Либијци су нека мешавина Арапа и Бербера. Сећам се да сам често виђао риђокосе и плавооке Либијце. Они су, што се тога тиче, поприлични расисти, сећам се њихове изреке да се не мешају млеко и кафа. То је алузија на евентуално мешање с Црнцима којих је било у Либији, углавном избеглице или радници из Чада и других оближњих земаља где преовлађује црначко становништво. На њих гледају са озбиљне висине.
Иначе су поштени, нису превртљиви, нарочито поштују жене и није било ни једне притужбе неке од европских жена на понашање Либијаца према њима. Ведра су духа и отворени према странцима. Вероватно је и време италијанског присуства утицало на формирање таквог карактера. Италијани су у већим градовима на средоземној обали изградили чудо...
А да су лењи, јесу, то је био мој утисак. Ево једног случаја. Сећам се, био ми је рођендан и отац је хтео да ми купи један ручни сат који ми се јако допао. Јапанац, скуп само тако. Ја сам тај сат већ био ошацовао у једној робној кући (о њима посебна прича) и само је требало заједно да одемо и купимо га. Иза пулта са сатовима седео је старији Либијац, у народној ношњи (бела аљина и бела округла капа). Мој отац га је питао можемо ли да видимо тај сат. Он није реаговао ни на који начин, као да уопште не постојимо. Седео је загледан негде неодређено у под. После неколико наших упита, подигао је поглед, одмахнуо руком и љутито рекао: бара, бара!
Горанче зна шта ово значи, у преводу отприлике: бежи, бре!
Њему се у том тренутку једноставно није радило, и то је то. Нашли смо неког као пословођу и пожалили се. Он је слегнуо раменима и само рекао: покушајте касније...
Сат смо купили пар дана касније, био је неки други продавац
