Тимаре, није тема промашена, него, што рече Иван, свима нам је познато све што се дешавало са Србима у Хрватској, па вероватно не знамо шта бисмо рекли.
Навешћу један пример етничког чишћења у Славонији, који показује упорност и истрајност хрватске власти да очисте неке крајеве од Срба, не само усташке, већ и комунистичке власти.
Село Велико Набрђе је било србско село у близини Ђакова. 1942. године, усташе су комплетно становништво отерали у логоре (Јасеновац, Градишка, итд). Старци су одмах побијену (још успут), мушкарци највећим делом (у Јасеновцу), а млађе жене су послате на принудни рад у Немачку. Деца су била у дечјем логору, а добар део њих дат је хрватским породицама на "преваспитавање". Од мушких, ко је побегао успут, побегао је, и тако се спасао...
Но, то није било довољно да се село уништи, јер се део становништва (преживели) вратио 1945. године и поново је кренуо живот у Набрђу. Од 1140 становника колико је било 1942. године, вратило се њих 379.
Но, Набрђе је баш било кост у грлу тамо, па је и комунистичка власт у Хрватској наставила посао који су започели усташе. 1963. године, становништво Великог Набрђа морало је да се сели, јер је сеоски атар био предвиђен за изградњу војног полигона. Од свих околних поља, ливада, шума и брда, од свих околних села (углавном хрватских), ништа није одговарало, већ је баш Велико Набрђе било идеалан терен за војни полигон!
Перфидност целог пројекта показују и чињенице да су напуштене куће, па чак и православна црква из 18. века, војсци служиле као мете за артиљеријска гађања (црква је на крају изгорела), као и да су на све начине осујећивали сваки долазак Набрђана у свој завичај. Тако се дешавало да, баш за празник Успења Пресвете Богородице, буду организоване војне вежбе на полигону, да би се спречило окупљање Набрђана у свом завичају за сеоску славу...
Пројекат им је успео. Великог Набрђа више нема на мапи, а становништво се готово све иселило у Србију. Што је и био циљ...
