Не тврдим, да нису постојале србске и хрватске матице.
Само напомињем, да је пре османскога јарма, услед околности развића постојало стремљење к мрвљењу и јакој областној децентрализацији. Тако је идентитет једнога Босанца био веома јак и везивао се за традицију својих властелинских племена, своју католичку веру и своју политику у односу на Рим и Цариград. Он јест био братски и испреплетан са судбином Рашана и Примораца, но исто тако и са судбином Приморја, о којем су Босна, Рашка и Хрватска често конкурирали.
Дакле није Србима ништо украдено, јер Србе који су дошли на балкан није спајало православље него нешто друго. Онога трена када се је једна племићка кућа одлучила за Цариград а друга за Рим, почео је процес децентрализације и постепено је долазило до рекомбинације областних државотворних савеза, код некога раније, код некога позније. Комплексност ових процеса не треба занемаривати.
Колику је србску свест могао имати један влах пореклом из Македоније, који се случајем околности одједном нашао у оквиру србскога царства, иако се никуда није селио?
Колику је бугарску свест имао и Влах и Словенин унутар бугарскога царства у време хаганства, а колику имају данас?
И дан данас србска свест у неуких људи (јер школа учини своје) по селима од Влашке Крајине до Врања је помало по принципу "па, зависи кој питује".
Видимо што је са србском свешћу у ЦГ. Сваке године други исходи испитивања.
Свест неуких босанских католика пре 150 год. била је Босанац, а за Хрвата није знао. Тако је и са Шокцима и са Међимурцима и са Славонцима.
Хрватска, Босна, Душанова Србија, Херцеговина биле су током османскога и аустријскога царстава тек неке старе земље из славне прошлости и у свијести тадашњега народа нимало завађене, но све дио некога свога идентитета, својати, у односу на окружајуће нас тлачнике Бњетке, Рим, Швабе, Угре, Грке. Некада смо радо примали у тај жртвени савез и браћу по судби, Румуне и Арбанасе. Босански католик на гуслама је славио идеју борбе против Турчина кроз Краљевића Марка, а Дробњак је знао опевати храброст и частност којега Арбанаса или Сибињанин Јанка (Јаноша Хуњади).
То што су нестанком турске и аустријске власти околни властелинчићи приграбили једно, други друго баш по некому принципу вероисповести није морало тако бити али је било, јер народ је био необразован и послушан само својој цркви.
Да се је рекомбинација вршила по принципу један језик један народ и да је првому образованому покољењу тако речено у школи, данас би слика била другачија.
Постојала је јака струја младих образованих муслимана, који су кроз образовање попримали србски идентитет, постојале су такве братске струје и еуфорије и у самих правих Хрвата, о чему сведоче дописи и новине из 19. в. но све ке то текло кроз и н т е л л и г е н ц и ј у.
Но одређене властодржце младе Србије за ово је болело ухо и они су, за кратко време обогативши се, највише швабским митом, пређе свега обраћали пажњу на то како освојити прилаз к Егејскому мору, како потлачити дивљаке из Арбанаса и шуровати с Грчком около Маћедоније. Исход знамо сви.
Било би боље да су усташе уз памет о Краљевићу Марку клали фашистичке непријатеље и да су власти од почетка улагали у образовање народа и спајање на основу језика и родства тим спречавајући црквену индоктринацију.
