Аутор Тема: Српски добротвори  (Прочитано 159 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1332
Српски добротвори
« послато: Септембар 11, 2021, 11:29:59 пре подне »
Јоца Вујић (Сента 1863 – Београд 1934)

Јоца Вујић, велики добротвор Београдског универзитета, велепоседник, познати библиофил, родио је 1. (13) јула 1863. у Сенти, у Бачкој. Основну и средњу школу завршио је у Сенти. Наставио је школовање у Сегедину, и ту је завршио четврти разред гимназије, а почетком 1877. отишао је у Пожун, где је четири године похађао тзв. Горњу гимназију. После свршене матуре, почетком октобра 1881. године, уписао се на Филозофски факултет у Бечу, и мада је у прва два семестра са одличним успехом положио колоквијуме из историје код професора Лоренца и из старословенске граматике код професора Миклошића, напустио је ове студије, што због нежног здравља, што због жеље да помогне оцу и преузме вођење његове економије, па се уписао, у јесен 1882, на Високу агрономску академију у Алтенбургу. «Испити су били врло стручни и строги, кандидата је било преко сто, а он је једини положио све испите са одличним успехом и добио диплому 1885.» Вујић је намеравао да на чувеном универзитету у Хајделбергу касније докторира, па после тога оде на још коју годину у Француску и Енглеску, можда чак и у Америку, али су породичне прилике то другачије одредиле.
«После путовања у Карлсбад (с оцем) и Немачку (сам) у лето 1885, дошао је кући у Сенту. Тада је добио од свога оца стошездесет ланаца земље, све потребне алате и све што треба за економију и хиљаду четири стотине форинти у готову за разне мање инвестиције. Од тога времена почео је Јоца Вујић интензивно, вредно и марљиво да обрађује своју земљу и сразмерно за кратко време показао је сјајне резултате у сваком погледу. За непуних десет година великом вредноћом, штедњом и разумним радом и трезвеним животом унапредио је своју и свога оца економију и удвостручио свој капитал. Његова економија постала је најбоља, тако рећи узорна, не само у Сенти него и у целом Потисју. Са темељним стручним знањем, како теориским тако и практичним, унапредио је пољопривреду и ставио је на савремене, здраве и реалне основе.» Јоца Вујић је узео учешћа и у јавном животу, био је члан, а касније и председник, Српске православне црквене општине у Сенти, народни посланик, члан Управног одбора Матице српске у Новом Саду. Претпоставља се да је још у Пожуну добио вољу за скупљање старина и љубав за старине, јер је сам Пожун једна стара историјска варош. Такође је и његово путовање по Србији 1885. године и упознавање историјских и културних споменика, утицало на његово усмерење сакупљања историјске грађе, стварања библиотеке и колекције уметничких дела, од које је убрзо направио Музеј у својој кући у Сенти. Преко тридесет година сакупљао је Јоца Вујић по земљи и иностранству књиге и рукописе који се односе на српску историју, књижевност и културу. Његова нумизматичка збирка, галерија слика, библиотека и архива, представљали су тада најбогатију приватну збирку у земљи. Још 1925. године Милан Л. Поповић објавио је у «Политици» дужи приказ Музеја Јоце Вујића у Сенти. «На прагу једине железне везе између Бачке и Баната, уз обалу Тисе и на домаку Југославенског Севера, одакле даљина далеких видика заглушује гласове гласовита живота, пробио се високим својим торњем кроз срушену своју прошлост град Сента. Највиши видик у Сенти даје овај торањ који се подиже с места и допире даље од – Сенте. Све друго у њој дрема по ритму паланачке носталгије у празнини и тромим данима бесциљног живота. Још једино се у дугим ноћима корача снажним корацима до Беле Лађе или до Америке, где се уз један и исти рефрен разбијених чаша или људских глава млати рукама по ваздуху и испија чаша за чашом ‘у здравље’ нашег националног напретка. Од некадашњег сјаја сенћанских великана Јов. Мушкатировића, Јов. Ђорђевића, Стеве Брановачког и Стевана Сремца остале су само плехане табле њихових улица, по којима се згурено и невољно тетурају данашњи Сенћани. У тој прашини заборава зар да остане виђен и запажен један културни споменик? Као утешни контраст, као необјашњиви феномен, као ретка способност далекосежне културе, као откровење јединог бића што даје савршене облике у овом баналном рецитативу маловарошке, страшне досаде, једино што се издваја својом уметничком величином и националним обележјем то је: Музеј Јоце Вујића у Сенти. То је вид у очима и срце у телу града Сенте. У мноштво соба, дворана и просторија приватне куће г. Вујића скривено је приватном иницијативом деценијама скупљано благо српске националне уметности. Домаћа књижевност, национално сликарство, старо српско оружје и новци, изванредно ретки екзамплари стародревних српских књига, повеља, докумената, преписка знаменитих људи и књижевника, оригинални закони, синђелије, дипломе, рукописи, писма и старине, бакрорези, литографије, скице и реткости најстаријих времена, као жуто класје са богатих њива, представљају плод брижљивог, смишљеног, систематски вршеног рада на прикупљању књига, слика и наших старина.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1332
Одг: Српски добротвори
« Одговор #1 послато: Септембар 11, 2021, 11:31:07 пре подне »
Јоца Вујић - наставак

По савршено удешеном каталогу, по годинама и бројевима, синтетично и уредно смештене су у дванаест соба књиге и слике, старине и оружје Музеја Јоце Вујића у Сенти. Његова библиотека броји преко десет хиљада књига. Од знаменитих рукописних књига има г. Вујић н.пр. Законик Стефана Душана (1348), Апостол Катарине кћери деспота Ђурђа Бранковића (1454), Инконабулу од најстаријег штампара Андрије Палтачића-Которанина (1488) у Венецији, Минеј монаха Пахомија (1550), Протестанске библије (1562), Списе Барлеција Скендербега (1584), еванђеља, апостоле, октоихе и собранија из 12 и 13 века на кожи. Триодион у Влашкој (1649), Часловац из Венеције илустровано комплет издање Боже и Вићентија Вуковића из Мркшине цркве, из Милешева, Београда и Трговишта, Стематографије, Веронаука од Јов. Кнежевића (1798). Еснафска књига свих мајстора, калфи и шегрта будимских Срба од 1723-1765. Словеначка библија (1540), разне србуље и сва издања старих српских књига од 1741. Ту су сви најређи примерци чувани у гвозденим зидним орманима. Библиотека се одликује нарочито историјским књигама, али су у њој заступљена и научна, литерарна, теолошка, географска, политичка, економска и етнографска дела из 18. и 19. столећа. Библиотека има свој инвентар по писцима и цедуљама с натписима књига и писаца. /…/ Али је од највеће вредности у Музеју Јоце Вујића несумњиво његова галерија слика. Марљиво и издашно избирао је он портрете старих српских сликара почевши од краја 18. па до 20. века. Историја сликарске уметности у Срба неће се моћи писати, нити тачно оценити, ако се не проуче слике и портрети у Музеју Јоце Вујића. Ту су у лепим рамовима, очишћене, вешто углађене, инвентарно нумерисане слике и портрети, попрсја и акварели најсгаријих сликара српских / …/ Ова колекција Јоце Вујића је продукт његове сопствене енергије, материјална пожртвованост и његове приватне иницијативе и израз његова разумевања и развијеног смисла за вредности такве врсте. Нема двоумице: овако систематски прибиране збирке слика, књига, старина и архива приватне својине не поседују ни напреднији народи од нас. Овај музеј нема само узани карактер регионални, већ добија шире национално обележје. Он у суштини представља богат извор наше националне културе и свега онога, што се у умном развићу нашег народа испољава од најстаријих до најновијих времена. Све што је никло на земљишту нашега народа, све што је од трајне вредности по нашу домаћу културу г. Вујић је паметно, на свој начин прикупљао, својим парама плаћао, у својој кући слагао и својим сопственим трудом створио.
Још да овај човек није осакаћен глупим извођењем наше аграрне политике, да може да сазида кућу, као што је замишљао да такву подигне у Београду или Новом Саду, г. Вујић би учинио већ за живота задужбину своме народу и својој држави какву до њега још нико није учинио. Овако због мале политике пропадају велики циљеви и пропашће евентуално лепа и племенита замисао завештача, коју под таквим околностима, није у стању да изведе. Хаотично стање наших аграрних односа створило је слепце земаљског блага, а уништило је стварне и продуктивне привредне енергије. Сад се то свети и држави. Јоца Вујић ипак остаје и треба да остане патриота са добро схваћеним тежњама и смислом за уметност. Он своју љубав према народу, поред свег материјалног личног уништења, треба да покаже и на делу, јер он има у себи тај етички смисао и то национално осећање. Његов музеј ће тек онда, кад пређе у својину целе нације, носити с поносом име Јоце Вујића и, представљати за сва покољења драгоцено благо, много драгоценије и лепше, но што су богате њиве наслеђене од родитеља и предака.» Јоцу Вујића није требало подстицати на даровање. Овај велики и племенити добротвор поклонио је преко 300 уметничких слика домаћих и страних аутора, као и нумизматичку збирку Универзитету (данас се налазе у Народном музеју), 50 слика је даривао Матици српској и оне су представљале основу за отварање Галерије Матице српске у Новом Саду, док је своју библиотеку и архиву поклонио 1932. године Универзитетској библиотеци.
Београдска штампа је поздравила његов поклон као «дар Београду, дар српском народу, дар науци и аманет потомству», учвршћујући га на тај начин у ред великих српских добротвора којима наш народ има да захвали за многа културна и просветна добра у прошлости. Министар просвете захвалио му се «као једноме од највећих народних и културних добротвора, којима се само можемо подичити». Краљ је одликовао Вујића орденом светог Саве другог реда, а Библиотечки одбор Универзитетске библиотеке предложио је 1932. године да се Јоца Вујић изабере за почасног доктора Београдског универзитета.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1332
Одг: Српски добротвори
« Одговор #2 послато: Септембар 11, 2021, 11:32:06 пре подне »
Збирка Јоце Вујића

Збирка Јоце Вујића, у оквиру његовог легата у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, несумњиво је једна од највреднијих и најбогатијих приватних архивских збирки код нас. Она је 2014. проглашена за културно благо од великог значаја. Велепоседник из Сенте и познати библиофил Јоца Вујић (1863-1934) завештао је 1931. године тестаментом своју богату архиву Универзитетској библиотеци. Збирка се већим делом састоји се од преписке истакнутих личности од краја 17. до почетка 20. века. Између осталог, она садржи 272 писма истакнутих личности из 18. века, чак 1.427 докумената коресподенције кнеза Милоша из периода његове емиграције, као и 540 писама дугогодишњег српског агента у Букурешту Косте Анастасијевића, најчешће упућених кнезу Милошу о кнезу Михаилу. Вујић је у збирци чувао и преписку познатих личности новијег доба, као и преко стотину војних и политичких извештаја и отворених и шифрованих телеграма из српско-турског рата 1875-1878. и из ратова од 1912. до 1918. године. – Чинио је мога добра дела. Универзитету у Београду поклонио је 250 слика, у Народном музеју данас се налази 229 слика. Педесет је поклонио Матици Српској. У својој кући у Сенти отворио је први пирватни музеј који је имао 30.000 књига 3.000 архивских докумената, збирку нумизматике, оружје, етнографске предмете и 400 слика. Мотив му је био да се будућа поколења образују у својој земљи а не да морају због тога да путују у стране. Помагао је српску војску у балканским ратовима, основао је Српску школу у Будимској епархији и помогао библиотеку скопског факултета – набраја његова доброчинства Татјана Брзуловић Станисављевић.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1332
Одг: Српски добротвори
« Одговор #3 послато: Септембар 11, 2021, 11:33:31 пре подне »
ЈОЦА ВУЈИЋ И ОСЛОБОЂЕЊЕ СЕНТЕ

„Као изасланик целе Сенте и њене околине, са пок. протом Милошем Прекајским учествовао је Јоца Вујић 25. новембра 1918 године на Великој Народној Скупштини у Новом Саду, која је изрекла коначно отцепљење Војводине и свих српских крајева од Аустро-угарске Монархије и њихово сједињење са мајком Србијом. Велика Народна Скупштина у Новом Саду изабрала га је и за члана своје делегације, која је однела ту важну одлуку у Београд, да је преда и саопшти краљевској српској влади“.

Др. Милош Кнежевић

Извор: СПОМЕНИЦА о двадесетогодишњици ослобођења Сенте 1918 – 1938. – Сента, :стр. 32-34, Завичајна фондација „Стеван Сремац“, 2008 (Сента : Рапидо), фототипско изд. из 1938.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1332
Одг: Српски добротвори
« Одговор #4 послато: Септембар 11, 2021, 05:04:52 поподне »
Сава Текелија

Србин из Арада је сав свој новац и имање оставио Задужбини Текелијанум за образовање младих сународника.
Сава Текелија је рођен 1761. у Араду, у то време у Аустроугарској, а данас у Румунији, у чувеној војничкој и племићкој породици Поповић. Гимназију је учио у Будиму, а студирао у Бечу и Пешти, где је са 25 година постао први Србин доктор права.
Каријеру је почео у државној управи и брзо се афирмисао као један од најистакнутијих политичких вођа Срба. Био је и успешан пословни човек, умножавао је свој иметак и додавао нове поседе породичним спахилуцима, који су били саставни део његове племићке титуле. Као присталица Доситеја Обрадовића, с којим се познавао и дописивао, рано је дошао до закључка да је образовање главни замајац покретања српског народа ка бољој будућности. И пре оснивања своје задужбине давао је знатне своте за школовање српске омладине и подизање интелигенције у своме народу.
Умро је 1842. године у Пешти. Гроб му се налази у Цркви Светог Николе у Араду, коју је подигао његов прадеда.
Оставши без наследника, Текелија је пред крај живота одлучио да у Пешти оснује Задужбину Текелијанум, желећи да створи центар српског културног живота. Највећи део богатства хтео је да усмери на школовање младих Срба у војној, инжењерској струци, за свештенички позив и за високошколске студије уопште. На тај начин хтео је да створи и унапреди интелектуални сталеж свога народа.
Године 1838. Матици српској у Пешти поклонио је кућу да у њој отвори ђачки дом. У фонд своје задужбине унеће касније још и 150.000 форинти готовине, девет кућа у Араду, још једну зграду у Пешти, те 28 јутара земље. Осим овог, набавља штампарију за Матицу српску, покреће издавање књига и потпомаже многе подухвате ове културне институције. Поклонио јој је и своју личну библиотеку, тако да је Библиотека Матице српске постала једна од најстаријих и најзначајнијих библиотека код Срба.
Обнова задужбине
Од 1838. до 1914. године Текелијанум је одшколовао 346 питомаца. За српски народ то је био импозантан број интелектуалаца, који су много допринели култури свога народа. Између два светска рата, економске кризе и инфлација умањиле су вредност имовине Задужбине, па је и број питомаца био мањи.
Године 1952. зграда је национализована, Задужбина је привремено престала да постоји. У наше дане, 1996. године, мађарска државна власт донела је одлуку да у процесу денационализације врати половину зграде Будимској епархији Српске православне цркве. Тај гест добре воље омогућио је обнову Задужбине Саве Текелије и дао наду да ће се Текелијанум у догледно време вратити својој племенитој улози једног од значајних духовних средишта српског народа.

Извор: Курир

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1332
Одг: Српски добротвори
« Одговор #5 послато: Септембар 11, 2021, 05:06:45 поподне »
Илија Милосављевић Коларац

Новац од трговине улагао је у књиге, за сваку је давао по 100 дуката, а захваљујући њему, први пут је на српски преведен „Гроф Монте Кристо“
Илија Милосављевић рођен је на самом почетку 19. века, 1800. у селу Колари поред Смедерева. Као дечак, шегртује у више трговинских радњи, али најдуже остаје код Милутина Радовановића, тада најпознатијег београдског трговца. Пошто се 1827. оженио његовом ћерком, отворио је на Дорћолу своју радњу. Вредно ради и ускоро купује кућу на данашњем Студентском тргу.
Због сукоба с кнезом Милошем, који му је запленио кућу са дућаном, прелази у Панчево и почиње из почетка. Тргује свињама и житом и ускоро постаје чувен дуж Дунава и Саве, којима плове бродови с његовим теретом. Иако није имао деце, брзо је постао свестан важности образовања младих нараштаја. Зато Коларац почиње да потпомаже издавање књига. Кад му 1855. године жена умре, враћа се у Београду, где је наставио да се бави трговином. Трговао је сољу, набављао држави шалитру, која је била неопходан састојак за прављење барута, а улагао је и у неке руднике. И даље помаже књижевнике: од 1861. сваке године је давао по 100 дуката за штампање књига које је бирао одбор састављен од најугледнијих интелектуалаца.
Године 1877. године сачинио је тестамент, у ком, између осталог, стоји: „Све своје имање завештавам на корист мога народа“, али је те године оптужен за велеиздају и упућен на преки војни суд!
Имао је 78 година кад је спроведен у пожаревачку казнионицу. Помилован је неколико месеци касније, али је из затвора изашао сломљен. Умро је у октобру 1878. у својој кући на Позоришном тргу у Београду.
Тестаментом је оставио 10.000 дуката постојећем фонду за издавање књига, али не само Срба „из данашње кнежевине него добра књижевна дела Срба из свију предела српских, но и то само дела писана ћирилицом“. Остатак имовине наменио је подизању српског универзитета. Замислио га је као установу „која би држала средину између државних и народних универзитета“. С првима би имали сличности уређење, систематска предавања, нарочити курсеви за вежбање, полагање испита и издавање диплома и уверења, а с оним другима, што би предавања и курсеви били подешени за ширу публику.
Током времена и ратова на простору Србије и Задужбина Илије Коларца и њени фондови трпели су разне утицаје, рушења, експропријацију. Ипак, 1. априла 1992. године враћен јој је положај задужбине. Деловање Задужбине Илије М. Коларца, то јест Коларчевог народног универзитета у Васиној улици у Београду, траје већ више од 125 година.

Извор: Курир

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1332
Одг: Српски добротвори
« Одговор #6 послато: Септембар 11, 2021, 05:08:04 поподне »
Лука Ћеловић

Требињац је имао само два или четири разреда основне школе, али је ценио знање, па је све своје имање оставио универзитету.
Лука Ћеловић родио се у засеоку Придворци код Требиња 1854. године. Још као дечака родитељи су га послали да служи у трговини, прво у Бањалуку, па у Брчко. Не зна се да ли је за живота завршио два или четири разреда основне школе.
У Београд је дошао као осамнаестогодишњак, без игде ичега. Радио је као шегрт у једној галантеријској радњи, а по избијању устанка Невесињска пушка вратио се у Херцеговину, где је као добровољац лакше рањен у ногу. Заједно с добровољцима из Херцеговине је учествовао у оба српско-турска рата, 1876. и 1877-1878. године. По завршетку рата Лука почиње самостални посао. Његови земљаци, познати београдски трговци Паранос и Крсмановић, помажу му при отварању радње. Трговао је домаћим производима, житом, шљивама, осталом храном… Напорним радом, штедљивошћу, одлучношћу, бистрином, проширује посао и постаје угледни трговац. Оснива 1882. Београдску задругу и до краја живота њоме управља, створивши од ње врло јаку финансијску институцију која се бавила кредитирањем и осигурањем.
Од 1912. године Лука Ћеловић је члан управног одбора Народне банке Кнежевине Србије. Нарочито се мора истаћи његов пожртвовани рад на спасавању имовине Народне банке за време Првог светског рата: Ћеловић прати новац Народне банке до Солуна а потом га, лађом, преноси у Марсеј.
У Марсеју Народна банка притиче у помоћ избеглицама, а Ћеловић је за то време њен дежурни члан. Мада самоук, Ћеловић је ценио знање, школу и науку. После Првог светског рата издвајао је новац за Светосавске награде из техничких наука, а касније и из других области које су се проучавале на Београдском универзитету. Овај Требињац је 1927. основао фонд у корист Академског певачког друштва Обилић, а помагао је и младићима који су из родне Херцеговине долазили у Београд да покрену неки посао. Издашне суме новца одвајао је за домове слепих у Земуну и Инђији, као и за заштиту слепих девојака у Београду.
Све своје имање – бројне палате са становима и локалима у Београду – оставио је Београдском универзитету. Сав приход од ових имања управник Ћеловићеве задужбине предавао је сваког месеца управи Београдског универзитета. Месечни приход 1930. године износио је чак 260.000 динара, а о коликој своти је реч говори податак да је плата министара у то време била 5.000 динара. Вредност његове имовине износила је тада око 30 милиона динара. Умро је 1929. у својој кући у Улици Краљевића Марка 1, а сахрану је на најсвечанији начин организовао Београдски универзитет – према тестаменту, једини покојников наследник.

Извор: Курир