Морам да кажем да се са овим подебљаним делом не слажем. Ми јесмо увезли политичке установе са запада, али другог избора малтене нисмо ни имали.
Као што поменух у ранијим порукама, све то зависи од тога како ко гледа на ствари и шта су чија увјерења. За неког је либерална демократија, па и монархија западноевропског типа- идеал, за неког је тек нужност, а за неког је поптуно неприхватљива. Али то излази ван оквира ове теме.
Из ове перспективе гледано, заиста изгледа да нисмо имали другог избора, али то што нисмо имали избора не значи да је такво рјешење било исправно. Проблем са Србима тог времена је био у томе што је то била нација подијељена у неколико држава, при томе цивилизацијски веома различитих, да не говоримо о политичким моделима сваке од њих и положаја Срба у истима. Управо зато мислим да је Србија требала бити модел српског друштва, јер је једина (да ли?) могла колико толико самостално да доноси одлуке о властитом уређењу. Било је ту простора да се профилишу постојеће институције у оквиру српског друштва и да се уграде у државно правни оквир, као што су:
- породичне задруге ( да је било памети могле су од сеоских постати мале предузетничке чак се и индустријализовати), исто тако могле су имати представничко тијело на нивоу села и срезова
- еснафска удружења у дотад турским варошима која су могла прерасти у оно што данас називамо привредним коморама са својим представницима
- војска и полиција са својим представницима
- црква
- владар као гарант поретка,а не као деспот или парламентарна марионета
Ово само наводим овако из главе. Да се размишљало у том правцу и да се тражио облик уређења који више одговара локалним приликама можда би се и дошло до рјешења. Овако је једноставно преузета само форма са запада. Не кажем да та форма на западу нема и суштину, тамо је она органски израсла из процеса њиховог друштва и ту су ствари мање више природне. Код нас је само накалемљена на српски организам и имамо мутанта.
Да ли је српско друштво половином 19. вијека заиста било спремно за парламентарну демократију каква му је увезена? Да ли је та демократија заиста представљала вољу тог истог народа? Да ли је то данас случај, 150 година касније?
Мислим да ћемо се сложити да су одговори негативни. Иако ту и тамо постоје романтичне приче о српском парламентаризму.
Комунистички период је ту био поштенији. Није симулирао демократију.
Укратко, друштвом неко треба да се бави. Наше елите како раније тако и сада нису стваралачке елите већ елита послушника. Они и данас чекају да им се негдје напише закон, па да га онда они само препишу. Сви знамо како се то ради.
Проблем јесте заиста само до нас, ту се слажем са Никола Вуком, проблем је у нераду и поданичком менталитету из чега проистиче и све остало.
Да се вратим на саму тему. Нити Карађорђевићи нити Обреновићи нису Србији донијели никакав нови стваралачки импулс. У мањој или већој мјери били су инструмент јачих сила, а неријетко су њихови лични интереси имали превагу над националним. Владајућа идеологија Србије из времена обе династије је био просвјетитељски рационализам, из чега су црпили и облик државног уређења (једно иде са другим). Србија и остале мале балканске монархије су заправо биле експеримент отјелотворења тих нових идеја у политичкој стварности. Тај експеримент је требао у коначници , у Првом Свјетском рату, да доведе до пропасти четири Царства што се и десило, како би након тога нови поредак био успостављен, а мали народи добили право на самопредјељење (Вилсонова декларација). Процес и даље траје...