Овако је Јован Цвијић у свом "Балканском полуострву" описао ову групу српског православног становништва.
"На типове старога становништва овде се чешће наилази него у Шумадији, али мање
него код ерског варијетета. Врло су многобројни досељеници, нарочито они из првих векова
турске управе. Најпре су то били досељеници из Шумадије, из предела око Смедерева и
Београда, које помиње још Курипешић 1530. године. Други, многобројнији, долазили су из
Рашке, из Херцеговине и из Црне Горе. Многи су херцеговачки родови дошли овамо преко
Далмације.
Уопште већину досељеника чине Ере, измењени новом географском и друштвеном
средином и прилагођени навикама старога становништва. Становништво североисточне
Босне, оно у Семберији (у околини Бијељине) и у Посављу знатно се приближава Мачванима
и Ваљевцима у Србији. Због разноврсности земљишних облика и зато што нема средишне
долине босанско је становништво врло различитих особина. Врло су изразите оне код
становништва око Бања-Луке и у Босанској Крајини, које показују особиту сличност с
ерским варијететом, нарочито са црногорским племенима и са Личанима.
Православни имају уопште особине динарских људи. Сви живе патријархалним
животом и велики се број од њих бави сточарством. Задруге су код њих и сада многобројније
него по свима другим јужнословенским областима. Иако су становници били притиснути
муслиманском властелом као кметови на њиховим читлуцима, ипак су били чести енергични
и слободни типови, нарочито међу православним сељацима, који су слични Шумадинцима.
За време овог притиска маса босанског становништва чинила је прикривену али упорну
опозицију. Живећи у пољима и по планинама, презирући мухамеданску властелу, не
учествујући у ратовима за време турске владавине, ови се Босанци нису исцрпли: остала је
резерва латентне (неиспољене) енергије која се у њима током векова нагомилавала.
Ова је енергија дошла до изражаја чим се за то указала повољна прилика. Босанско-
херцеговачки Срби су дали велики број даровитих људи који су се истакли у разним гранама
људске делатности, почевши од песника Симе Милутиновића-Сарајлије (рођеног у
Сарајеву), па до новијих, као што су Радуловић, Кочић и Грђић. Херцеговачки трговци,
затим трговци из Тузле, Брчког и Сарајева долазе у ред најпредузимљивијих међу Јужним
Словенима.
Једна особина превлађује у свеколиком бошњачком менталитету. Врло се чврсто држе
онога што сматрају за правично и добро. Због њихове несаломљиве воље сматрају их за врло
тврдоглаве: називају их „тврде бошњачке главе". Без сумње их због тога Ере, и са разлогом,
сматрају за мање гишсе у интелектуалном и у моралном погледу, за тромије и мање живе
интелигенције. Код њих је мање одушевљења и мање полета него код Херцеговаца. У
анегдотама и причама које су раширене код Ера „Шијаци" или Бошњаци се приказују као
нижа бића. Често је пута све ово код њих само до изгледу, маска равнодушности која им је
раније служила да избегну ударце угњетача, заостатак од турске владавине.
Национално осећање је било увек живо код њих као и код Херцеговаца. После пада
Босне и Србије под Турке, прошло је 1530 год. једно немачко изасланство кроз Босну идући
за Цариград и у његовој је пратњи био један образовани Словенац, Бенедикт Курипешић. Он
прича, да су босански Срби дочекивали ово хришћанско изасланство са особитом
љубазношћу. Срби старци, који бејаху живели у слободној Босни, говорили су омладини:
„Наша је властела била оваква као и ова господа, а пропала је у Косовском боју", и наставили
су причати о подвизима Милоша Кобиловића (Обилића). Три и по века доцније, 1874 год., је
млади Енглез, Артур Еванс, чије је име постало славно, обилазећи Босну констатовао иста
национална осећања, само још ватренија. „Православни Срби, каже он, прожети су
родољубивим мислима:
горе од жеље, да се обнови слободна српска држава или да постане демократска
република." Да би овај циљ постигли дизали су многе буне. Буна из 1875 год. је довела до
српско-турског (1876) и руско-турског рата (1877). Али вештачким уговорима закљученим
на Берлинском конгресу одлучено је, да ово становништво, срж српскога народа, припадне
Аустро-Угарској. Тако је створена паклена ситуација, која није оставила на миру ни освајаче
ни земље чија су права била погажена, ситуацију противу које су све народне силе у сталном
и огорченом отпору."