Одличан чланак о овој теми је дао Сима Ћирковић: "Дуалистичка хетеродоксија у улози земаљске цркве: Босанска црква". Препоручујем свима да га прочитају (најприступачнији је у оквиру зборника радова: "Работници, војници, духовници" у издању куће Equilibrium, стр. 214-239). Ево неких цитата који се тичу оспоравања која се у појединим радовима јављају а у вези са њеним дуалистичким карактером:
"Списима католичких противника босанске цркве се порицала свака веродостојност, јер је био направљен вештачки јаз између "латинских" и "домаћих" извора, па се чак налазило да све што потиче из саме Босне противречи католичким "оптужбама". У дискусији која је о томе вођена и још увек се води, показало се да и домаћи извори потврђују највећи део онога што се босанским патаренима приписује у латинским изворима, а да је у исто време мало онога што противречи исказима католичких текстова или учењу и пракси дуалиста на другим странама. Босански црквени рукописи при нашим данашњим знањима о књигама дуалистичких цркава не могу послужити за решавање основних питања о доктрини босанске цркве. Сачувани зборници потврђују припадност једној јеретичкој цркви више распоредом и избором текстова, него евентуалним ретуширањима у дуалистичком смислу. Далеко важније су глосе које одају начин тумачења текстова у чије се слово, по свој прилици, није уопште дирало. Нарочито су значајне глосе у тзв. Срећковићевом јеванђељу. Оне потврђују дуалистичко супротстављање духовног и материјалног света, дуалистичку космогонију, осуђивање Мојсија, Јована Крститеља и Старог завета."
"Рукописима се придавао у проучавању босанске цркве већи значај но што га уствари имају. "Правоверни" текстови еванђеља и других канонских списа узимани су за доказ да црква босанска није била дуалистичка. Губиле су се из вида вести о ставу богумила и катара према текстовима Светог писма...Богумилска јеванђеља се по тексту нису разликовала од оних којима се служила источна црква...Цитати који се употребљавају показују уобичајене верзије Библије. Јеретици нису брисали места у Св. писму која се нису слагала са њиховим учењем, већ су их на други начин тумачили...Јерес се не може тражити у тексту, већ у глосама рукописа."
Такође, занимљив осврт на утицај Цркве босанске на културу (боље речено, мањак утицаја):
"Утицај босанске цркве на културу, посматран са гледишта развитка уметности, био је изразито негативан. Само њеном одбацивању "материјалних цркава" треба приписати чињеницу да Босна представља праву пустињу у околини богатој споменицима средњовековне уметности. Ипак се говори и говорило се о "богумилској уметности", мислећи при томе на "стећке", камене надгробне споменике раширене у Босни. Истраживања су, међутим, показала да ови грубо исклесани и често врло велики споменици нису ограничени на територију Босне, а да су још мање у вези са "вером босанском". Под стећцима леже, како нам сами натписи са ових споменика сведоче, и многи православци, а исто тако, у то не треба сумњати, и католици. Подизање оваквих надгробних споменика се вероватно надовезује на старе паганске обичаје и њихова бројност на босанском тлу се може објаснити баш чињеницом да је то подручје изван стварног црквеног утицаја. "Стећци" су бујали на босанском земљишту из оних истих разлога из којих су се несметано развијали помало чудни брачни односи Босанаца. Прилично грубе и помало примитивне ликовне представе резане на "стећцима" имају, према досадашњим резултатима специјалних истраживања, три главна извора инспирације: касноантичке надгробне споменике и њихове паганске симболичке представе, савремену декоративну уметност касног средњег века и богумилску симболику. Овај последњи елеменат је најмање заступљен и најтеже доказив."
Најзад, и о већем степену исламизације Босне, и какву и колику улогу у томе је имала босанска црква:
"Исламизовање Босне, у далеко већем степену но што је био случај са другим балканским земљама под турском влашћу, с оправданим разлозима је доведено у везу са босанским патаренима. Сами чланови цркве су мало могли допринети процесу исламизације. Пре свега, били су сувише малобројни, а затим, уколико су и одбацили насилно покрштавање уочи пада Босне, остајали су упорни у својим веровањима и у односу на ислам. Исламизацији Босне је уствари прокрчила путеве специфична верска ситуација, околност да су бројне масе становништва живеле изван сваке цркве. Свет који није одлазио у цркве, није имао свештенства, сакрамената и обреда није могао имати ни отпорне снаге којом би се супротставио вери освајача, чије је прихватање доносило собом и значајна преимућства у друштву и држави."
"То нас доводи до питања о улози босанских патарена у историји средњовековне Босне. Из свега што је раније изнето види се да она није била нарочито значајна, у сваком случају била је далеко мања но што се верује. Током XIII века је црква, удружена са племством, обезбеђивала јединство у отпору према покушајима угарских краљева и великаша да непосредно потчине Босну својој власти. У XIV и XV веку се већ спољна политика Босне развијала без икаквог утицаја "крстјана". У самој земљи је властела дуго у цркви босанској имала подршку против снажне владалачке власти. Међутим, пут до сталешки организованог племства које је ограничавало краљевску власт прешле су толике европске монархије у којима није било никакве јеретичке цркве. У својој културној мисији били су босански патарени, којима је било дато да у повољним условима надживе своје истовернике на Истоку и Западу за скоро пуна два века, исто онако јалови као и њихова сабраћа, која су брзо страдала у ватри прогона."