Порекло становништва > Србија

Срби у Банату : од средњег века до данашњих дана

(1/28) > >>

Amicus:
Порекло данашњег српског становништва у Банату датира још из средњег века.

Срби су се у већем броју почели исељавати ка Банату већ у време пропасти Маричке битке 1371. године.

Није искључено да је уз Дунав, српских насеља било и од раније, а познато је да су неки српски владари, из ранијег периода, били ктиторима и манастирима на простору данашњег Темишварскога Баната.

Банат је по природи свог становништва, од тада до нашег доба остао усељенички простор, у који су се кроз историју досељавали Срби из свих крајева, али и други народи које историја није поштедела сеоба.

Ово је, дакле тема о Србима у Банату, њиховом пореклу, њиховим селима и градовима, њиховом животу на том простору, од средњег века до данашњих дана.

нцп:
 :)

Хвала Амикусe!

ДушанВучко:
Карта банатске епархије


Манастир Месић је данас женски манастир Српске православне цркве у банатској епархији. Налази се у подножју тзв. Магарећег брда, у виноградарском рејону, источно од града Вршца.
Један је од најзначајнијих манастира у југоисточном Банату, настао највероватније у XV веку, мада га по локалној легенди оснива 1225. године Арсеније Богдановић Хиландарац, кога је лично Св. Сава поставио за игумана манастира. Монах Арсеније Богдановић био је родом из Србије, а за игумана га је Св. Сава рукоположио и изаслао да оснује манастир Месић.[1] Арсеније "Сремац" Богдановић, је потоњи наследник Св. Саве на трону српских архиепископа. Друга верзија има више вероватноће, наиме по њој је манастир Месић основао Јован Бранковић, последњи из лозе Бранковића, крајем XV века. На основу једног званичног извештаја, пак, из 1751. манастир Месић су основали између 1493-1502. године деспот Јован Бранковић и његов брат — епископ Максим (Ђорђе) – умро 1502. — који је манастир Месић обдарили са непокретним имањем.

Манастирска црква посвећена Светом Јовану Крститељу још 1660. године, што је јединствен случај међу српским манастирима.

Делија:
Манастир Војловица код Панчева посвећен је Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, и налази се на путу Панчево-Старчево, на око 3,5 км од ушћа Тамиша у Дунав.Постоји више предања о постанку овог банатског манастира. Према најстаријем предању, сачуваном у манастирском инвентару из 1795. године, манастир је основао деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, 1383. или 1405. године. Предање даље казује како су манастир основале, на прелазу 14-ог у 15-и век, избеглице, после битке код Лебана.Први поуздани подаци о Војловици потичу из 1542. године. Јеромонах Партеније је записао у Зборнику штампаном у Венецији 1538. године да у манастиру у то време живи 36 монаха, што потврђује претпоставку да је услед бројности братства манастир основан много раније.Већа страдања манастир је доживео у дуготрајним ратовима Турске и Аустрије у 18-ом веку, када су га Турци неколико пута разарали и палили. Храм је обновљен 1730., али се манастир, нажалост, још два пута налазио на удару Турака који га руше и пале 1738. и 1788. године. На остацима порушеног и спаљеног храма игуман Никанор 1791. године подиже нови храм, а његов наследник игуман Јоаникије Миљковић украшава храм изнутра и 1798. године поставља иконостас.У 19-ом веку манастир се бори за остваривање својих права на посед, а 1836. године игуман Теодосије Церњански подиже барокни звоник. Заузимањем архимандрита Гаврила Ананијева 1911. године подигнута је нова зграда конака.У току Другог светског рата у манастиру Војловица су били заточени патријарх Гаврило Дожић и владика Николај Велимировић.У храму манастира Војловице налази се чудотворна икона Богородице са натписом: „Образ многопјенениј и чудотворниј пресвјатија Богородици“, којој је Свети владика Николај Велимировић, у току свог заточеништва у овом манастиру, написао канон и назвао га Канон Пресветој Богородици Словесници.Манастир Војловица налази се данас у склопу Рафинерије нафте – Панчево која је изграђена 1965. године.По предању, водица на Наделу, недалеко од манастира Војловице, настала је када је неки човек који је ишао на штакама, сањао да треба да очисти и озида бунар поред манастира чијом ће се водом потом исцелити. Заветујући се Светој Петки, он је то учинио и проходао оставивши штаке поред бунара. Братство манастира Војловице подигло је 1890. године капелу посвећену Светој Петки Трновој која се прославља 8. августа.

Делија:
Један од описа Срба у Банату крајем 18,века од стране Јохана Јакоба Ерлера октобра 1774.године :
Срби су по стасу витки,високи снажни и лепи(и Румуне уз Србе тако описује).Основна исхрана Срба састоји се у домаћем хлебу а када не посте врло често хране се сировом сланином димљеном на отвореном,а често пију ракију,некакву течност од шљива која вероватно користи бољој пробави њихове тешке хране али здраво опија.Добро понашање не зависи од религије већ највише од васпитања родитеља.Што је љубав родитеља већа,то је веће и поштовање према њима као и према свим старијим људима.Никакво скретање у том погледу не остаје некажњено.Онда када се састају примећује се код њих испољавање потпуног поштовања према старијим људима,целивање образа и руку међу сународницима је нешто што је овде сасвим уобичајено.Одрасли се сваке недеље и за празнике забављају играјући коло у круг.Религија ових људи више се обавља у кући него у цркви.Само старији посећују божји храм али се тамо дуго није могла чути ни проповед ни хришћанско учење.Богослужење се сводило на певање литургије и друге верске церемоније након чега се свештеници поново прихватају рогова плуга или када пођу кући међу људима шире неистините приче о чудесним догађајима,тумарајући са враџбинама ,терајући врагове и вампире.Религијску праксу по кућама врше млађи и старији а састоји се од 4 необично дуга поста:Божићни који траје 6 недеља,Ускришњи који траје 7 недеља,Пост Светог Петра и Павла који траје 3 недеље и пост рођења Свете Марије који траје 3 недеље.Заједно са осталим посним данима пост траје дуже од 7 месеци и толико је строг да у току трајања главног поста не сме да се једу ни риба,ни маст ни јаја.Иако је пост престрог сви га се држе веома озбиљно,пре би убили човека него да погазе обичаје што се примећује по разбојницима који упркос сумњиво стеченом иметку пост поштују без поговора.Иако далеко од читања и писања,за њих се може рећи да су природно обдарени способностима у свему што раде и у свим практичним занимањима.Мањкавости и непријатне стране овог народа потичу више од религије а мање од родитељског васпитања.Када се Румун напије врло брзо га обузима кајање,док Србин ако се наљутио на неког ,памти љутњу дуги низ година.Иако су религиозне церемоније блиске побожности верницима,ипак су по неки пут смешне.Код погреба поготово богатијих људи унајмљују се жене које прате покојника  и оплакују га до гроба,а кад се до њега стигне своју мисију обелодањују из све снаге грла.Многи покојници су опднети до гроба у лепој одећи и тако сахрањени док се ковчегу посвећује најмања пажња.Преко покојниковог лица ставља се платно које се помера више пута током затварања поклопца у ком се спрам главе исече већи отвор(нисам добио адекватно објашњење за овај обичај осим да је у питању неки прастари обичај из старине).Након сахране увек се даје даћа и то неколико пута годишње по могућностима,уз то да доста често породица потроше велика средства и осиромаше приликом тог обичаја.Жалост се код Срба обележава тако што мушкарци носе повез око рукава док женама повез виси од главе до ногу.Приликом смрти првог мушког детета јавља се чудан обичај означен као лападат( мисли на Румуне) и озбачава да се друго новорођено дете привидно презире од стране мајке као и околине.Новорођено дете ставља се у корито и односи у улицу а комшија који га проналази поново га доноси мајци уверавајући је да га је сам Бог одредио да дете пронађе и врати мајци.Комшија на тај начин постаје кум а дете добија име Лападат.Љубав према дечацима код Срба не може се поредити са љубављу према девојчицама.Ако је дечак унук некоме он наслеђује цело газдинство које би требало да припадне рођеној кћери.Девојке добијају мало ствари приликом мираза уз чест обичај да отац момка даје паре оцу девојке.Док се погађају око новца пију велике количине ракије,грле се и љубе дуго ценкајући се док ракија не каже цену и открије њихове праве намере.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна