УМИРЕ СРПСКО СЕЛО: Широм Србије 145.000 Кућа Зврји Празно!
- Април 5, 20160
Од 5,1 милиона хектара пољопривредног земљишта, обрадиво је 4,2 милиона хектара. Међутим, користи се тек 3,35 милиона хектара, што значи да је близу милион хектара необрађено – каже Бранислав Гулан, члан Одбора за село Српске академије наука и уметности.
Равнотежа између села и градова у Србији нарушена је на штету руралних средина – од 4.600 села, свако четврто (око 1.200 њих) на путу је да нестане! У чак 986 села у нашој земљи има мање од по 100 становника!
Бранислав Гулан, члан Одбора за село Српске академије наука и уметности (САНУ), упозорава да ће овим темпом за деценију и по у селима остати само споменици као доказ скорашњег живота.
– И док људи немају посла, а села изумиру, не користи се шанса да се ти негативни трендови зауставе, а самим тим и да се развијају рурална подручја. Јер, данас у градовима нема шта да се ради, а у селима нема ко да ради. Најбољи доказ тога је чињеница да у Србији постоји 5,1 милиона хектара пољопривредног земљишта, од чега је обрадиво 4,2 милиона хектара. Међутим, користи се тек 3,35 милиона хектара. Дакле, близу милион хектара је необрађено, налази се у парлогу. Поред тога, у селима је 50.000 напуштених кућа и око 145.000 у којима тренутно нико не живи! Села у Србији су остала последње зелене оазе живота ван градских подручуја – каже Гулан за Телеграф.
Српска академија наука (САНУ), односно њен Одбор за село, оценио је да се то може урадити једино кроз повратак задругарству. Оцена је да су и сељак и његов рад данас потцењени.
– Кад купују репроматеријал да би засновали производњу, он је сваке године све скупљи, док кад продају своје производе, они постају све јефтинији. На овај начин моћ сељака све више слаби, а услови за живот постају све тежи. Да би се превазилазили ови проблеми сељаци морају да се самоорганизују у модерне задруге и удружења. Сељаци, једино удружени могу да опстану, да брже и боље решавају своје проблеме и да створе боље услове за живот. Још увек је у току доношење новог закона о задругама, који се чека од 1996, кад је донет последњи задружни закон који и сад важи. Њихов опстанак је могућ само онима који су спремни да се повезују међусобно и да бољом организацијом и заједничким наступом на тржишту, осигурају свој опстанак и граде будућност – додаје Гулан.
Наш саговорник истиче да повратак у рурална подручја земље не значи враћање радника мотици и трактору, већ њихово запошљавање у области пољопривреде и око ње.
– То значи шумарству, водопривреди, разним услужним делатностима, занатству, домаћој радиности, инфраструктурним, малим и средњим индустријским погонима (којих има око 220.000, а циљ је да их буде 400.000), чија производња не угрожава еколошку равнотежу. Тек кад се створе исти услови живота на селу, као и у граду, моћи ћемо да рачунамо да ће се млађи нараштаји из града враћати у село. Сматрам да повратак у село неће бити посељачење већ рад у пољопривреди, али и већим делом око ње. Ти који се буду враћали треба да чувају традиционално, али и да примењују савремене методе живота и рада на селу – закључује Гулан.
(Н. Секулић). Извор: телеграф.рс, Фото: Панорамио/Раде1951
/
