Убиство Турчина је опште место у нашој повести од 18. века надаље.
Колико је правих Турака овде уопште било, питање је. Овде су већином били потурчени Срби, Албанци и по неки Грк. Прави Турци су можда били виши војни и цивилни заповедници. Тек крајем 19. и почетком 20. века, у турској војсци било је регрута из Мале Азије и других, нама далеких, крајева Османског царства. Али, то су били војници, стационирани у касарнама утврђених градова, а не неки локални насилници који су отимали имовину или насртали на жене потчињених. Те ствари су, углавном, чинили локални потурчењаци.
Што се убијања тиче, у мом завичају неког блиског сусрета, а нарочито убијања, с Турцима није било тако често, већ само у ратна времена. Памте се аустро-турски ратови 1689/90. и 1737, па црногорско-турски ратови 1854, 1862, 1876-78, 1912. године. Између тога, био би по неки инцидент, али ништа што би узроковало неке сеобе. Појединачних случајева "убиства Турчина" и сеобе због тога, не знам да је било.