U rana doba razvoja, kada sam se ja priključio projektu, kojega je prědvodio holandjanin Jan, postojao je samo slovjansky, koji je konkurirao sa slovio, nekom vrstom bessmislenoga slověnskoga esperanta. Slovjansky je tada bio neuredjen i izgledao kao neka vrsta russkoga "bez padeži" i vokativa.
Onda sam ja skupa s nekolikim članovima raznim idejama počeo usměravati prěobraženje k prirodnosti jezika. Nažalost besědište je postalo poprište za sebična prěpucavanja i svak je htěo, da se uzmu "prirodnosti" baš iz njegova jezika; onda se počelo odlučivati ne po logici mehanizama jezika, no uzmi malo od ovoga i malo od onoga "da se nijedan od naroda, čak i malih, ne bi ljutio";
U to vrěme jedan russki Amer razvije svoj vid jezika i nazove ga Medžuslovjansky, a jedan Čeh Vojtěch Merunka sasvěm nezavisno razvije svoj Novoslověnski. Vojtěchov jezik bio je neka vrsta češkoga sa crkvenoslověnskim uticajima, koji je kao takav izgledao dosta razumljiv za "Jugoslovene" i "Čehoslovake", no ostali su blenuli kao tele u šarena vrata.
Kada sam doprineo tomu, da se počne pisati "svęty" uměsto "svjaty", da se uvaže svi padeži i da se uvaže i aorist i imperfekt, te da se koristi "som, si, je dělal" uměsto samo "ja dělal, ti dělal, on dělal" jezik je priobrěl dosta lěp oblik, ali opet je bilo prěpucavanja o tom čiji elementi su najzastupljeniji, te koji od ovih triju jezika bi dobio neke fondacije iz EU za što se najviše promicao Vojtěch.
Tada sam bio urazumio, da slověnski narodi po prirodi vaspitanja veoma težko mogu odolěti cinizmu, samohvali, koristoljublju, te da njima něsu bitne sličnosti, no svaki najviše voli onu stvar, koja ga razlikuje / čini naročitim, a tudje naročitosti uvažiti ne trudi se, no im se podsměva.
Shvatio sam isto da jedino što ih može spojiti i što će svaki istovrěmenno osěćati svojim jest staroslověnski jezik, kojega nijedan ni živi ni smišljeni jezik ne nadmašava u lěpoti, pravilnosti i doslědnosti.
Napomena: Ono što čujete u crkvi nije staroslověnski, no crkvenoslověnski i to russke redakcije.
