Љубивоје Церовић - СРБИ У АРАДУ
Нови Сад, 2007 (422 стране)
У издању Музеја града Новог Сада и Арадског огранка Савеза Срба у Румунији, објављена је монографија Срби у Араду, чији је аутор професор др Љубивоје Церовић.
Према мишљењу аутора, живот Срба у Араду заслужује да се прикаже у целини, с обзиром на значај који је Арад имао у националном животу Срба у ранијем времену. Колико то може да буде импресивно, с обзиром на културну баштину која је остала сачувана, али и на историјску прошлост Срба, показала је Церовићева монографија.
Спољашњи изглед књиге симболише њен садржај. На предњој корици налазе се Храм светих апостола Петра и Павла и грб Срба у Араду. На задњој страни корица представљени су портрети великана српске историје Арада: Јована Текелије, Саве Текелије, Стефана Тенецког и Стевана Алексића. На истој страни налазе се племићки грбови породица Текелија и Арсића, као и грб Срба у Араду. На полеђини прве стране представљена је карта Срби у Поморишју и Покришју половином 18. века, а на полеђини задње стране дата је карта Срби у Поморишју на почетку 21. ввка.
Монографија Срби у Араду саздана је из више хронолошко-тематских целина. Поглавље Средњовгковни корени описује први миленијум живота Срба од досељења у Поморишје, 567. године до средине XVI века. За то време борили су се за очување националног и верског идентитета који су им били угрожени са више страна. Посебно место имају масовне сеобе српског племства и народа после пада средњовековних земаља, током XV и XVI века, тако да оновремени извори Банат и Поморишје наводе као Расцију. Овде је имало простране поседе српско племство: Мрњавчевићи, Јакшићи, Бранковићи, Белмужевићи, Петровићи, Цреповићи, Овчаревићи. Овде је отпочео српски ослободилачки покрет који је предводио Јован Ненад. Протеравши Турке, 1526. године прогласио се за цара. На тај начин први је поставио питање статуса Срба у Панонској низији. Поглавље Турска владавина захвата период од средине XVI до краја XVII века, када се Поморишје налазило под турском окупацијом. И у тим временима, Срби су чинили већину становништва Поморишја. Турски терор и страна исламска цивилизација, изазвали су отпор српског становништва, који је кулминирао Банатским устанком, 1594. године. Духовни вођ устанка био је епископ Теодор Несторовић, који је проглашен за светитеља. На овом поднебљу настао је Меморандум о обнављању српске државе који је гроф Георгије Бранковић понудио Бечком двору. Поглавље Српска православна црква, описује историјат борбе Срба за сопствену националну цркву, од добијања аутокефалности, 1219. године, до стварања Ердељске митрополије, крајем XVI века, на чијем су се челу налазили митрополити из рода Бранковића. Најпознатији међу њима, Сава Бранковић, због бескомпромисне борбе за очување православља, проглашен је за светитеља. После протеривања Турака из Поморишја, почетком XVIII века, посебно место добила је Арадска епархија, која је до 1864. године била у саставу Карловачке митрополије Српске православне цркве. Међу епископима посебно место имали су: Исаија Ђаковић, Викентије Јовановић, Павле Ненадовић, Синесије Живановић, Прокопије Ивачковић и други. У Поморишју манастири су имали посебно место, и то Бездин, Xoдoш-Бoдрoг и Арад-Гај; представљали су жаришта српске духовности и културе. Српска православна заједница у Араду успела је да очува своје вернике у овом делу српства, у чему су посебно место имале Светојованска црква и Текелијина црква у Араду. Поглавље Поморишки граничари и њихови поШомци говори о Поморишкој војној крајини, успостављеној на обалама Мориша, која је од Карловачког мира, наредних педесет година, до средине XVIII века, представљала гранични бедем према Турској. Историјат ове крајине везан је за породицу Текелија, који су се истакли у ратовима против Отоманске империје. Родоначелник ове племићке породице био је Јован Текелија, први заповедник Поморишке крајине. Пошто су границе према Турској померене на Саву и Дунав, Поморишка војна крајина је 1751. године укинута. Незадовољно граничарско становништво са генералима Јованом Xoрвaтoм и Јованом Шевићем на челу иселило се у Руско царство, где су на основу указа царице Јелисавете Петровне, утемељене граничне крајине према Турској — Нова Сербија и Славјаносербија. Део се пак иселио у Банат и остварио Великокикиндски дистрикт. Мањи 6poj њих je остао у Поморишју и наставили су да живе у угарским жупанијама. Поглавље Привредни живот говори о економској снази Срба у Помори ју. Наиме, од средњег века до средине XIX века, Срби су имали доминантне позиције у привредном животу на овом подручју, најпре у занатству и трговини, а потом и у банкарству. У граду су живели и богати земљопоседници. Поглавље Школство и просввта даје историјат развоја школства, које датира од средњовековних манастира, преко оснивања прве школе, 1720. године, до краја XX века. Поглавље Задужбинарство, култура, умвШносШ представља најобимнији део монографије. Као снажно привредно и културно средиште, Арад и Поморишје изнедрили су знамените задужбинаре, добротворе, као и прегаоце и ствараоце у култури, уметности и науци, који су дали значајан допринос просперитету српског народа у целини.