У књизи
КАРЛОВАЧКО ВЛАДИЧАНСТВО: прилог за историју СПЦ, томови 2-3; 1891. година; аутор Манојло Грбић (
http://www.scribd.com/doc/47278589/Manojlo-Grbic-Karlovacko-vladicanstvo-knjiga-2) на стр 101, а под насловом- Жумберачка унија за владике Јакшића, цитат:
Па не само хрватске племићке породице, него и
многе српске, ускочке породице, постале су племићи, па су добиле тако племићке посједе и поданике. Тако су таке посједе добиле породице поименице:
-Чолнића још 1535.
-Петар Марковић 1597.
-Стеван Гушић 1596.
Тако се спомињу у грунтовници од 1656 и 1690 године као
племићке породице:
-Гвозденовићи у Брезовцу;
-Цуцулићи и Рајковићи у Будињаку;
-Јурашиновићи у Стојдрази;
-
Богдановићи у Секулићима, онда
-Предојевићи, Качићи, Рајићи,
Хераковићи, Драгошевићи, Миљковићи, Лалићи, Филиповићи, Дамјанићи. итд.
Од овијех се неке породице преселиле у Вараждински ђенералат или у Горњу Славонију (Windischland). Тако у даровници за Ускока (Срба) Петра Дујимовића од 21. јуна 1620. вели се изричито, да ће му даровни посјед и онда припасти госпоштини, ако га не буде уредио и поштено држао, као остали хрвати. ("wenn er nicht wie andere Crabaten die ihm verlihene Hube billich und wesendlich innehat").
Не зна се за право, а ма
може се поуздано узети, да су ако не сви онда већина споменутијех породица, прешла или са свим к Римској Цркв, или су се поунјатили; јер ја држим, да је то
био увјет под којијем су оне добиле племство и имања. А кад је овијех породица доста било у шеснајестом, онда их је још више морало бити у седамнаестом вијеку; и чудо би било, кад их не би било, кад се зна шта се све радило од нашег народа, да својом вјером превјери.