Петар је рођен 1747. или 1748. године у Његушима, од родитеља Марка Дамјанова Петровића и мајке Анђелије (кћери војводе Ника од бајичких Мартиновића). Занимљиво је да крштено име Петрово није упамћено, нити о томе постоји неки запис. Према неким мишљењима, а нарочито према ономе што је уврежено у народу, име му је било Лука. Дамјан, ђед Петров, био је рођени брат владике Данила (о чијем времену и протеривању потурчењака из Катунске нахије говори „Горски вијенац“), као и Саве митрополита црногорског у време кад се Петар родио. Петар је још имао браћу: Сава, Стијепа и Тома.
Петар Петровић је огранак братства Петровића, од ширег братства Хераковића са Његуша. О њиховом пореклу од Богуте из Дробњака је свакако већ подоста писано и на овом форуму и другде. Према досадашњим сазнањима, могли бисмо рећи да су Петровићи и њима сродни Поповићи са Његуша носиоци хаплогрупе E1b V13.
http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/Између синова свог синовца Марка, владика Сава је себи за наследника изабрао Петра, око 1760. године, када је дечак примио монашки постриг. Образовање је стекао у Русији (1765-66), а затим се вратио у Црну Гору, где је живео уз владику Саву у манастирима Стањевићи и Цетиње, стекавши чин архимандрита. У време Шћепана Малог, владика Сава је већ био стар, те је фактичку митрополитску власт вршио његов сестрић Арсеније Пламенац, кога народ није волео, али је био Шћепанов човек. Владика Сава се упокојио 1781. године, а наследио га је Пламенац. Међутим, и он умире 1784. године. Архимандрита Петра је у чин митрополита црногорског, приморског и скендеријског произвео митрополит Мојсије Путник, 25/13. октобра 1784. године у Сремским Карловцима.
Владику Петра је народ волео и поштовао. Његова реч, а нарочито клетва, имале су велику тежину код Црногораца. Стално је обилазио све крајеве Црне Горе, мирио завађена племена и братства, решавао спорове, писао посланице о разним стварима, и бавио се још и црквеним делима. Јуна 1796. године, на збору главара на Цетињу, приволео их је да се закуну на јединство и одбрану вере и слободе, а уочи сукоба са војском Махмуд-паше Бушатлије. Тај договор и облигација главара и њега на челу, назван је - Стега. Десетак дана касније, владика Петар је предводио Црногорце у великој победи над Бушатлијиним башибозуком код Мартинића. Иако је паша добио упозорење, јер је у боју био рањен, осионост му није дала да се смири, те је два месеца касније поново кренуо на Црну Гору. Овај пут, његова војска је била страшно потучена код Круса у Љешанској нахији, а сам паша посечен. Тада су Бјелопавлићи и Пипери ушли у Црну Гору.
Уочи боја на Мартинићима
Владичин сан је био да ослободи и друга херцеговачка и брђанска племена и створи једну јаку државу. Било би то обновљено Славјаносербско царство, којим би као заштитник царевао руски цар, и обухватало би Црну Гору, Херцеговину и Далмацију, а престоно место био би Дубровник. На владичину жалост, не само што су ове приморске просторе окупирали најпре Французи, па Аустријанци, већ је он сам пао у немилост код руског цара Александра, неправедно оклеветан од дволичног грофа Ивелића. Владика је тежак живот живео и међу својима. Не само што су једни другима чинили разна зла, плијенидбе, освете, већ је било и оних који су ударали право на владику и Цетињски манастир. Манастиру су Бајице и Доњокрајци толику штету правили, да је и проклетство бацао на њих (као некада Свети Василије на кнеза Раича који је чинио зла Острошком манастиру). Писао је владика: „да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногорацах“. Једном приликом (1816. године) је чак гувернадур Јоко Радоњић испланирао убиство владике Петра ако се овај успротиви његовом проглашењу за јединог господара у Црној Гори. Завера је разоткривена и Јоков план пропао. Црногорци, кад се све сазнало, хтели су све Радоњиће протерати из Црне Горе, но смирени владика хришћанске душе није дозволио да Радоњиће ико дирне (тај посао је завршио касније владика Петар II).
У време владике Петра донет је и први црногорски Законик, 1798. године (допуњен 1803). Тако је владика Петар, Стегом и Закоником, својим посланицама и трудом да заведе мир међу Црногорцима утро пут стварања модерне црногорске државе.