"Крајем 18. века, са јачањем вароши Дебра, где су се настанили многи Арнаути бегови и спахије, одметници султанови или његови штићеници, Мијаци су приморани да се поново повлаче на исток. Тада је настало расељавање читавих мијачких села, али се целина ипак одржала. Источно од Лазаропоља постојало је село Лопушник. Како су се развили Дебар и Кичево, настало је јаче кретање између ових вароши, због чега су турски војници или насилници често долазили у ово село и вршили насиље. Зато су становници села били принуђени да се раселе, ка Битољу (село Смилево), Крушеву, Бабуни и Тиквешу. Између Галичника и Сушице је постојало насеље Старо Село. Налазило се на путу између Дебра и Гостивара. Због великог зулума, мештани су се раселили, један део је отишао ка Сушици, други у Галичник, а највећи је кренуо ка Прилепу и Велесу. На западној страни од Лазаропоља је постојало Главино Село. Веома је могуће да је ту живео племенски поглавар. После неког рата враћали су се азбије и пустошили села. Када су дошли до Главиног Села, оно је било пусто. Сви су се мештани склонили у пећину Калинина дупка. На њеном улазу била је остала нека луда Калина. Када су азбије прошле, луда Калина је почела из свег гласа да пева: "Сви војскари поминале, Калина јa не виделе." Азбије су чуле њен глас, вратили су се и све људе побили или угушили димом. Једино је неки Лазар успео да изађе на другу страну брда, а потом је основао данашње Лазаропоље. Овај период је био најтежи за Мијаке, тада су јаничари били насилнији у Османском царству. Ово је и највероватније време потурчавања Мијака, због чега су данас великим делом муслимани, звани Курке и Торбеши. Иако су променили веру, и даље су били раја за Арнауте и Турке, који су их исмевали као потурице. Сматра се да их је потурчио Синан-паша из Призрена, можда исти онај који је потурчио Призренску Гору.
Од средине 19. века наступа боље време за Мијаке, јаничари су ослабили а поједине паше су се одметнуле од султана. Они су тражили подршку у народу, а заузврат су му давали извесну слободу. У селима где су били у већини хришћани, Мијаци су повратили своје потурчењаке у стару веру. Такође, покушавају да надокнаде оно што су у људству раније изгубили, тако што су многе своје овчаре и слуге из околних крајева задржали и оженили их. Крајем века, услед пропасти сточарства, почињу појединачне селидбе Мијака, који су као печалбари одлазили да зарађују, да би касније почели да одводе и своје породице тамо где су зарађивали. Има их у Тетову, Скопљу, Кичеву, Гостивару, Велесу, Прилепу, Битољу, Куманову, Гњилану, Јагодини, Београду, Солуну, Серу, Водену, Софији, Старој Загори, Лом Паланци, Видину, Варни, Букурешту, Турну Северину, Молдавији, па чак и у Украјини. Они се у новој средини дуго одупиру и не асимилирају се лако, свуда себе сматрају да су бољи. Многи Мијаци су у Бугарској носили своје доламе, чак и по највећој врућини, да би тиме показали ко су. Тако је један Мијак из Галичника, индустријалац у Софији, одржавао своје навике, па чак и претеривао, само да би показао да је Мијак. У својој кући је насликао и изрезао у дрвету многе сцене из живота Мијака у Галичнику.
Мијаке је ослободила турског ропства српска војска на Аранђеловдан 1912. године. Војска је дочекана по селима са великим одушевљењем. Многи су се одмах придружили војсци и помагали да се заврши ослобођење и Турци протерају заувек."
https://www.facebook.com/groups/444912495936597/permalink/1143068952787611Занимљиво ми је ово помињање Буљчице (на македонској Википедији Булчица), у албанском облику је то Bulqiza, као раније матице Мијака. Ово место се налази између Дебра и Буреља у долини Мата. Ако је ово тачно, то би значило да Мијаци представљају можда најранији словенски слој на подручју централне Албаније, који је крајем средњег века потиснут у пределе данашње Мијачије.