Бранковићи

[Nebo]

Никола Радохна (око 1330 - 1399), син Бранка Младеновића и брат Вука Бранковића, је занимљива личност.

Након упокојења жене (Јелене, сестре Вукашина и Угљеше Мрњавчевића) и обе кћери, око 1360-65. године, замонашио се на Светој Гори као монах Роман, а затим, примивши велику схиму, узео је име Герасим, по свом узору - Светом Герасиму Јорданском.

"Никола Радоња (Радохна), најстарији син охридског севастократора Бранка Младеновића, замонашио се у Хиландару и више од две деценије заступао његове интересе на двору кнеза Лазара, а нису мале биле његове заслуге ни за манастир Кутлумуш, којих се „са захвалношћу сећао“ његов познати старешина Харитон, касније митрополит угровлашки."

http://www.hilandar.info/strana.php?strana_id=30

[Pavo]

Павлов отац био је Августн, његов Павле, његов Јован, а његов Вук - Гргуревић - Змај Огњени?

Kako Vuk Grgurević može imati sina rođenog 4 godine poslije svoje smrti?

[Amicus]

Змај Огњени Вук је један од тројице који би могли имати мушког потомства.

Тај Wcus Seu Wolfgangus је судећи по дужини пасуса, али и вези са познатим деспотима Бранковићима, кључна личност у родослову.

Ево шта стоји у наставку његовог описа: qui... sinclus Gerebio Goal. Bans. et Bernardo Frangepani Turcas per Carniolin Carinth. et Goal. *osligavis AC. 1484. Ux. Daniza Stephani Bosno regis Soror. *rope Zaunik condidis quidu Brankovics. J anem Jaico Manmethe othomano obsidente Strenne Msendis, ae usque regis Mathia Corvini Supervendius Conferna vir, e* eidem regis in Bonemica e* quebilione *alem navavit operam.

Kako Vuk Grgurević može imati sina rođenog 4 godine poslije svoje smrti?

Поредио сам синоћ детаљније податке, па закључих и ја да би ово било исувише натегнуто, да буде Вук Гргуревић.

Чини се да је овде аутор родослова помешао Georgiusa Brankovicha (Гргур Бранковић), за кога стоји исправна веза ка Јерини (II. Uxor Irene), његовој мајци, са Ђурађом Бранковићем, чија је мајка Мара Лазаревић, али испод кога стоје правилно поредани његови познати потомци: Gioicus, Maria, Catharina, Stephanus (Servia Despota), Miliza, Lazarus (Despota Serva) (Милица је непозната).

Од Стефана знамо да су потекли Ђорђе, Јован и Марија Бранковић, који су редом пописани у родослову: Maria, Georgius, Joannes, а онда као четврти и најважнији, намеће се Вук (Wcus), који је историји непознат као потомак деспота Стефана Бранковића.

[Amicus]

Ево шта стоји у Бојничићевом Племству К. Хрватске и Славоније за Бранковиће:



appen a): In S. zwischen zwei b. Elefantenzähnen r. doppelschwänziger Löwe.
Kleinod: G. wachsender Drache.
Decken: bs.
Handschriftl. Wappenbuch des Korjenić-Neorić v. J. 1595 in der kön. Universitäts-Bibliothek in Agram S. 22.
Wappen b): gräfliches v. 1688: In S. zwischen b. Elefantenzähnen (inter duos elefantinos dentes) ein doppelschwänziger, gekrönter, r. Löwe.
Kleinod: .G. Drache wachsend, die Brust belegt mit einem r. Jerusalemskreuze (r. Krückenkreuz, begleitet v. 4 kleinern r. Kreuzen).
Decken: bs.
Wappen: gräfliches, v. 1746: Geviertet mit b. Mittelschild, darin, unter einem, mit drei r. Lilien belegten g. Sparren, – auf gr. Dreiberge ein s. Löwe; dann 1 in R. ein g. Drache, die Brust belegt mit dem Jerusalemskreuz; 2 u. 3 zwischen b. Elefantenzähnen, ein doppelschwänziger, gekrönter r. Löwe; 4 in R. ein s. Kreuz, beseitet von je einem s. „B”.
Drei Helme: I. u. III. Zwischen den b. Elefantenzähnen, der r. Löwe wachsend; II. Der Drache wachsend.
Decken: bs. (g. besäumt).
Wahlspruch: „Amicus Amico”.
Aufnahme unter d. Magnaten v. Ungarn u. unter d. Mitglieder des Reichsrathes, d. d. 1421 für vuk Brankovich, Despot v. Serbien.
Donation v. König Sigismund d. d. 1422 auf Szolnok, Világosvár, Tokay, Munkács, Regécz, Szathmár, Böszörmény, Debreczin, Túr u. Tisza Varsány, für Georg.
Freiherrenstand d. d. Laxenburg, 7. Juni 1683.
Grafenstand (ungar.) v. König Leopold I. d. d. Wien, 23. Oktober 1688 für Georg Brankovich u. für seine Söhne Paul, Anton u. Jacob, als Erbobergespäne des Comitates und der Festung Jajce. – Im Mannsstamme erloschen d. d. Kaschau, 1729 mit Johann Paul Graf v. Brankovich.
Grafenstand mit: „Comites Brankovich de Amices de Jajcza et Bjela” – u. Erlaubniss der Vereinigung der Wappen „Brancovich u. de Amicis” für Franz u. Hugo, Söhne der Marie, letzten Gräfin Brankovich u. ihres Gatten Grafen de Amicis – v. König Maria Theresia, d. d. Wien, 2. Dezember 1746. – Jüngere gräfl. Linie erloschen, circa 1777 mit Hugo Graf B.
Die Güter übergingen an die Stieftochter des Hugo Freiin v. Moravetz, – in erster Ehe an Adam v. Rajcsányi, dann an Carl Josef v. Pongrácz vermählt. – Dieses Geschlecht ist gänzlich erloschen.
(Turul, 1844 II, I. 43–44).
Siehe auch: Thallóczy Ludw. Dr., Die Pseudo Brankovicse. Ungar. Revue, IX. 1889. VIII–IX. Heft 594–618.

Извор: Arcanum.hu

p. s.
Хвала још једном Бурбонграду што ми је указао на постављене Зибмахерове грбовнике на Аркануму.

[vojislav.ananic]

Међу српским феудалцима који су прешли на територију Угарске далеко најзначајнији били су потомци тада најугледније српске породице Бранковић. Прво је у Матијину службу прешао ванбрачни син деспота Гргура Бранковића, Вук Гргуревић, крајем 1464. или почетком 1465. године. Био је то сасвим нов квалитет у српском елементу у Угарској. Углед, државна и породична традиција породице Бранковић били су изузетни, и то не само међу Србима. Вук Гргуревић је неколико година по паду Смедерева био у служби Османлија, а по преласку на угарску страну је добио нека имања у Срему у која су улазила места Купиник, Ириг и Беркасово. Својим ратничким подвизима стекао је изузетан углед у читавој Угарској а истовремено је значајно ојачавао позиције угарског краља међу Србима са обе стране границе, што је у том тренутку било од стратешког значаја. Зато није чудно што је Матија Корвин после његове смрти (16. април 1485) уложио напоре да му нађе наследнике. Открио их је у лику његове браће од стрица Ђорђа и Јована. Они су после многих лутања са својим оцем Стефаном, који је умро 1477. године у Италији, боравили под покровитељством цара Фридриха ИИИ у замку Вајтерсфелд у Штајерској. Њихов долазак у Срем у фебруару 1486. био је од изузетног значаја. Без обзира на њихов дотадашњи боравак ван српског етничког простора носили су изузетно снажну свест о свом пореклу и традицији. То се види не само из чињенице да су са собом донели мошти свог оца као највећу драгоценост већ и по успостављању култа владара по ктиторству и заштити над манастирима у Светој гори и коначно по монашењу старијег брата Ђорђа и прихватању црквеног достојанства. Поред тога што су добили део имања Вука Гргуревића, оба брата ће носити деспотску титулу својих предака.

ИЗВОР: Ненад Лемајић  , 2014, РАНИ КОНТАКТИ СРБА И ХАБЗБУРГОВАЦА (ДО МОХАЧКЕ БИТКЕ)

[Amicus]

Поред ових познатијих, нешто мање познати су браћа Павле, Антоније и Јаков Бранковића, које 1690. године цар Леополд I именује за грофове Јајца, што видимо и у списковима средњовековне властеле из 18. и 19. века, а који се такође позивају на наслеђе деспота Бранковића.

На Hungaricani, у Краљевским књигама, за ову господу стоји следећи наслов:



Иако у наставку нема више нигде помена Молдавије, а за речене и њиховог брата Јакова се каже да су Бошњаци (Bosnensis), у ком би се контексту могло посматрати ово Moldavo?

[Pavo]

Поредио сам синоћ детаљније податке, па закључих и ја да би ово било исувише натегнуто, да буде Вук Гргуревић.

Чини се да је овде аутор родослова помешао Georgiusa Brankovicha (Гргур Бранковић), за кога стоји исправна веза ка Јерини (II. Uxor Irene), његовој мајци, са Ђурађом Бранковићем, чија је мајка Мара Лазаревић, али испод кога стоје правилно поредани његови познати потомци: Gioicus, Maria, Catharina, Stephanus (Servia Despota), Miliza, Lazarus (Despota Serva) (Милица је непозната).

Од Стефана знамо да су потекли Ђорђе, Јован и Марија Бранковић, који су редом пописани у родослову: Maria, Georgius, Joannes, а онда као четврти и најважнији, намеће се Вук (Wcus), који је историји непознат као потомак деспота Стефана Бранковића.

Mislim da se tu radi o tradicionalnom "kalemljenju" stvarnog stabla na stablo neke znamenite velikaške obitelji.  Kao u predanjima plemena u crnogorskim Brdima kad se na kraju uvijek dođe do nekog znanosti nepoznatog Nemanjića, Kastriotića, itd.

[Amicus]

Mislim da se tu radi o tradicionalnom "kalemljenju" stvarnog stabla na stablo neke znamenite velikaške obitelji.  Kao u predanjima plemena u crnogorskim Brdima kad se na kraju uvijek dođe do nekog znanosti nepoznatog Nemanjića, Kastriotića, itd.

Нешто такво је сигурно у питању, али занимљиво је за истраживање, јер у таквим калемљењима, углавном се користе и неки релевантни подаци, па понекад кроз фалсификовано родословље, можемо сазнати и информације које би могле бити истините, а можда су раније биле непознате.

Покушаћу прекуцати цео родослов, колико будем у стању да га прочитам, па ћемо га лакше поредити са познатим родословима Бранковића.

[Милош]

Вук Бранковић је пола живота провео у борби против Турака. Срамотно је што се у народним песмама о њему, који се на Косову борио, говори као о издајнику, и то само зато што није погинуо. С друге стране се Марко Краљевић који не само што није дошао на Косово, већ је претходно дочекао и нахранио Турке пред битку, проглашава за јунака. Да не говорим о томе да је касније и погинуо борећи се за Турке против Румуна.
Тако да су народне песме из тог периода, историјски гледано, у највећој мери безвредне, па чак и штетне. Литерарна вредност није спорна, заиста има врло лепих песама.

Вук ce cпoмињe у "бици" кoд Плoчникa, тe нeмa cумњe дa je учecтвoвao и у бojу нa Kocoву. Aли ocим двe чињeницe, cвe ocтaлo je тумaчeњe и peкoнcтpукциja. Чињeницe cу дa ce бoj oдигpao нa Kocoву и дa cу пoгинулa oбa влaдapa, кнeз Лaзap и cултaн Mуpaт. Пpви извopи нaм гoвope o пoбeди cpпcкe вojcкe, чecтиткe ce упућуjу кpaљу Tвpтку, вepoвaтнo пpвoм у xиjepapxиjи... Xpoнoлoгиja cлeдeћиx дoгaђaja би билa:
- пoчeтaк aвгуcт 1389. пaтpиjapx и кнeгињa Mилицa пpиxвaтajу вaзaлcтвo. Oливepa ce дaje Бajaзиту кao зaлoг вaзaлcтвa.
- нa cacтaнку у Cepу, 1393, гдe je Бajaзит oкупиo cвoje вaзaлe, нeмa cпoмeнa Вукa Бpaнкoвићa, кojи je гoдину дaнa paниje пpиxвaтиo вaзaлcтвo... Oчиглeднo дa je биo нeпocлушaн, зa paзлику oд cвoг шуpaкa, у пpвим гoдинaмa нaкoн бoja...
- у бици нa Poвинaмa 1395. и у бици кoд Никoпoљa 1396. нeмa Вукa, штo гa je кoштaлo губиткa тepитopиja, кoje cу дoдeљeнe кнeзу Cтeфaну, a oн бивa зapoбљeн, пa убpзo и умиpe у туpcкoм кaзaмaту.

"Издajcтву" Вукa Бpaнкoвићa je кумoвaлa cpпcкa цpквa, кoja je билa вeoмa блиcкa ca кнeзoм Лaзapoм, кojи иx je зaдужиo, уcпeвши дa cкинe aнaтeму Цapигpaдa. Ocтaлa je oдaнa Лaзapeвићимa. Зa вpeмe Ђуpђa нaкoн пaтpиjapxa Никoнa нeмaмo дугo пaтpиjapxa, вeћ цpквoм упpaвљa caм дecпoт, кojи и oдбиja фиpeнтинcку униjу. Цpквa кao jeдинa инcтитуциja пиcмeнocти je пpeнocилa тo "иидajcтвo" кoje je укopeњeнo дo дaнac, пa чaк и нeки иcтopичapи пoкушaвajу дa гa дoкaжу...

[Сол]

Изгледа, да су иаиачки грофови Бранковићи - уистину Браиковићи

Виекослав Клаић /Живот и дела Павла Риттера Витезовића; стр 72



http://scans.library.utoronto.ca/pdf/5/36/ivotidjelapavlar00klaiuoft/ivotidjelapavlar00klaiuoft.pdf

[Amicus]

Не бих Nebu да кварим тему, али кад смо се већ дотакли ових јајчких, ево још два прилога:

Wappen: gräfliches, v. 1746: Geviertet mit b. Mittelschild, darin, unter einem, mit drei r. Lilien belegten g. Sparren, – auf gr. Dreiberge ein s. Löwe; dann 1 in R. ein g. Drache, die Brust belegt mit dem Jerusalemskreuz; 2 u. 3 zwischen b. Elefantenzähnen, ein doppelschwänziger, gekrönter r. Löwe; 4 in R. ein s. Kreuz, beseitet von je einem s. „B”.
Drei Helme: I. u. III. Zwischen den b. Elefantenzähnen, der r. Löwe wachsend; II. Der Drache wachsend.
Decken: bs. (g. besäumt).
Wahlspruch: „Amicus Amico”.[/size]

Описани грб није објавио Бојничић, али јесте Иван фон Нађ, у Племству Краљевине Угарске:



Извор: Arcanum.hu

На истом сајту, у другим књигама, пронађох још и ова два родослова, који се тичу јајачких Бранковића:



Овде би могла бити занимљива ова Mergnauchich Maria, али куд баш у задњу деценију 16. века?
Иначе, овде су и Немањићи, и Лазаревићи, и Бранковићи збуксани.

[Nebo]

Православна Црква данас (31/18. јануара) прославља Светог Максима Бранковића.




Син деспота Стефана Слепог и Ангелине, Бранковића, рођен је 1461. године у Берату у Албанији (писано је раније на овој теми зашто тамо). На крштењу је добио име Георгије (Ђорђе). До своје 25. године живео је у Фурланији, а затим с мајком и братом Јованом долази у Срем, на позив угарског краља Матије Корвина. Георгије добија титулу србског деспота и поседе - утврђене градове Купиник, Сланкамен и Беркасово и области које су овим градовима припадале. Задатк који је краљ Матија дао деспоту Георгију, био је да окупи Србе који су стално пристизали из јужних крајева које су, део по део, освајали Турци и да их организује у војску за борбу против турске најезде.

Заједно с братом Јованом (који је такође добио деспотску част, 1493. године) углавном успешно ратује против Турака десетак година. На предлог угарске владарске породице, оженили су га Изабелом, кћерком напуљског краља Алфонса II, а братаницом угарске краљице Беатриче (између 1486. и 1490. године). Из овог брака није било деце, а према предању, Георгије и Изабела и нису много времена провели заједно. 1495/96. године, деспот Георгије решава да напусти светске послове и посвети се тиховању и молитви. На монашењу добио је име Максим.

Био је добро образован и волео књиге. Још док је био деспот, а нарочито као монах и владика, Максим је много писао. Остале су сачуване тек две његове повеље из 1495. године: светогорским манастирима Хиландар и Свети Павле (тада србски манастир). У Хиландарској повељи написао је похвалу заснивачима овог манастира - Стефану Немањи и Сави.

1513. године бива избаран за митрополита београдског и сремског. У неким изворима, Максим се наводи и као архиепископ србски. Он ову титулу није могао имати из разлога што у време кад је он био владика, србска Црква је била (поново) потчињена Охридској архиепископији, након што је, услед турских освајања, замрла Патриаршија у Пећи, и није имала ранг архиепископије. Максим је једно време, током боравка с мајком Ангелином у Влашкој код војводе Радула (почетком 16. века), био постављен на упражњено место архиепископа влахозапланинског (влашка архиепископија). Након повратка у Срем, владика Максим и мати Ангелина обнављају Манастир Крушедол подно Фрушке Горе у Срему (1509. године), а након постављења за митрополита, седиште Митрополије преноси у Крушедол. Упокојио се мирно на данашњи датум 1516. године.

Житије и службу Светом Максиму написао је неименовани монах из Манастира Крушедол у 16. веку. 

(СПЦ, Википедија, страница „Династија Немањић“)

[Бећар]

Јa долазим на ову конверзацију врло касно.  Ја сам видео на Енглеском Википедиа информацију да се води да је супруга Гјода Кастриоти и тиме мајка Албанског Скендербега (Ђорђе Кастриоти) била Војислава Бранковић (рођена негде између 1402-1405). Она је имала 8 деце са њиме, кажу и изгледа да је већина деце имало Словенска, тј. Српска имена.  Због недостатка слова Ј у то време а и сигурно велике жеље да се Војиславино име мења и мање српско звучи, видим да се пише и као Воисава. Видим да је то ишло кроз пуно сукоба на Википедиа, нарочито поправка на коришћење израза Словенска имена.

Ако је Ангелина, о којој је Небо причао раније (слика Паје Јовановића из Вршца) рођена 1440, онда је и њена сестра Андроника сличног доба удата за Ђурађа Скедербега Кастриоти. То значи да је Албански великан (са Српским именом и Италијанским презименом) био син Војиславе Бранковић, био православац по крштењу (Википедиа) и имао Византиску супругу. 

Да ли је ико видео Војиславу Бранковић у неким од родослов са Скедербегом?

https://en.wikipedia.org/wiki/Skanderbeg
https://en.wikipedia.org/wiki/Voisava
https://en.wikipedia.org/wiki/Gjon_Kastrioti

[Amicus]

Јуче баш листах књижицу о животу и ратовању Скендербега од Јована С. Поповића (1828), па видех да он помиње да је Воисава била Бугаркиња.




Јован С. Поповић, Живот и витежка воевања славног кнеза епирскога Ђорђа Кастриота Скендербега, Будим, 1828

[НиколаВук]

Јуче баш листах књижицу о животу и ратовању Скендербега од Јована С. Поповића (1828), па видех да он помиње да је Воисава била Бугаркиња.




Јован С. Поповић, Живот и витежка воевања славног кнеза епирскога Ђорђа Кастриота Скендербега, Будим, 1828

Колико сам упућен, Воисава је пореклом из тетовског краја. Негде сам читао, не знам колико је то поуздано, да је њено право име било Војислава. Иначе, по директној мушкој линији Ђурађ Кастриот се тешко може сматрати Албанцем, с обзиром да му је деда или прадеда био Бранило, српски великаш који је постављен за кефалију Канине, тврђаве у близини Валоне, за време цара Душана.

[Бећар]

Па по имену своје деце, Василије би требала да буде особа Српског порекла.  Интересантно је да је и њен муж, Скедегбргов отац прихватио такво именовање деце. 

Ако погледате историју дебат на Википедиа видите да је то била битка мишљења и извора информација. Из тога се може научити.  Ево референце коришћених: 

Васил Николов Златарски (2005). България през XIV и XV век: Лекционен курс. Изток-Запад. Иван Кастриот, храбър противник на турците, женен за Воислава, дъщерята на сръбския властител [daughter of a Serbian nobleman]

Petrovski 2006, "Доколку ја прифатиме оваа варијанта, според која Бранковиките биле господари на/во Полог до почетког на последната деценија од XIV век, во тој случај произлегува дека Воисава била керка на Гргур или пак, можеби на Вук Бранковик.".

Schmitt 2009, pp. 44–45; "Schweizer historiker beleidigt Albaner". 2009. Skanderbegs Mutter Vojsava war eine Serbin aus der einflussreichen Familie Brankovic.; Andreas Künzli (November 2009). "Rezension: Skanderbeg: Der neue Alexander auf dem Balkan" (PDF). —. osteuropa: 44. Archived from the original (PDF) on 7 July 2011. Retrieved 13 June 2011. Skanderbegs Mutter Vojsava war eine Serbin aus der Dynastie Branković, also eine Slavin.

Vukanović, Tatomir P. (1971). "Словенска симбиоза породице Ђурђа Кастриота Скендербега". Врањски гласник. Народни музеј Врање (VII).

 Ја мало знам о Бранковићима па зато питам. Нисам знао да је Бранило био Скендербегов деда.  Ако је и то тачно онда је Скендербег врло мало ДНК Албанац.  Ако ми имамо могућности да утврдимо тачан идентитет Војиславе и Бранило, то би било од вредности.  Један од коментара је био да је Воислава сестра Маре Бранковић.

https://en.wikipedia.org/w/index.php?title=Voisava&action=history

(cur | prev) 14:27, 4 January 2018‎ 2003:8e:6f08:7536:84a2:2698:f3f2:7819 (talk)‎ . . (18,379 bytes) +5‎ . . (I'm albanian, the mother of skanderbeg was albanian. Dont do propaganda) (undo) Tags: Mobile edit, Mobile web edit
(cur | prev) 15:04, 3 December 2017‎ Jingiby (talk | contribs)‎ . . (18,374 bytes) +53‎ . . (Rv. biased edit.) (undo | thank)
(cur | prev) 14:23, 3 December 2017‎ 2a02:a03f:4e2d:6000:1875:92f5:4dd0:c12e (talk)‎ . . (18,321 bytes) -53‎ . . (undo) Tags: Mobile edit, Mobile web edit
(cur | prev) 21:40, 17 September 2017‎ MusikBot (talk | contribs)‎ m . . (18,374 bytes) -52‎ . . (Removing protection templates from unprotected page) (undo)
...
(cur | prev) 12:33, 27 July 2017‎ 80.78.75.68 (talk)‎ . . (18,599 bytes) +175‎ . . (Inserted Voisava's paternity, according to Giovanni Musachi, one of the two sources published in the 16th century. Removed the supposed Serbian origin, her father bearing a Catholic (Dominic) and possibly, an Italian alias (Moncino).) (undo)
(cur | prev) 19:19, 18 July 2017‎ WikiPedant (talk | contribs)‎ . . (18,424 bytes) -14‎ . . (Undid edit by 46.99.6.74 (talk). Perhaps true, but unsourced.) (undo | thank)
...
(cur | prev) 15:31, 13 January 2017‎ 95.180.95.190 (talk)‎ . . (18,410 bytes) +1‎ . . (Actual name is Voislava, she was slavic-serbian origin and slavic names often end with -slava) (undo) Tags: Mobile edit, Mobile web edit
(cur | prev) 18:35, 17 November 2016‎ Karmaclub (talk | contribs)‎ . . (18,409 bytes) 0‎ . . (undo | thank)
(cur | prev) 18:11, 24 October 2016‎ TU-nor (talk | contribs)‎ . . (18,409 bytes) -38‎ . . (Undid revision 745971393 by RunnyAmiga (talk)See earlier discussion in TP) (undo | thank)
...
(cur | prev) 21:36, 18 October 2016‎ 46.217.25.251 (talk)‎ . . (18,310 bytes) -99‎ . . (undo)
(cur | prev) 13:46, 16 October 2016‎ Skylax30 (talk | contribs)‎ . . (18,409 bytes) -5‎ . . (Mara Brankovic, Voisava's sister) (undo | thank)

[Бећар]

Оно што је мени збуњујуће је да се често у трагњу појави и ова Воисава (Војислава) која је изгледа исто везана за Бранковић породицу. Он је исто била удата за Албанског великана Ђорђе Тхопиа, који је исто имао сестру Војиславу.  Врло збуњујуће и врло српско.  Ради се о само десетак година ранијем  временском периоду од Скеденбергове мајке.

  https://en.wikipedia.org/wiki/George_Thopia

[Бећар]

Бранковић родослов је очигледно везани за Кастриати фамилију. Ево линка једне недавне дискусије коју је је започео родословца из Македоније (Александар Јордевски). Излаже пуно референци у тврдњи да је Кастриати породица Српског порекла.  Све је на Енглеском језику али многе референце су лако разумљиве. 

Итлаијански запис води да је Војисилава била ћерка Српског владар Пролога (Ohrida?). У то време то био требао да буде један од Бранковића. Исто се у тексту постављ добар аргумент шта "Трипалда" значи поред Војиславиног имена. Имена деце од Јована и Војиславе Кастриоти су била: Јелена, Ангелина, Влајка, Марија, Станиша, Репоша и Ђорђе Кастриати -Скендербег.  Зашто би Јован (на неким местима Иван) као Албанац прихватио оваква имена. Он много касније после смрти “постаje” ЃЈОН Кастриати (а његова супруга VOJSË) али је отац Скендербега - оснивача Албаније био сахрањен у Хилендару.  Његов син Репоша исто.  А Секендербегов син Иван, владар нове Албаније је оженио Ирену, ћерку Лазара Бранковића.

Обратите пажњу на породичне грбове Кастриоти фамилије. Лимитација за постављање слика овде ме неомогућује да ту поставим. Погледајте их на том линку.

https://www.quora.com/Why-do-the-Serbs-claim-that-Skanderbeg-is-100-Serbian

[Nebo]

У Новом веку било је неколико племићких породица које су се издавале за потомке Бранковића.

Једни од њих су и ердељски Бранковићи, од којих је пореклом био чувени гроф Ђорђе Бранковић, писац чувене Славеносербске хронике, као и његов брат митрополит Сава II Бранковић, који се у науци сматра иницијатором идеје о пореклу од деспота Бранковића.

Наша Црква данас прославља Светог Саву Ердељског, митрополита Саву Другог, којег је поменуо Амикус.

Рођен је почетком 17. века у породици Бранковић, досељеној из западне Херцеговине у Банат негде око 1500. године, световним именом Симеон. Исто презиме је некоме, вероватно Савином брату грофу Ђорђу Бранковићу, дало идеју да се представљају као огранак средњевековне владарске куће Бранковића.

Симеон је од младости показивао занимање за духовне ствари, те је као млад замонашен, а затим је напредовао у црквеном поретку, да би 1656. године био постављен за митрополита ердељског. 1668. године боравио је у Русији код цара Алексеја Романова, где је указао цару на сву љубав и надања која Срби гаје према Русији.

Због противљења утицају калвиниста у Угарској, који су мисионарили на придобијању православних, био је прогоњен од угарских власти, и коначно - утамничен 1680. године. Није дуго тамновао, али већ времешан, услед лоших услова у затвору, оболео је и упокојио се 1681. године.

Његова борба против насртаја иноверних на његову цркву и паству и отпадања православних у јерес, као и његово страдање због тога, сврставају га у ред исповедника православне вере.

[Бећар]

Ево једног YouTube клипа са Албанске телевизије где њихов историчар објашњава порекло Скендербега и прави циљ његове борбе као хришћанског православаца - очување хришћанства.  Он чак и наводи на Албанској телевизији и словенско име оца: Иван или Јован.  После да је његова супруга била из породице Бранковића, што је и мишљење сада шире заступљено и прошло вербалне дуеле дебата са Албанским истрживачима историје.

Интересантно је видети и додатно визуелно порђење Албанске затаве са заставом Бизантије, које подржава коментар дат од Албанског историчара.

Интересантно је и напомињање да Скендербег коалиција је била мешовита по националности и само држала неке планиске делове и шуме а не никакве градове, војне или културне центре тог времена.

Ја разумем да је ово само видео на YouTube, али се ради о снимку емисији на јавној телевизији Албаније.
https://www.youtube.com/v/I5qWJTRm5aU&list=RDI5qWJTRm5aU&start_radio=1