Генетичку генеалогију морамо схватити као помоћну науку, не као примарну. Дакле она треба да помогне историји као науци, поред историјских извора, заједно са другим помоћним наукама, попут археологије, лингвистике, и других помоћних историјских наука. Не може се за неке изворе рећи да вреде, за друге не, на основу наших жеља. Ту постоји унутрашња и спољња критика извора, која је стуб методологије у историји као науци.