Београд. Николин отац Спаса по којем је Никола узео презиме Спасић је рођен у Лесковцу.
Никола је био и председник Београдске берзе, председник Саобраћајне бакне и члан Управног одбора Народне банке Краљевине Србије. Одликован је Таковском крстом 4. реда и Орденом Светог Саве 3. реда. Задужбина Николе Спасића је 1939. године имала за 3 посто већи капитал од Нобелове.
(http://img844.imageshack.us/img844/6594/c115.jpg)

У Првом српском-турском рату 1876. године учествовао је као редов-кањаник. У Другом српско-турском рату није учествовао, јер га је држава ослободила као војног лиферанта. Тада је први и једини пут радио са државом. Направио је и излиферовао војсци око 25.000 пари опанака. Деведесетих година деветнаестог века, када се српска влада, пошто није могла да добије зајам од иностраних банака, окренула изворима домаћег капитала, Никола Спасић откупљује део српског иностраног дуга.

На почетку Првог светског рата супруга Нака Николи предлаже да помогне унесрећним српским војницима. Тако је Никола Спасић основао своју прву задужбину, предао је своје имање као свој прилог Српском народном инвалидском фонду Свети Ђорђе. Нераскидиво везујући своју судбину српског народа, Спасић крајем 1915. године напустио отаџбину и као већ стар и оболео повлачио се преко Ниша и Солуна за Атину и даље на Крф где је и умро. Супруга Нака га је 1923. године пренела у Србију и сахранила у цркви на Топчидерском гробљу, коју је као своју задужбину подигао још много пре почетка балканских ратова.

Биста Николе Спасића, на згради-задужбини у кнез Михајловој улици.
(http://img202.imageshack.us/img202/6835/tqjo.jpg)
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Аксић Септембар 14, 2013, 10:56:31 пре подне
Стеван Стојановић Мокрањац (Неготин, 9. јануар 1856 - Скопље, 28. септембар 1914) је био српски композитор и музички педагог, класик српске музике њена најистакнутија личност на прелазу XIX у XX век, заслужан за увођење српског националног духа у уметничку музику.

(http://img571.imageshack.us/img571/8143/xurv.jpg)

Рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину, потиче од претка Марка који се доселио у Мокрање из Прилепа у Македонији. Старo родовоско презиме им је Прцојевићи. Завршио је гимназију у Зајечару, уписао се на природно-математички одсек Велике школе. Као гимназијалац био је члан Српског певачког друштва. Уз помоћ Друштва, 1879. године отишао је на музичке студије у Минхену, код Ј. Рајнберга. Привремено је прекинуо студије 1883, али их је наставио 1884. у Риму, код Паризотија, а од 1885 до 1887. на Конзерваторијуму у Лајпцигу.

Године 1884. постаје хоровођа певачког друштва Корнелије Станковић, а 1887. године диригент Београдског певачког друштва. Од 1887. до 1900. радио је и као наставник музике у Првој београдској гимназији и Првој нишкој гимназији "Цтеван Сремац", а од 1901. као предавач појања у Богословији. Заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем оснивач је прве сталне музичке школе (1889) - Српска музичка школа у Београду (данашње име "Мокрањац"), чији је директор био до своје смрти. Његовом заслугом основан је први гудачки квартет у Србији.

Нова новчаница
(http://img191.imageshack.us/img191/6732/t0xj.jpg)

Године 1906. изабран је за дописника члана Српске краљевске академије (данас: Српска академија наука и уметности).

Најпознатија његова дела су свакако Руковети петнаест сплетова песама заснованих на фолклорним мотивима из различитих делова Србије, Босне, Македоније, Бугарске, Приморски напјеви, духовити скерцо Козар, као и музика за православна богослужења; велелепна Литургија, из које је најпознатије Херувимска песма, најзначајније остварење хорске музике у Срба, Опело у фис-молу, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније светом Сави.

Стара новчаница
(http://img818.imageshack.us/img818/4282/mc56.jpg)

Вредно је радио и као мелограф; познати су његови записи Народних песама и игара са мелодијама из Левча, као и две значајне збирке записа са српским црквеним напевима: Осмогласник и Страно пјеније.

Биста Стевана Мокрањца на Калимегдану
(http://img547.imageshack.us/img547/6929/b3ub.jpg)

литература о Мокрањевом пореклу: Неготинска Крајина и Кључ - Коста Јовановић, село Мокрање, ст. 172.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Небојша Јул 09, 2014, 04:41:05 поподне
Српске војводе из устанка у Босни и Херцеговини, 1875. године

(https://fbcdn-sphotos-h-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xpa1/t1.0-9/10533731_935591116456393_3471985226009979719_n.jpg)

(http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/8d/Heroes_of_Bosnia_uprising.png/439px-Heroes_of_Bosnia_uprising.png)
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Аксић Новембар 30, 2014, 09:47:49 пре подне
Сава Поповић Текелија (Арад, 28. август 1761 - Пешта, 21. септембар 1842) је био први Србин доктор права, оснивач "Текелијанума", председник Матице српске, добротвор, племић, трговац, правник, филантроп и ктитор.
(http://i58.tinypic.com/2ibybeh.jpg)
Потиче из српске банатске војничке и племићке породице Поповић, која је изданак старе властелинске српске лозе. После пада српске деспотовине (1459), породица се нашла у Угарској, али без племићке титуле. Међу водеће у српском народу, породица је ушла захваљујући Јовану Текелији, Савином прадеди.

Јован Поповић Текелија, оберкапетан и заповедник Поморишке војне крајине, истакао се у бици код Сенте 1697. године, у којој је аустријска војска под командом Еугена Савојског, победила Турке. За заслуге и ратнички подвиг у овој борби, Еуген Савојски га је поставио за заповедника Српске милиције у Араду. Цар Јосиф први је, тада већ пуковнику Поморишке милиције, Јовану Поповићу Текелији, његовој најужој родбини и потомству даровао племићку титулу 1706. године.
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Александар Невски Фебруар 12, 2016, 07:12:47 поподне

На данашњи дан 1841-е године йе у Ковиљу рођен Лаза Костић, велики србски пѣсник и родољуб. Послѣдњи велики србски писац користивши свих седам падежъ. Важно йе напоменути да йе он био прогањан и више пута хапшен аустрийскими властими, док су неки други живевши од крађе, прѣваре, издайе и служења туђиномъ примани царем те исте Аустрийе.

Данас йе у Србийи веома слабо цѣњен, прѣ свега зато што йе био Србин из Войводине, а не из Тршића.

На данашњи дан 1841. рођен йе србски књижевник, пѣсник, драмски писац и естетичар Лаза Костић, изузетно снажна и изворна песничка природа. У пѣсништво йе унѣо нове и смѣле облике и обогатио йе србски књижевни језик новими изрази. Огледник и творац нових путева, био йе зачетник србскога напрѣднога пѣсништва и написао йе неколико пѣсама койе су найвиша остварења србскога романтизма.

(http://www.litera.hu/img/laza-kostic2.jpg?1455300463795)

Истакао йе се и прѣвођењем Вилияма Шекспира - био йе вишейезичник и човѣк великога образовања. Срѣдњу школу је учио у Панчеву, Новом Саду и Будиму, а права йе завршио у Пешти, гдѣ йе и докторирао. Као народни радник, издавач и саборац Светозара Милетића, вође войвођанских Срба, хапшен йе од стране Аустроугарских власти. Костић је био и први прѣдсѣдник 1882/83. Србскога новинарскога друштва (данас Удружење новинарев Србије). Найпознатия дѣла: "Међу явом и међ сном", "Santa Maria della Salute", писао лирске пѣсме и баладе, пѣсничке трагедије "Максим Црнойевић", "Пера Сегединац", расправе "Критички увод у општу филозофију", "О Йовану Йовановићу Змайу, његову пѣвању, мишљењу и писању", "Основа лѣпоте у свѣту".
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Sergio Март 10, 2017, 06:55:04 поподне

Скоро сви великани који су последњих деценија својим ликом красили домаће новчанице доживели су мање-више исту судбину. Текст на линку: Srpski velikani koje je progutala inflacija (http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/srpski-velikani-koje-je-progutala-inflacija/zk49mcv)
извор: Блиц
(http://ocdn.eu/pulscms-transforms/1/whTk9kpTURBXy8yYzJkODQ1NzM1ODk4ZTg1MjNhZTdkMWQ4YWNiNThkNS5qcGeRlALNBLAAwoGhMQI)
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Nebo Септембар 09, 2017, 08:49:44 поподне
"У Великој галерији Дома војске отворена је изложба "Слика грађанског друштва" коју чине портрети Анастаса Јовановића из колекције Народног музеја у Београду."

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/8/kultura/2863179/izlozba-slika-gradjanskog-drustva-anastasa-jovanovica.html

Ко је у Београду или свраћа овде, треба да сврати и погледа!
Наслов: Одг: Познати Срби 19. вијека
Порука од: Nebo Мај 30, 2019, 06:58:05 поподне
Кнез Михаило Обреновић и србска делегација у Цариграду 1867. године.
Фотографија Анастаса Јовановића.

(https://i.postimg.cc/76Ms2cqc/anastas-jovanovic.jpg)