Векићи I2-PH908>FT16449>Y126296>Y81557

[Sergio]

Извор: http://jusp-jasenovac.hr

[Amicus]

Извор: Јован Живковић, Непотпуни списак заточеника сабирног логора Јасеновац III, 1966, стр. 54

[Sergio]

Ево да и на овој теми поделим информацију да су ервенички Векићи тестирани у оквиру Српског ДНК пројекта. Хаплогрупа је I2-PH908. Потврда је такође дошла и из YSEQ лабораторије:

[George]

Ако неко случајно зна нешто више о Векићима из Тиња нека ми пошаље информације. Имам велико породично стабло од преко 200 имена али ми је веза са тињанима давно прекинута. Волео бих да се информишем колико их данас има, знају ли за ервеничко порекло и да их, ако је могуће, уврстим уз остале Векиће.

[симо]

Ако неко случајно зна нешто више о Векићима из Тиња нека ми пошаље информације. Имам велико породично стабло од преко 200 имена али ми је веза са тињанима давно прекинута. Волео бих да се информишем колико их данас има, знају ли за ервеничко порекло и да их, ако је могуће, уврстим уз остале Векиће.

Колико сам успио видјети тињски Векићи би требали бити од ервеничких Векића, јер су ервенички Векићи једини забиљежени православни Векићи у задарском окружју у попису 1709.године, и то само једна кућа Радојице Векића, покојног Вукмира.

Тињ је у неком периоду послије 1709. изгубио своје дотадашње становништво, а ново становништво се у 18. и 19. вијеку населило из Буковице, међу њима је свакако било и православних и католика. Нема конкретно податка да ли су и Векићи били у том таласу,а ако нема неког предања о скоријем досељавању, онда је сасвим могуће да су тињски Векићи само исељени огранак ервеничких.

Вјероватно би црквене матичне књиге,а којих за Далмацију има на мрежи, могле да дају договор и на ово питање.

[Тимар]

Имали ко сазнање када је умро Петар Векић, столарски мајстор у Сарајеву, један од најбогатијих Срба Сарајева за вријеме АУ окупације. Рођен је у Тимару око 1855 године.

У његовом селу Јелићка, гдје се Петар родио, и данас има велика породица Векић, настањена више од 200 година. Никољдан је њихова слава.
 
Ови Векићи су препознатљиви по нижем расту, гдје, осим изузетака, мало ко је виши од 170 цм.
Коса им је тамна, лице округласто,  док тежином мало је оних који су тежи од 80 кг.

[George]

Колико сам успио видјети тињски Векићи би требали бити од ервеничких Векића, јер су ервенички Векићи једини забиљежени православни Векићи у задарском окружју у попису 1709.године, и то само једна кућа Радојице Векића, покојног Вукмира.

Тињ је у неком периоду послије 1709. изгубио своје дотадашње становништво, а ново становништво се у 18. и 19. вијеку населило из Буковице, међу њима је свакако било и православних и католика. Нема конкретно податка да ли су и Векићи били у том таласу,а ако нема неког предања о скоријем досељавању, онда је сасвим могуће да су тињски Векићи само исељени огранак ервеничких.

Вјероватно би црквене матичне књиге,а којих за Далмацију има на мрежи, могле да дају договор и на ово питање.

Све данашње Векићи из Тиња и суседног Мирања су изнедрили  праунуци Вукмира Векића прводосељеног Векића на Буковицу  у  Ервеник. Они су се настанили у Тињ у времену од 1830. до 1860. године и одржали се у крсној слави Св. Георгије. Њихови потомци живе тамо и данас али су и ресељени. Нисам упознат о садашњем броју Векића у тим местима а ни бројем њихових потомака, у сваком случају нема их много. Око 1920. године  у Тињу је живео Лука Векић о коме се сем имена ништа не зна.. Директни преци ових Векића уграђени су у мој родослов али је веза прекинута 1830-1840.год. Зна се да су увек одржавали везу преко кумстава са Ервеником и појединци често обилазили ервеничку родбину, али су ипак остали тајна. Сви су они потомци  браће Луке, Ћире и Лазе из четврте генерације ервеничких Векића.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       

[George]

Имали ко сазнање када је умро Петар Векић, столарски мајстор у Сарајеву, један од најбогатијих Срба Сарајева за вријеме АУ окупације. Рођен је у Тимару око 1855 године.

У његовом селу Јелићка, гдје се Петар родио, и данас има велика породица Векић, настањена више од 200 година. Никољдан је њихова слава.
 
Ови Векићи су препознатљиви по нижем расту, гдје, осим изузетака, мало ко је виши од 170 цм.
Коса им је тамна, лице округласто,  док тежином мало је оних који су тежи од 80 кг.

Расељавање првих Векића у том презимену одвијала су се од половине  16. века до почетка 18. века из старог вргорачког краја. Почетак 18. века означио је дефинитивно одвајање православаца и католика  овог презимена. Православци су се груписали у јужној Лици и Kнинкој Kрајини а католици су створили јаку дијаспору на потезу од Козичких Пољица до Метковића. Сеобе су већином биле мале и чиниле су их једна или две породице.  Ђурађ-Ђуро (рођ. 1791) син Миладинов (1755) унук Ђурин (1715), праунук Јованов (1688) а чукунунук Вукмира (Вуке) Векића рођеног у Вргорцу око 1650-те. Одлучује се на сеобу 1835. године са женом Аном Пуачом (1796) и троје деце адолесцената. Нови дом су нашли у Д.Суваји у Аниној фамилији. Пошто је имање остало жени и њему у знак захвалности Ђуро узима женину славу Св. Николу уместо  Ђурђевдана. Једна кћи се удала и остала у Суваји, а друга се заједни са родитељима и братом  Николом (1814) нашла после деценију – две боравка у Суваји на новом огњишту у поткозарју (место Јелићка). Ова прича претходи рођењу поменутог Петра Векића рођеног око 1855. по свој прилици сина Николе Векића родом из Ервеника.  Веома бих волео да знам наставак приче али моје истраживање је стало на овом месту. Из неких штурих текстова са интернета ипак сам  сазнао да је Петар доспео до сиротишта које је отворила племенита мис Кирби за децу избеглих Срба после устанка 1875. Касније се Петар јавља као финансијски дародавац листова „Босанска вила“ и „Сарајевски лист“. Године 1909. (11. септ.) на празник Усековање освештана је црква на Палама, а плочу је израдио каменорезац Петар Векић. Да ли је то исти Петар који се сем обраде дрвета бавио и обрадом камена не знам. Био бих презадовољан кад бих сазнао да постоји породично стабло ових (сарајевских) Векића које би се врло лако уклопило у моје које садржи 12 колена ервеничких Векића којих је Петар несумњиво  део...

[Тимар]

Расељавање првих Векића у том презимену одвијала су се од половине  16. века до почетка 18. века из старог вргорачког краја. Почетак 18. века означио је дефинитивно одвајање православаца и католика  овог презимена. Православци су се груписали у јужној Лици и Kнинкој Kрајини а католици су створили јаку дијаспору на потезу од Козичких Пољица до Метковића. Сеобе су већином биле мале и чиниле су их једна или две породице.  Ђурађ-Ђуро (рођ. 1791) син Миладинов (1755) унук Ђурин (1715), праунук Јованов (1688) а чукунунук Вукмира (Вуке) Векића рођеног у Вргорцу око 1650-те. Одлучује се на сеобу 1835. године са женом Аном Пуачом (1796) и троје деце адолесцената. Нови дом су нашли у Д.Суваји у Аниној фамилији. Пошто је имање остало жени и њему у знак захвалности Ђуро узима женину славу Св. Николу уместо  Ђурђевдана. Једна кћи се удала и остала у Суваји, а друга се заједни са родитељима и братом  Николом (1814) нашла после деценију – две боравка у Суваји на новом огњишту у поткозарју (место Јелићка). Ова прича претходи рођењу поменутог Петра Векића рођеног око 1855. по свој прилици сина Николе Векића родом из Ервеника.  Веома бих волео да знам наставак приче али моје истраживање је стало на овом месту. Из неких штурих текстова са интернета ипак сам  сазнао да је Петар доспео до сиротишта које је отворила племенита мис Кирби за децу избеглих Срба после устанка 1875. Касније се Петар јавља као финансијски дародавац листова „Босанска вила“ и „Сарајевски лист“. Године 1909. (11. септ.) на празник Усековање освештана је црква на Палама, а плочу је израдио каменорезац Петар Векић. Да ли је то исти Петар који се сем обраде дрвета бавио и обрадом камена не знам. Био бих презадовољан кад бих сазнао да постоји породично стабло ових (сарајевских) Векића које би се врло лако уклопило у моје које садржи 12 колена ервеничких Векића којих је Петар несумњиво  део...

Јелићки Векићи, по мени, нису везани са далматинским Векићима, јер  ријетко када су са тих простора досељавали у Змијање, Тимар и Поркозарје.

Почетком 19. вијека у Векићима су рођени Миле, Јово и Саван, двије генерације прије Петра.

Имам непотпуно породично стабло Петрове породице.

[George]

Јелићки Векићи, по мени, нису везани са далматинским Векићима, јер  ријетко када су са тих простора досељавали у Змијање, Тимар и Поркозарје.

Почетком 19. вијека у Векићима су рођени Миле, Јово и Саван, двије генерације прије Петра.

Имам непотпуно породично стабло Петрове породице.

Што се тиче поткозарских Векића са славом св. Николe  у тексту сам нагласио да је то прича која је претходила рођењу Петра из Јелићке и она је тачна једино остаје могућност да је то неки други Петар.  Могућност је да је он од Славонских Векића из Грубишног Поља који је прешао Саву “трбухом за крухом“. Не треба одбацити ни могућност везе са Пожешким Векићима који су тамо још из хиљаду петсто и неке. На територији северозапада Босне у додир долазе   Глински, Бобољушки Векићи, Петровачки као и они из Суваје и Ервеника у четири различите славе.  Тих година тражња је била за радном снагом у шумарији и долазили су људи из разних крајева. Заједно са Векићима никољштацима које сам ја помињао ту су дошли и други Векићи из Суваје са славом св. Георгија који су такође кореном далматинци као и глински презимењаци у слави св. Јована и директни су родови...  Светођурђевци су данас у Агићима и Стапарима и блиски су рођаци са овима у слави св. Николе. Дакле у поткозарју је ипак било разноликих Векића али углавном далматинско-личког порекла и блиских сродника. Ако овај Петар не може да се уклопи у ову шему остаје претходна комбинација са Грубишним пољем. У једном од ранијих текстова писао сам о томе како је шест различитих породица (Кошићи, Слијепчевићи, Брезе и још неки) прихватило понуду раније насељеног Илије Векића да ће им изделити земљу своје плодне долине ако узму сви његову славу и презиме јер није имао наследнике. Договор је пао а трајао је док је Илија био жив. После његове смрти презиме су сви задржали а вратили своје старе славе а при том се мешали са још неким Векићима Илијине гране. Можда су се управо у овој мешавини нашли и неки презимењаци у слави св. Николе из ранијих дана. И даље бих оставио у комбинацији везу поменутог Петра са далматинским Векићима јер колико је генерација било пре њега ствар је до тога да ли је неко добио потомке ранијих или каснијих година живота. Такође треба погледати у том Петровом непотпуном стаблу да ли се појављују учестала имена Ђуро ,Божо, Аћи, Никола и Ђуро јер је то карактеристика далматинских Векића чије је стабло потпуно са преко 200 имена, дванаест колена и подупрто  матичним књигама и прецизним датумима. У питању је период 1709. до 2017. год.Кроз усмена предања и легенде допире и до далеке 1567. године све до ранијег рода (презимена) Драгићевић.
 
П.С.
Волео бих да сазнам нешто више о тимарским Векићима без обзира на њихов корен јер су старци свих познатих Векића тврдили кроз разговоре да су сви Векићи род на овај или онај начин директно или индиректно.

[Sergio]

Хвала Муњеном Ћелићу на пронађеном тексту.

[George]

Пре извесног времена потражио сам помоћ-информацију да ми се евентуално јави неко ко зна нешто  о Векићима из Тиња и Мирања. Успео сам да решим недоумице и неке заблуде о Тимарским Векићима и њиховим сарајевским огранком, али бих поновио апел за информацијама о тињским Векићима за које сигурно знам да су ервеничани,  јер су уписани у матичне књиге Ервеника које сам користио. Пошто су одселили, о њиховим даљим потомцима немам податке ни увид у тињске матичне књиге. До сад сам повезао већину  исељених  огранака, али ми је  и даље сазнање о овој грани оскудно. Из Ервеника  су се у два,три  таласа појединачно  иселили око1840-те и сви су део једне велике задруге и директни рођаци. Сад већ имам стабло од преко  700 имена са презименом Векић, не рачинајући оне с којима немамо крвну везу ни по мушкој ни женској линији.  Тињани су ми директан род, али од 1840. је празнина. Не знам јесу ли се раселили по оближњим селимa.  Претпостављам и надам се да се као грана нису угасили.  Такође сам без информација  о једном огранку  ервеничких Векића светођурђеваца који су преко  Суваје прешли Уну  око 1850-те. По сећању оних што су остали у Суваји  Божо Петков је са два сина Ђуђем (Ђуром) и Лазом одселио наводно у правцу Кључа. Сазнања о судбини ових Векића помогла би ми да попуним две  празнине у иначе богатом стаблу  и родослову овог буковичког презимена.

[Sergio]

Од данас на располагању YSEQ панел:

I2a-PH908_Y81557 Vekić (Vekich) Dalmatia Panel

Хвала Сремцу на техничкој подршци.

[ZO]

Од данас на располагању YSEQ панел:

I2a-PH908_Y81557 Vekić (Vekich) Dalmatia Panel

Хвала Сремцу на техничкој подршци.

https://www.poreklo.rs/2012/02/14/poreklo-prezimena-vekic/

[drajver]

Векић, Ђурђевдан, Далмација, Ервеник