Серби, Раци, Бошњаци и Хорвати у Руском Царству

Порекло становништва > Дијаспора

<< < (8/9) > >>

drajver:
руски племићки род БОЖИЧА

Први српски појединац који је успоставио директне везе са руским двором почетком 18. вијека био је тителски капетан Пантелејмон Пана Божић. Да је Пана био прилично жива природа која је знала на свака врата да закуца, види се из неколико успутних детаља из његове биографије: Као заповједник српске милиције у Петроварадину 1695. године, задужен да организује Србе на радовима око петроварадинске тврђаве, жалио се Ратном савету да га нису опскрбили са довољно средстава, а осим тога затражио је награду јер је отео 20 турских лађа са муницијом. Ратни савет још исти мјесец удовољио његовим захтјевима. Уосталом, Пана је под својом командом имао 200 српских хусара и 600 пјешака,а имао је и углед старог ратника из Бечког рата. Тителски капетан је постао вјероватно након 1695. године,а прије 1699. године, када га поново налазимо у документима. 15.јула 1699. пуковник Пана Божић моли дворску комору да му исплати 200 дуката којима је њега и српску милицију наградио принц Еуген Савојски. Са полеђине захтјева налазила се потписана позитивна препорука и мишљење принца Савојског.

Међутим, избијањем Ракоцијевог устанка у Угарској, положај Срба се погоршао. Како се Пана нашао у Букурешту у исто вријеме боравио и јерусалимски патријарх Доситеј II, једна од најутицјнијих православних личности оног времена, није познато, али се нашао баш на правом мјесту у право вријеме. Таман толико да од патријарха добије писану препоруку за козачког атамана Мазепу. Дошавши до Мазепе, Пани је био отворен пут и до самог цара Петра Великог. А код Петра није штедио ријечи. Иако у својим ранијим молбама аустријском двору, није оклијевао да их подсјети шта му све дугују, код православног руског цара материјални моменат ставио је у други план. Чак је написао да су Срби спремни да ратују за православље, без икакве плате.

Канцелару руског двора Головину, Пана је предао овакво писмо за цара:
«Того ради доношу Его Величеству, что я прислан от всех начальных сербов, которые живут под цесарем в Венгерской земле при границах турских, прося его величество, дабы знали мы, что изволяет нас иметь за своих подданных и верных, и во все время приличное ведал бы, что всегда готовы будем служить против бусурман без всякой платы и жалованья, никакого ружья не требуя, но токмо за едино православие, а коликое число войска нашего будет, сам Его Царское величество удивится, и желаем ведать, если Его Величество будет иметь под своею рукою, понеже хотя принуждали нас бунтовщики венгерские, чтоб мы были с ними против Цесаря, однако… в том отказали и ни во что не вступились, покамест здесь я побуду и уведомлюся, как нам поступать и долго ли ожидать или бы где себе какого места искать. Такожде и прочие сербы, которые суть под бусурманом и венецианами, все во единомыслии с нами пребывают, в чем иные надежды по бозе, кроме Его Величества не имеем, и если Его Величество оставит нас, тогда все православные погибнем».

Послије оваквих ријечи, није необично да је постао главни царски агент за Србе у аустријском царству. Учествује 1709. године у сјајној руској побједи над Швеђанима у Полтавској бици. Истовремено активно ради на привлачења Срба официра и војника у Русију, што ће довести и до формирања српског хусарског пука у Новорусији.

Може се рећи да су Пана Божић и Сава Владиславић истовремено отворили руска врата за српске досељенике почетком 18. вијека.

drajver:
Већ Панини потомци у сљедећем кољену добили су племићке титуле барона и били унесени у племићке родословне књиге. Да су били прави потомци свог претка Пане види се и по маштовитости навођења властитог поријекла, нису се пуно премишљали гдје да траже своје коријене. У подацима које су дали, Божићи потичу ни мање ни више него од римског конзула Боеција из древне Илирије!!!

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5

Како су Божићи дошли до Боеција, да ли само због сличности Божо/Боеције или због нечег другог, и како су им Руси то прихватили, можемо нагађати, али Божићи добише и титулу и грб.

Божићи су били присутни у руској историји кроз читав 18. вијек, давши још неколико високих официра, али изгледа да су се већ почетком 19. вијека угасили. Посљедњи се помиње Панин праунук Григориј Гаврилович Божич око 1819, као представник племства.

Панић:
Моја жена је пореклом из полтавског краја и занимљиво је да тамо има доста презимена која потичу од различитих "дођоша":
Литвин, Москаљ, Жидовка, Сербин...

Иначе, једна сјајна фолклористкиња са српским презименом чува украјинске народне традиције :)

https://www.youtube.com/v/EoU_98xk0HU

Небо_Сав:
Vladimir Nikolajevič Vojnovič

Vladimir je rođen u Tadžikistanu 1932. godine, od oca novinara...

Bio je starog srpskog porekla[1] iz Slavjanoserbska u Ukrajini, ali koje nije potencirao.

Vojnovič je najpre zbog svog romana o vojniku Čonkinu, imao problema sa sovjetskom vlašću. Istovremeno je sa tom trilogijom stekao svetsku slavu. Zgode crvenoarmejca Čonkina su posledica njegovog iskustva tokom služenja vojnog roka u sovjetskoj vojsci. Citirao je Vojnovič rusku izreku: "Ko je služio armiju, taj se ni u cirkusu ne smeje".[3] Trudio se samo da napiše ono što je doživeo. Groteskni lik Čonkin je često poređen sa vojnikom Švejkom. Na njega je nakon prvog dela te knjige, trpio je velike pritiske od vlasti i KGB. Isključen je prvo 1974. godine iz Saveza pisaca SSSR. U vremenu poststaljinizma nazvanog "otopljavanje", Vojnovič je pokušao da javno brani dvojicu kolega, uhapšene pisce. Kao ruski disident koji je kritikovao sovjetsku vlast zbog diktature, izgubio je Ukazom Vrhovnog prezidijuma SSSR juna 1981. godine, rusko državljanstvo. Sledećih 19 godine proveo je u egzilu, u Nemačkoj, u Štokdorfu kod Minhena. U domovinu se vratio 1990. godine, u vreme predsednika Gorbačova, nakon što mu je povraćeno državljanstvo.

Inostrani član SANU od 1991. u Odeljenju jezika i književnosti. Bio je specijalni gost 16. po redu Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu 2010. godine.

Bavio se poezijom i prozom, a i slikanjem. Tokom 1960-ih, on je proizveo tekst za kosmonautičku himnu, "14 minut do starta".

Umro je u 86. godini u Podmoskovlju, od infarkta.
https://www.danas.rs/kultura/secanje-na-vladimira-nikolajevica-vojnovica-1932-2018/

Sećanje na Vladimira Nikolajeviča Vojnoviča (1932-2018)

U Moskvi je nedavno preminuo čuveni ruski pisac i disident Vladimir Nikolajevič Vojnovič, član SANU i „otac“ čuvenog književnog lika dobrog vojnika Ivana Čonkina. Danas objavljuje intervju koji je sa njim, tokom njegovo posete Novom Sadu, u martu 2010. uradila naša novinarka Gordana Draganić Nonin.

– Ponosan što vodi poreklo iz Srbije i što su svi Vojnoviči potekli od kneza Vojina, koji je oženio ćerku Stefana Dečanskog, radostan što je za razliku od svog dede i oca, on često uspevao da dođe u Srbiju, sa zebnjom jer su ga upravo naši carinici zadržali više od jednog sata na granici, jer im je baš on od svih putnika doletelih iz Moskve bio sumnjiv sa dva pasoša u džepu, ali i sa novom knjigom Autoportret, autobiografijom koja je u Rusiji objavljena i za samo mesec dana prodata u 15.000 primeraka, poznati ruski književnik Vladimir Vojnovič stigao je u Novi Sad na otvaranje 16. Salona knjige na Novosadskom sajmu, kao specijalni gost manifestacije Dani Laze Kostića....

https://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:740933-VOJNIK-CONKIN-MU-DONEO-SVETSKU-SLAVU-Preminuo-ruski-pisac-Vladimir-Vojnovič

...Interesantno da je svoje poreklo saznao tek kad je bio u emigraciji u Nemačkoj. Njemu je knjigu poslao pukovnik Vidak Vujnović pod nazivom “Vojnovići, Vojinovići, Vujnovići i Vujinovići”. U toj knjizi su opisani koreni te loze od 1325. Vojnovič se nije dičio svojim poreklom, ali ga nije zaboravljao, premda je srpskim novinarima govorio da je Srbin, a hrvatskim da je Hrvat iz Dubrovnika.

Симеон Волос:
https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:650678-Potomak-srpskog-hajduka-poslao-Gagarina-u-kosmos

Занимљива прича једног српског научника који је ударио и на руског владара...

Навигација