Аутор Тема: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ  (Прочитано 8211 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #20 послато: Мај 23, 2016, 05:48:53 пре подне »
Пошто је Земља праведна, вековима су словенски сељаци решавали своје имовинске спорове позивајући се на Земљино сведочење. Човеку кадром да разуме њен језик може предсказати будућност.
МИТОЛОГИЈА


За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић


ДУАЛИЗАМ „БЕЛОГ“ И „ЦРНОГ“ У СЛОВЕНСКОЈ МИТОЛОГИЈИ
 
Словенски свет који је насељавао Балкан и делове Западне и Источне Европе, почео је да се развија и образује различите етнографске скупине тек у ВИ веку. Првобитна постојбина из које су та бројна племена кренула у разним правцима образујући три велике скупине народа – Јужне, Западне и Источне Словене, претпоставља се да су били Карпати.

Предели у које су стизали и насељавали их била су огромна пространства прекривена шумама и исрпесецана мочварама, језерима и рекама. Живели су у једноставним брвнарама, бавили се ловом и риболовом и раскрчивали шуме да би садили жито.

Живећи у малим породичним групама и суочени с окрутним силама природе – мистеријом дана и ноћи, сменама годишњих доба, бурама, олујама, поплавама и неизменично добрим и лошим жетвама, усамљеност и непрекидни страх од природних појава покушавали су да схвате и победе. Та насушна потреба нашла је израз у њиховој митологији која се још увек може препознати у фолклору, у бројним легендама, причама, песмама, изрекама и враџбинама у појединим словенским крајевима.

У оваквим условима настала је изразито рустична митологија, заједничка свим словенским народима, заснована на супротности светлости, као силе живота и таме као разарајуће силе. Та основна супротност родила је два божанска лика: Белобога и Црнобога. Белобог је био оличење светлости и дана, док је Црнобог био инкарнација таме и ноћи. Белобог је био бог добра, Црнобог - бог зла. Један је био горе други доле. Од Украјинаца се и данас може чути: „Згромио те Црни бог!“. Белоруси су веровали у Бјелуна (од придева „бео“) који се у њиховим легендама појављује у виду старца седе браде и одевеног у бело. Људима се приказује искључиво дању и благонаклон је према њима. Спасава залутале путнике и помаже убогим сељацима у пољским радовима.

Упрошћеним супротстављањем „белог“ и „црног“ - Белобога („добра коб, имање, богатство“) и Црнобога („онај у чијој власти је зла коб“) нису се могле објаснити многе природене појаве. Настају и друге визије засноване на супротности „белог“ и „црног“: Небо – Земља. Небо се представља као бог Сварог (свар = блистав, сјајан) који је изродио двоје деце: Сунце, које је добило име Дажбог и Ватру, названу Сварогић или Сварогов син. Према древном словенском миту, када се навладао светом, Сварог је створитељску и владарску моћ предао својој деци.

У многим словенским земљама, и данас се ватра сматра светом. Сунце, као велико божанство дана и светлости (Дажбог), које је побеђивало мрак, студен и немаштину, постало је за многе Словене синоним за срећу. Сматали су га за праведним („Истину на Сунце!“) јер је кажњавало зле („Сунце те спржило!“) и награђивало добре („Сунце га огрејало!“). Судбина људи била је у његовим рукама.

Код Срба, Сунце је леп и млад бог. Он пребива у царству светлости седећи на златном и гримизном престолу. Поред њега су две лепе девице, Зорњача и Вечерњача, седам судија (планета) и седам „гласоноша“ који лете универзумом у виду „звезда репатица“. Ту је и Сунчев „ћелави ујак“, „стари Месјац“ (Месјац = Месец је код словена мушког рода).

Земља (Мајка, Сира, Влажна) је посебно божанство, врховно биће. За њу се везује „црно“ кроз жртву која јој се приноси – људска крв, која је код Словена црне боје. (Паралела из старе грчке религије указује да су црнима означавана она божанства којима су приношене људске жртве.) Земља обуздава свако зло. Пошто је Земља праведна, вековима су словенски сељаци решавали своје имовинске спорове позивајући се на Земљино сведочење. Ако би се неко заклео ставивши грумен земље на главу, нико није сумњао у његову реч. Човеку кадром да разуме њен језик може предсказати будућност.



1. Феликс Гиран, Жоел Шмит:
МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
Историја и речник
"Плато", Београд, 2006.

2. СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
Енциклопедијски речник
ЗЕПТЕР БООК WОРЛД
Београд, 2001.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #21 послато: Мај 23, 2016, 06:02:16 пре подне »
Боја у словенској народној култури један је од основних елемената који карактерише читав низ обредних симбола и митолошких ликова. Најзначајнија је тријада боја бело-црвено-црно.
За СРПСКУТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић
СИМБОЛИКА БОЈА У СЛОВЕНСКОЈ МИТОЛОГИЈИ
Боја у словенској народној култури један је од основних елемената који карактерише читав низ обредних симбола и митолошких ликова. Најзначајнија је тријада боја бело-црвено-црно. Симболика беле и црвене боје, које се налазе на поларним тачкама спектра боја, је противуречна: однос „бела – црна“ одговара паровима „добар – рђав“, „жив – мртав“, „мушки – женски“.
Боја у словенској народној култури један је од основних елемената који карактерише читав низ обредних симбола и митолошких ликова. Најзначајнија је тријада боја бело-црвено-црно. Симболика беле и црвене боје, које се налазе на поларним тачкама спектра боја, је противуречна: однос „бела – црна“ одговара паровима „добар – рђав“, „жив – мртав“, „мушки – женски“. Истовремено, у обредима и веровањима, бела и црна боја могу се наћи у сличном контексту (нпр., погребни обред, нечисте силе). Црвена боја може бити супротстављена белој, светлој – као не-бело, „обојено“, „тамно“. Бела, црвена и црна боја имају заштитна својства и користе се као апотропеји (амајлије за заштиту од урока, несреће и сл.).
Симболика сваке од тих боја је двојака.
Бела може да означава сакралност, чистоту, плодност, светлост; истовремено, она је у вези с представама о оностраном свету („бела жалост“ код многих словенских народа, смрт у лику жене у белој одећи) и демонским бићима (белу одећу, код Источних Словена, носе русалке, лесник, страха и др.).
Црвена је боја живота, ватре, плодности, здравља (јавља се у порођајним и свадбеним обредима, у аграрној магији) и боја оностраног света (употреба предмета црвене боје у погребном обреду; црвено као знак жалости), хтоничких и демонских ликова (црвену одећу или капу носе домовој, лесник, водењак, ђаво, патуљци; црвене су очи, зуби, коса код вештица, ђавола, русалки; употреба „црвено“ као стални епитет митолошких ликова у басмама). У народним представама су посебно значајни црвени конац, црвено платно, црвено јаје.
Најконкретнију и једнозначну симболику има ЦРНА боја која асоцира на мрак, земљу, смрт (црна боја као знак жалости; у ожалошћеним породицама ускршња јаја су бојена у црно – Бока Которска). Црне боје су обично демонски ликови (појављују се и у облику црне животиње или предмета): ђаво, бањик, овиник, пољевој. У црног коња се претвара вукодлак (Срби); вампири муче људе претварајући се у црну кокош (Словенци); вештице се претварају у мачке, псе, свињу црне боје (општесловенски). Појава црне животиње после смрти чаробњака сведочи о томе да је из њега изашао ђаво (Срби). У магијској пракси (апотропејској, љубавној, исцелитељској) коришћени су предмети и жртвене животиње црне боје, нпр. нож црних корица ради заштите од страве (Срби), од „море“ (Словенци); црни трн је забадан мртвацу испод нокта да не би устао (Срби); кост црног пса плашила је вештицу (Срби); црну кокошку су обносили око њива, због града (Срби); црну кокошку су жртвовали куги на дан св. Атанасија (Бугари); јаје црне кокошке ношено је уза се као лек од кокошијег слепила (Белорусија), итд.
Комбинација црвено-бело супротстављена је склопу жуто-црно у значењу живот-смрт, светлост-тама, здравље-болест. Уочи Ђурђевдана мајка везује црвени и бели конац око дивље руже (шипак), да би их ујутро везала око врата детету, а на ружу везује жути и црни конац, говорећи: „Остављам жутило, узимам црвенило, остављам црнило, узимам белило“.
Комбинација црвено-бело је карактеристична за амајлије. Свадбени хлеб се украшава црвеном и белом вуном која се затим уплиће у поклон новорођенчету (Срби). Крстић од црног трна носе на узици од белих и црвених конаца (Срби). Код Бугара на Благовести девојкама буше уши и каче сребрни новчић о црвеном свиленом концу. Код Срба, када свештеник свети водицу, ђакон у руци држи црвену и белу вуницу. По веровању, ако дете носи једну белу а другу црвену чарапу, заштићено је од урока (Херцеговина). У Ђевђелији (Македонија) деца су ради урока носила црвену капу прошивену белим концем.
Склоп црвено-црно, карактеристичан за митолошке ликове, доминира у одећи машкара (ђаво на Беле покладе код Словенаца).
У народном календару Словена, „бели дани“ су дани Беле недеље код Срба и Македонаца; некрштени дани (када нема поста) у Србији и Поморављу; Велике недеље код Украјинаца и Белоруса, Велика субота код Хрвата, Словенаца, Чеха и Словака.
„Црвени дани“ падају на Велику суботу, ускршњу седмицу, Томину недељу и Тројице.
„Црни дани“ су Тодорова недеља, први дан четрдесетодневног поста код Чеха и Словака; среда у Великој недељи код Пољака.
________________________________________
Литература: СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
Енциклопедијски речник ZEПТEР BООK WОРLD

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #22 послато: Мај 23, 2016, 07:24:40 пре подне »
МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ – БАЈАЊЕ

ГЛАС И СВЕТЛОСТ
У митовима о постанку света глас је био на почетку стварања космоса јер светлост и глас стоје насупрот мраку и тишини. У људском животу први весник да је новорођенче дошло на свет је његов глас; и први звук који оно чује такође је његов глас. Он га одваја од мрачне утробе али и уводи у хладноћу света и ризик. И касније, као човека, када га тај свет угрози у било ком његовом раздобљу живота, када га учини немоћним да савлада тешкоћу, он се опет оглашава - криком, плачем, молбом. У жељи за спасом, уз помоћ гласа, односно речи - бајањем, веровало се да је успостављен нарушени поредак који угрожава човеково место на земљи.
Код балканских Словена вербални део бајања назива се басма, басан. Ова реч, као и основни назив бајати, прасловенског су порекла и изводе се из индоевропског корена бла са двоструким значењем, говорити и светлети. Независно од хипотезе о језичкој повезаности ова два глагола, у бајањима се уочавају две међусобно супротстављене парадигме - једну чине светлост и говор  (звук), а другу мрак и ћутање. Прва парадигма је обележје људског или овог света, а друга - дивљег и хтонског света.
У формулама терања нечисте силе у бајањима места у којима се она шаље описују се као мрачна и до њих не допире никакав глас, а пре свега глас петла, звона и одјек ударца секире. У контакту с таквим бићима, случајним или намерним, човек је дужан да ћути, у противном, може бити од њих сурово кажњен. У једној српској приповеци јунак добија упутство како ће се опходити у далекој гори, на извору реке: “Немој ријечи проговорити, јер ако проговориш, затвориће те и претвориће те у рибу или што друго, па ће те изјести”. У Црној Гори и у околини Дубровника постојало је веровање да митолошко биће “пустоловица” може човеку одузети глас ако јој се човек одазове у ноћи. У сусрету с вуком, како се веровало у западној Србији, да не би човек остао нем, дужан је да се први огласи, као да је тиме омеђивао људски простор у коме је поштеђен од вучјег демонског утицаја.

Нечиста сила, као што је ала, вукодлак, вештица, ђаво, како се веровало код Срба, повремено угрожава и главне изворе светлости - Сунце и Месец. Тада настају помрачења ових небеских тела. Да не би завладао потпуни мрак, људи су ихбранили буком, звоњањем звона, лупањем у разне предмете.

ШАПУТАЊЕ И ПЕВАЊЕ
У животу свих Словена, и пре и после примања хришћанства, магија је имала веома важну улогу. Она се користила најпре за лечење и заштиту, али неретко и за наношење штете непријатељу, освајање љубљене особе, стицање благостања и слично. Словенске девојке и жене биле су на гласу као добре чињарице тј. особе које владају магијом. Својим моћним чинима могле су да заштите све што им је драго али и да омађијају све што им је на сметњи.
Магијске радње бајањем код словенских народа у највећем броју случаја реализују се у говорном облику, и по правилу, на посебан гласовни начин. Најчешће је то шапутање. Овакав начин извођења посведочен је још код старих Асираца, али и код многих других народа (на пример код Јевреја). У околини Мостара, за бајалицу код које се није могла разабрати ниједна реч док баје говорили су “тврда баба”. Овакав облик бајања представљао их је у очима других људи као одабране у чију делатност могу ући само појединци које оне саме изаберу. Шапутање има и своју симболичку функцију. Оно се може тумачити и као туђи говор, односно да је бајалица “инструмент”, преносилац туђег говора. Она је “капија” преко које путем говора пролази јача снага од људске. Довољно је да она успостави контакт с моћним помагачем и да означи циљ деловања. Отуда у многим бајањима она описује постојећу ситуацију, именује болести, понављајући загонетне, неразумљиве речи. Истиче везу с Богом као помоћница Бога. Код Срба се као заштитници јављају, осим Богородице и самовиле са којима бајалица одржава посестримске односе.
Посведочени су и неки други, локални начини бајања. Тако у јужној Србији, неке бајалице су бајале отегнутим и једноличним гласом који је више личио на песму него на говор. Оне су падале у стање занесености (транса) и кроз песму су казивале болеснику како треба да се лечи. После изласка из стања обамрлости неке од њих нису могле поновити то што су певајући рекле. Поједине бајалице су у таквим бајањима дозивале у помоћ посестриму самовилу, па и одређеног утопљеника. Једна од њих је бајала лежећи у кревету, покривена белим чаршавом.
Бајаличко шапутање и певање доводи се у везу по томе што и једно и друго превазилази једнострану усмереност људског говора, као социјалног чина, проширујући могућност општења и са бићима ван људског света. Разлика је у томе, што се један облик “спушта” испод говора (шапутање), а други “диже” изнад њега (певање). За оба вида комуникације потребно је посебно емотивно расположење (занос, усхићеност, велика жалост). Код Јужних Словена срећу се трагови бајања шапутањем при чему се пада у занос слично шаманском узношењу. У таквим облицима лечења глас и сузе остварују посебно симболичко значење.
 ГЛАС И ДУША
На словенска бајања утицала је писана магијска књижевност: апокрифне молитве, заклињања, магијски записи и формуле. Бајање има скривени, тајанствени смисао и тешко је одгонетнути све метафоре на којима почива. У њему је извор народног живота и филозофије, скривена мисао која призива добро и тера зло. Такво је све док се не искаже рецима а речи су кључ којим се једино и откривају тајне човечије душе.

По казивању неких бајалица, оне су почеле да бају по наређењу Богородице, Свете Петке, вила, које су их посећивале у сну или током дуготрајне болести, откривајући им начине бајања. По народном веровању, њена душа се током бајања бори са демоном болести или посећује виле молећи их за оздрављење болесника. У једном опису бајања од урока бајалица почиње све јаче да зева и очи јој сузе,пада у грозничаво стање, тресе се (“мучи се ко да је ђаволи раскидају”), зноји се и пођу јој сузе на очи. Чак јој се и пена појави на устима или падне за време бајања. У многим бајањима правило је да бајалица баје с распуштеном косом, или у новијој варијанти, мараму повуче уназад, док код Влаха у источној Србији, док баца чини, она се свлачи гола. Ако се оваква слика бајалице упореди с представом о неким женским митолошким бићима, која се сматрају за изазиваче болести, као што су шумска или горска мајка и бабице, међу њима се могу уочити знатне сличности. Ова бића се у басмама приказују такође у стању јарости, са избаченим очима и искеженим зубима.

Доводећи себе у посебно стање јарости, бајалица узима “дивљи” лик, као најпогоднији начин за обрачун с нечистом силом. У појединим бајаличким текстовима постоје трагови који указују да се бајалица против нечисте силе борила својом душом, одакле је и проистекла потреба сталног зевања у бајању, као и захтев изговарања басме целим гласом, тј. без предаха. Многи примери показују схватања да је глас само спољна манифестација душе бајалице, која гони демоне као невидљиви ловачки пас.

Занимљиво је да се у српском језику реч глас у неким случајевима замењује с речју ударац: “Ударце страшне не дај да чујемо” - ударати гласом, викати, галамити. У западној Србији раширен је јадан тип бајања против градоносних облака, који се изводи виком, тј. напрегнутим гласом, па су и названа “викалице од града”. Обично у таквим приликама бајалица износи оштре предмете из куће стављајући их у двориште или маше њима према градоносним облацама.
Литература:
1. МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
2. СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА


За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #23 послато: Мај 23, 2016, 07:31:45 пре подне »
Многи пагански обичаји Старих Словена задржани су под окриљем православне религије. Прилагођени садашњим условима, задржали су снагу веровања и радост обнове живота. Купалин култ и слављење буђења природе претеча је обреду светковине Ђурђевдана.
За СТВ приредила: Надица Јанић
КУПАЛИН КУЛТ
Многи пагански обичаји Старих Словена задржани су под окриљем православне религије.
Прилагођени садашњим условима, задржали су снагу веровања и радост обнове живота.
Купалин култ и слављење буђења природе претеча је обреду светковине Ђурђевдана.

Један од основних елемената Купалиног култа представљало је обожавање дрвећа, траве и цвећа.
Током светковине, његов се идол постављао под неко посечено дрво, укопано у земљу. Код балтичких Словена то свето дрво била је бреза. Жене су седале у кола и у поворци одлазиле у шуму где су бирале брезу и потом је свечано довозиле на место славља. Дрвету су остављале само горње гране, као неку врсту венца на врху. Онда су га, исто тако свечано, укопавале у земљу и на њега качиле цветне венце. Читав овај ритуал увек су изводиле искључиво жене јер мушкарци нису смели додиривати свето дрво. Потом се пред том брезом обављало жртвовање клањем петла.
Најживописнији и најтајанственији део Купалиног култа представљало је трагање за светим магијским травама и цвећем.
У рано пролеће, у зору, на дан светковине Купале - бога радости, одлазило се у потрагу за такозваном „Плакоуне травом“ то јест „травом сузавицом“ (ботанички: Салицаире).
Њен корен имао је моћ да укроти нечисте силе. Човек који би је пронашао требало је да изговори магијске речи:
Траво сузавице! Траво сузавице!
Дуго си и много плакала,
али ништа ниси постигла.
Нека твоје сузе не теку широким пољем.
Нек се твоји јецаји не шире плавим морем,
већ утерај страх злим душама.
Ако ти се не покоре, подави их сузама.
„Трава која разара“ или „развив-трава“ (ботанички: Саxифраге) брала се за дана. Била је то биљка која је самим својим додиром дробила гвожђе, сребро, бакар и све остало. Ако би при косидби коса на њу наишла, ломила се. Требало је наћи сваку „развив-траву“ и бацити у воду. Пошто би испливала били су сигурни да је заиста „трава која разара“.

Постојала је и једна безимена трава која је поседовала још чудеснију моћ. Онај који би је убрао, могао је да погоди мисли другог човека.
Истинска Купалина света трава била је папрат, јер је она, према словенским легендама, цветала само једном годишње и то баш на Купалину ноћ. Тај цвет располагао је неограниченом моћи. Пред оним кога би послужила срећа да га убере, клањали су се краљеви и највећи моћници. Он је побеђивао демоне и могао је открити где се крије благо па су му тако биле доступне највеће ризнице света као и најлепше жене.
Према словенским легендама, у пролеће, у Купалиној ноћи цвета папрат, Купалина света трава.
„Ватрени цвет“ папрати љубоморно су чували демони. Ко би пожелео да га убере морао је отићи у шуму пре поноћи и ухватити тренутак кад се магични цвет расцветава. Његов пупољак пео се уз биљку као живо биће, стизао до врха тачно у поноћ и расцветавао се уз прасак, а цвет је био толико блистав и сјајан да је могао засенити све око себе. Јунак који је желео да га се домогне, морао је ископати ров око биљке и у њему стрпљиво сачекати. Притом није смео гледати чудовишта у која су се претварали демони не би ли га застрашили, нити одговарати гласовима који су му се обраћали. Ако би то учинио, био би изгубљен.
У Купалиној ноћи дрвеће је добијало моћ да се ослобађа из земље, да се креће и да између себе разговара на свом тајанственом језику. Једино онај који би убрао Купалин цвет, „ватрени цвет“, могао је да разуме тај говор.
Литература: Феликс Гиран, Жоел Шмит: МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #24 послато: Мај 23, 2016, 07:43:36 пре подне »
Жуто је боја вечности, као што је злато метал пролећног живота. И једно и друго налазимо у основи хришћанског обреда. Златни крст на свештеничкој одежди, златни калеж - жуто вечног живота, вере.

За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ

приредила: Надица Јанић



МИТОЛОГИЈА – ЖУТО
Симбол сунца и ватре
 
Кад год је пагански Словен обраћајући се небу говорио:
“Погледај ме, Небо! Почуј ме, Небо!”, није то зборио у метафоричном смислу јер је небо доживљавао као врховно биће, божанство Сварог (свар = блистав, сјајан). Сварог је изродио двоје деце, Сунце које је добило име Дажбог и Ватру, названу Сварогић. Према древном словенском миту, пошто се навладао светом, Сварог је створитељску и владарску моћ препустио деци.

У многим словенским земљама, на селу, и даље се чува мистично поштовање ватре, која се сматра светом. Старији не дозвољавају младима да говоре гласно у тренутку када се на огњишту пали ватра. А поетске трагове древних митова о ватри откривају и народне легенде и приче када помињу “Пламену змију”, крилато чудовиште које бљује ватру.     
Жуто је и боја злата, које је стално и непроменљиво као и онај свет. Злато је и лик светлости, оно “означава” или симболизује светлост, приближавајући се на тај начин значењу иконе, која је одраз светлости и везе с њом, али се садржај који одсликава налази ван реалног света.
Жуто је боја вечности, као што је злато метал пролећног живота. И једно и друго налазимо у основи хришћанског обреда. Златни крст на свештеничкој одежди, златни калеж - жуто вечног живота, вере.
Присутност жутог у хтонском свету, као јамство вечности, је њен земаљски аспект. Жуто може бити и супститут црног.
Жута боја преовладава у природи у другој половини године – то је боја зрелог класја и боја вегетације која се суши. То је предворје зиме, хладноће и мрака, па се стога повезује и са хтонским светом. Томе доприноси и жута боја коже мртвог човека.
У многим предањима закопано благо се “казује” тако што се у ноћи види пламен на месту где је сакривено. Веза између злата и ватре говори о вези жутог и црвеног, тј. о могућности да се жуто алтернира са црвеним.
Близина жуте и црвене боје види се и у девојачким гатањима за удају: уочи Ђурђевдана девојке копају рупице у земљи и сутрадан гледају: ако у рупици има жутих и црвених мрава, девојка ће се удати за момка, ако буде мрких мрава – за удовца, ако не буде мрава – те године се неће удати.
Веза жутог са оним светом види се и по томе што се митски водичи душа на оном свету приказују са неким жутим обележјем. Одраз ове симболике налази се и у народним бајањима: код Срба болести односе жути пси, жути петао, пилад са жутим ногама, жути човек.
Жута боја нема високу учесталост у народним басмама. Често се јавља као саставни део тријаде боја: жуто – црвено – бело. Жути песак носи хтонско обележје и зато се на њега тера и нечиста сила.
Веза жуте боје са хтонским и демонски светом одређује и њену употребу у ритуалу бајања; кад неко добије болест звану “сугреб”, иде у виноград и маже се жутом земљом испод дуње; бајање стоци од уједа змије изводи се уз употребу 9 камичака и жуте игле; болесно дете од жутице покривају у колевци преко главе жутом свиленом марамом и пришивају му на кошуљи златан прстен; да би детету боље расла коса, после првог шишања, носе његове власи на жуту врбу.
 Литература:
Енциклопедијски речник СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
Ф. Гуиранд - Ј. Сцхмидт, МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
Ј.Цхевалиер - А.Гхеербрант, РЕЧНИК СИМБОЛА

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #25 послато: Мај 23, 2016, 08:02:48 пре подне »
Под окриљем хришћанства, Словени су сачували велики број паганских веровања. Њихов духовни и материјални свет и данас насељава мноштво малих богова и богиња – „добрих“ и „злих“ духова. У словенској митологији посебно су занимљиви и живописни богови плодности и пролећне радости – Јарило и Купала.

СЛОВЕНСКИ БОГОВИ ПРОЛЕЋА
 
Пошто није располагао снагом да тајанствене силе природе укроти, стари Словен је настојао да их бар ублажи. Њихово мистериозно и кобно деловање потчињавао је другим силама оличеним у бројним божанствима, којима је населио облаке, земљу, шуме, воде, њиву, шталу и кућу у којој је боравио са својом породицом.
У таквим условима постепено је настала једна изразито рустична митологија заједничка свим словенским народима и саобразна примитивним условима у којима су живели.
Пошто није располагао снагом да тајанствене силе природе укроти, стари Словен је настојао да их бар ублажи. Њихово мистериозно и кобно деловање потчињавао је другим силама оличеним у бројним божанствима, којима је населио облаке, земљу, шуме, воде, њиву, шталу и кућу у којој је боравио са својом породицом. У таквим условима постепено је настала једна изразито рустична митологија заједничка свим словенским народима и саобразна примитивним условима у којима су живели.
И пре но што се у потпуности развила, хришћанство је почело прогањати словенску паганску митологију и угушило је готово у заметку. Његовом победом нестала су велика божанства, али су дии минорис, мала божанства, успела да преживе погром те су тако словенски народи, под окриљем хришћанства, сачували велики број паганских веровања. Њихов духовни и материјални свет и данас насељава мноштво малих богова и богиња – „добрих“ и „злих“ духова.
У словенској митологији посебно су занимљиви и живописни богови пролећа и радости – Јарило и Купала.
Порекло имена Јарило неки су покушавали да објасне транскрипцијом грчке речи Ерос и Ерило. Ако би се овакво тумачење прихватило, оно би знатно поједноставило митолошка истраживања о овом божанству, јер је оно доиста представљало и бога телесне љубави. Јарило, међутим, пре потиче од придева јари, који значи ватрен, страсни, необуздани, а поред тога, постоји и реч јаровој, која означава пшеницу посејану у пролеће, за разлику од оне која се сеје у јесен и назива озимој. То показује да се за име Јарила везивао појам телесне љубави и пролећног обнављања.
 Култ Јарила је много векова након паганске ере остао у тој мери раширен и уврежен да су се крајем XVIII века предузимале веома оштре мере против упражњавања „сатанске забаве“ која је трајала и по неколико дана.
 Белоруске народне легенде сачувале су веома живописну слику о том богу. Млад и леп, у белом огртачу, Јарило језди на свом белцу. На глави му је венац од пољског цвећа, у левој руци држи сноп жита и босоног је.
 Током хришћанске епохе, пагански обред посвећен Јарилу и народне светковине приређиване у његову част обележавала су два догађаја. Будући да је истовремено био бог пролећа и плодности, Јарило је у неким словенским крајевима био слављен у време прве пролећне сетве. У XИX веку, још увек, у Белорусији младе сељанке би се окупиле, изабрале најлепшу, обукле је у беле Јарилове хаљине, окитиле цвећем и поставиле на белог коња. Око ње би онда, и саме овенчане свежим цвећем, рашириле коло – „хороводе“ (чудан словенски изданак античког хора) и заиграле. Празник се славио на тек засејаним пољима, у присуству стараца и старица из села. На крају би „хороводе“ девојака громко запевао песму која је славила добра дела овога бога:
Тамо где он ступи ногом,     
Жито расте као гора;               
Тамо где он баци поглед свој,
Класје зри...                                                   
 Током лета, обављао се обред Јарилове „сахране“. Тај свечани чин, веома распрострањен међу Источним и Западним Словенима, а нарочито међу Русима, одолевао је вековима и успео да се супростави свим хришћанским забранама. На тај празник, мушкарци, жене и девојке окупили би се да заједно једу, пију и играју.
Када би зашло сунце, на место славља доносио се Јарилов идол од сламе, који је представљао мртвог бога. Жене, омамљене вином и игром, прилазиле су му и нарицале. „Умро је! Умро је!“ Онда би му пришли мушкарци, узели га у руке, продрмали и узвикивали: „Јесте, жене не лажу! Познају га оне добро, знају да је слађи и од самог меда!“ Нарицања и молитве потрајали би још неко време, након чега би се идол, у пратњи жена, односио до места где се сахрањивао, а учесници светковине би се поново вратили јелу, пићу и игри.
 Исто као и Јарило и Купала је био бог пролећне радости и култ обнове живота. Његово име истог је корена као и глагол купати се, што објашњава зашто су се људи за време Купалиних празника, који су падали у јуну, купали у рекама и прали Купалином росомсакупљеном током празничне ноћи. Обожавање воде и веровање у њену тајанствену моћ представља један од елемената Купалиног култа.
 То веровање било је општераспрострањено код паганских Словена. У њиховим народним легендама често се говори о „мртвој“ и „живој води“, које поседују чудотворне моћи. Када јунак, у легенди, настрада од непријатељског мача и његово раскомадано мртво тело остане да лежи на земљи, долази вила и пошкропи га „мртвом водом“ па тако расуте делове састави, а потом попрскавши га „живом водом“ враћа у живот.
 Исто тако, стари Словени су веома поштовали и свете изворе и поред њих често подизали молитвена и жртвена места. У неким крајевима, све до краја XИX века, сачувао се чудан обичај тражења „милости од воде“.
Особа која би, желећи да се излечи од какве болести, дошла да затражи њену милост, требало је да у воду баци комад хлеба, да јој се дубоко поклони и три пута изговори:
 „Прилазим ти, мајчице водице, погнуте главе и понизан. Смилуј ми се; смилујте ми се и ви, њени преци и праоци!“
 С Купалиним култом тесно је било повезано обожавање воде, купање, квашење, бацање букета цвећа у воду... али ништа мање није било ни обожавање ватре. Свете ватре, које су се палиле у ноћи када се славио Купала, имале су прочишћавајућу моћ: поклоници култа образовали би око ватри „хороводе“ и прескакали их.
 О празницима Купале, чак и након званичног краја паганске епохе, срећемо његове идоле начињене од сламе, одевене у женске хаљине и украшене тракама, огрлицама и сличним предметима. У неким крајевима сламнати идол је добијао и дрвене руке, о које су се качили цветни венци и разни женски украси.
 По заласку сунца, поворка би односила идол до неке реке, где би га бацали у воду, или до светог пламена, у коме је спаљиван. Пагански Срби, нису идол бацали у реку, већ су га само потапали у њу.
 За СрпскуТелевизију приредила: Надица Јанић
 Литература: Феликс Гиран, Жоел Шмит:
МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
 

Ван мреже Тимар

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 631
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #26 послато: Мај 23, 2016, 08:09:36 пре подне »
Види се ко је вриједан члан наше породице  :D
Свака част Војиславе.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #27 послато: Мај 23, 2016, 08:11:47 пре подне »
Гвожђе је један од најстаријих метала који има висок сакрални статус у народној култури. Поседује позитивна својства и представља један од универзалних заштитника (условљено чврстином, тврдоћом, везом с ватром и дуготрајношћу).



МИТОЛОГИЈА
 


СИМБОЛ ГВОЖЂА КОД СЛОВЕНА
 
Гвожђе је један од најстаријих метала који има висок сакрални статус у народној култури. Поседује позитивна својства и представља један од универзалних заштитника – што је условљено његовом чврстином, тврдоћом, везом с ватром и дуготрајношћу. Та обележја чине га симболом здравља што одређује његову употребу у магији лечења. С друге стране, супротстављено живој природи, оно је хладно, непокретно, не расте и не развија се, оно је елемент “мртвог” света. Зато се често јавља као атрибут нечисте силе. 
Симболика гвожђа у традиционалној словенској култури је по свом значењу амбивалентна. Разлог за то је његово различито порекло, пролажење кроз ватру и воду у току ковања и каљења, сива боја, рђање („једе га рђа“), широка намена – мирнодопска и ратна. Од свих метала једино је гвожђе небеско и земаљско, њиме се такође од противника спашавао и узимао живот.
Пошто је за његово добијање из руде било потребно обезбедити високу температуру, по правилу више од 1000 Ц◦, у почетку је (до проналаска пећи за топљење руде) коришћено само метеорско гвожђе. О томе сведочи и сумерска реч АН-БАР, која се сматра за једну од најстаријих ознака за гвожђе. Она је састављена од пиктографских знакова „небо“ и „ватра“ и обично се преводи као „небески метал“ или „метал звезда“.
У једном хетитском тексту из 14. века п.н.е. наводи се да су хетитски краљеви трговали „црним небеским гвожђем“. Пошто је било ретко и имало широку употребну вредност, гвожђе је на почетку производње из руде било врло скупо. Према подацима из староасирских извора један изливен комад коштао је четрдесет пута скупље од сребра и више од осам пута скупље од злата.

Пошто гвожђе може бити и „небески“ метал, али пре свега према особини тврдоће, као и могућности да се ударцем о камен њиме може изазвати ватра, те устаљене праксе да се од њега праве оруђа за сечење и пробадање - оно је атрибут Громовника и поготово средство за истеривање демонске силе.
О првом обележју сведоче веровања из Бугарске и Србије везана за прву грмљавину у години. Том приликом у Бугарској су се људи ударали по глави гвожђем или каменом ради здравља и да би се ослободили страха, а у Србији (околина Ваљева) стављали су га у уста да им те године гром не нанесе штету.
Пошто је Громовник везан за „горе“ и мушки принцип, то се може узети за разлог веровању у Прилепу да комадић челика који се ломи од већег комада ради припреме амајлије против злих очију није смео пасти на земљу. Тиме се може тумачити и обичај у Скопљу, да се приликом рођења мушког детета сви укућани ухвате за неко гвожђе, с образложењем „да би дете било јако и здраво као железо“. Међутим, то нису чинили за женску децу.
Гвожђу се у словенској традиционалној култури приписује велика апотропејска снага.
У руском рукописном зборнику из 17. века, у молитви против сваке болести, гвожђе се назива братом и моли да се однесе болест из тела и прободе из срца: „(...) железо, брат мой, выйми из тела болезнь и от сердца шепоту...“. у апокрифним заклињањима су коришћена против узрочника различитих болести, прогонитељ демона често има гвоздени штап, као у примеру једног српског рукописа где свети Сисиније прогони ђавола: „...Извлече Его на сухо и бише Его палица ми железними...“.
У Бугарској је постојало веровање да ће чума нестати ако се умрлима забије гвозден ексер у главу. По једном предању из лесковачког краја тзв. вампировић је могао убити вампира једино ако му је пушка напуњена челиком, „јер олово вампиру ништа не може нахудити“, док се у пријепољском крају веровало да се вампир може убити ако се у повампиреног покојника у гробу гвозденим маљем забије глогов колац.

Гвожђе се употребљава у бајању и другим магијским поступцима намењеним лечењу болесника.
У Славонији (Оток), ако болесник од урока каже бајалици да мокри „ко вода“, а не „црвено“, онда му баје гвожђем. После бајања вратити то гвожђе где је и раније било.
Код Срба Крајишника у Хрватској „од огњуштине“ су бајали с девет комада гвожђа. Било је потребно донети воде са три извора сунцу окренутим, и то у очи дана када се болесник родио, и у ту воду ставити гвожђе. После бајања болесник се умивао том водом, а остатак те воде су просипали на кров куће.
У Србији (Левач) веровало се да ће жена која не рађа добити децу ако се окупа водом у коју је стављено парче гвожђа отпало од неке алатке док су се правили или клепали. Забележено је и веровање да ће нестати падавица ако се болесном у тренутку када га „ухвати“ даде у руке нешто гвоздено: маше, ћускија итд.

Гвожђе се користило у заштити породиље и новорођенчета од утицаја демонске силе.
У околини Ниша трудница „којој се не држе деца“ опасивала се до голе коже гвозденим ланчићем који је искован у глуво доба ноћи. У истим случајевима Муслиманке у Босни опасивале су се гвозденим обручем који је у глуво доба ноћи ковач исковао од потковице угинулог коња. У Кракову такве жене су носиле у појасу комад тврдог гвожђа (препој) ушивен у комадић модрог платна.
На Косову су новорођенче стављали да спава у решету које је напуњено сеном; у Босни (Забрђе) детету после рођења држе у колевци три дана парче гвожђа. У сврљишком крају дете по рођењу, додиривали су гвожђем како не би било „зимогрожљиво“; у Славонији (Оток), пре него што се детету обуче прва кошуљица, кроз њу су пропуштали гвожђе, да би га заштитили од вештица.
Додатно значење имају гвоздени предмети узети с огњишта, јер се нечиста сила боји ватре. У многим крајевима Србије против градоносних облака, за које се веровало да их предводе демонски покојници, изношени су из куће саџак, маше и сл. Такође, лупањем у такве гвоздене предмете о појединим празницима теране су од људи хтонске животиње – змије, гуштери и др.

Посебни услови који важе за ковање заштитних предмета за труднице, породиље и децу, као што су: глуво доба ноћи, раздевеност ковача, забрана говорења при ковању, указују на хтонску природу ток поступка и хтонску симболику тих предмета.

Да гвожђе може бити атрибут демонске силе, сведоче и називи појединих митолошких бића код словенских народа.
Код Срба у Срему плашили су децу и младе преље које добро не преду – гвоздензубом; на руском северу веровало се да у ватри крај куће може да борави железиячка; код Срба у приповетци се јавља Гвозден човек, код Бугара – Железан човек, код Украјинаца у централном Пољесју – Железный человек.
По једном сведочанству из Крајине у Хрватској, човек је тврдио да је видео вилу поред свог млина на потоку „сва је у бјелини, има гвоздене зубе“. У басми из Далмације болест „поганица“ се тера из тела човека речима „...Одлази, железницо железна,...“ У Левачу (Србија), детету које ноћу мокри пода се, болести се прети бабом с гвозденим зубима и челичним рукама:

„Ако нећете да отидете,
позваћу стару бабу с гвозденим зубима
и челичним рукама,
која ће вас одатле отерати
у пусту гору у мутну воду.“

У пољској басми страву из човека тера гвоздени дечак с гвозденом капом, у гвозденој кошуљи, с гвозденим ципелама итд. Код Руса су сачувани записи басми против оружја (стреле, копља, ножа) из времена од 17. па до 18. века, у којима господар свег гвожђа заповеда „својој деци – свеколиком гвожђу“ и даје човеку камену кошуљу да га чува од повреде. Овај господар гвожђа именује се као „гвоздени муж“, „цар“ или „отац“ и налази се на мору – океану, у гвозденом стубу, на мосту или на планини.
По сличном принципу код Руса су грађене басме од уједа змије. Ту се од царице змије, која је смештена у сличном простору као и гвоздени муж, тражи да нареди свим змијама да повуку свој отров.

Могућност алтернације гвожђа и камена у неким магијским текстовима указује да су неки симболички елементи са камена прешли на гвожђе.
Литература:
Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић СЛОВЕНСАКА  МИТОЛОГИЈА
Феликс Гиран, Жоел Шмит: МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
Извор:     
ПАСТИР ТРАЖИ ДНО НЕБА Драганић, 2001. Београд

 за Српску Телевизију приредила Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #28 послато: Мај 23, 2016, 08:21:10 пре подне »
У хришћанској симболици сребро представља божанску мудрост, као што злато указује на божанску љубав према људима. На етичком плану, међутим, сребро симболизује и предмет похлепе и несреће коју она изазива.
 
МИТОЛОГИЈА


СИМБОЛ СРЕБРА КОД СЛОВЕНА

Бело и сјајно, сребро је симбол чистоте. Оно јечиста светлост, какву прима и враћа прозирност кристала, бистрина воде, одраз огледала и бљесак дијаманата; подсећа на чистоту савести, намере, искрености и исправности деловања; призива верност која ће уследити.
У систему складности метала и планета, сребро стоји у вези са Месецом. Припада симболичкој схеми или ланцу Месец-вода-женски принцип. По предању, за разлику од злата које је активни, мушки, соларни и небески принцип, сребро је пасивни, женски, лунарни и водени принцип. Боја му је бела, док је жуто боја злата. И сама реч сребро (аргентум) долази од санскритске речи која значи бело и сјајно. Зато и није необично да се тај метал везује за краљевско достојанство.
У хришћанској симболици сребро представља божанску мудрост, као што злато указује на божанску љубав према људима. На етичком плану, међутим, сребро симболизује и предмет похлепе и несреће коју она изазива.
Сребро се асоцира с даном и везује за небеска божанства. У једној српској загонетки грмљавина је приказана на следећи начин:
Ја изађох на сребрно гувно
И засвирах сребрном свиралицом,
Свак ме чује, нико ме не види.

Стакласти каменчић за који се веровало да је настао од удара грома у земљу, тзв. ’’громовна стрела’’, окиван је у сребро и ношен око врата или на грудима као заштита од вештица, злих очију и грома. Богове громовнике, као што су били литвански Перкунас и словенски Перун, прате атрибути: горе, бич, чаша или рог, коњ и сребро. У једној обредној бугарској песми новорођени син првенац (коме се пева) назива се ’’млад цар’’ и ’’среброглав’’, чиме се упоређује с Громовником.
Пошто се асоцира с даном, сребро је и обележје овог људског света и исказујући и његову границу, постаје магијски заштитник против нечистог и хтонског. То се може видети у обредима прелаза, као што су рођење детета, у свадби и посмртним обичајима, а такође и у лечењу.
У Скопљу и околини на неколико недеља пре рођења детета спремали су му заштитну сребрну ’’наушку’’ или ’’цурјаче’’ са плавом ђинђувом. Ову наушницу ковао је кујунџија у глуво доба ноћи од три сребрне паре које је трудница добила од три жене из три различите вароши, али само од оних које су први пут удате. У бољевачком крају, када се после порођаја детета први пут донесе молитвена вода, у њу се стави сребрна пара, да би дете било чисто као сребро. У Македонији се после првог купања новорођенчета стављала у корито сребрна пара, а у Шумадији први ко дарује дете чинио је то сребрним новчићем, такође да би дете било чисто као сребро.
У Сињу и околини некада се млада венчавала са широким сребрним обручем на глави, са кога су висили густи сребрни ланчићи и завршавали се округлим металним плочицама, налик на новчиће. У Македонији, за младу је дечак од 5 до 7 година сплитао врпцу од црвеног и белог конца и у њу удевао три сребрне паре. С тим се она венчавала и то је чувала и касније као амајлију.
У Босни се веровало да умрлом домаћину треба ставити у руку сребрни новац да не би стока пошла за њим.
Неки сребрни предмети коришћени су у лечењу змијског уједа или заштити од разних болести. У Македонији, ако је човека ујела змија, рану треба избости сребрном иглом и на њу привити расечено пиле са посутим нишадором. У Босни (Жепа) змијски ујед су лечили тако што су део тела изнад ране подвезивали сребрним ланчићем, а део тела на коме је ујед закопавали у песак или урањали у воду, и одатле се могао вадити тек када ланчић сам спадне.
Сребро као магијски граничник између људског и нељудског присутно је и у заштити од куге. Према предању из лесковачког краја људи су били безбедни од помора једино у селу које је узорано сребрним плугом с воловима близанцима и орачима ’’становитих’’ имена: Стојан, Станко, Стаменко, Странимир и др.
Често се сребро кориси у бајању у симболичкој улози изазивача ’’очишћења’’, нарочито у лечењу болести коже. Ако је дете имало ’’перутац’’ на лицу, у Славонији су га мазали гушчијим пером умоченим у суд с ’’неначетом’’ водом, у коју је стављен сребрни новац. Бајалица је при том говорила:
Водом перем, метлом метем,
сребром чистим.
Било чисто као сребро.

У Македонији (Краково) на брадавицу су стављани и платном везивани сребрни новчићи да зауставе њихов раст. По истом извору, црвени ветар су лечили тако што би бајалица умочила сребрну пару у катран и њиме превлачила унакрст преко оболелог места. У Јадру се веровало да се сребрном иглом могу излечити красте. У неким македонским бајањима помиње се ’’сребрно котленце’’ као важно средство којим располаже бајалица или њен патрон – нека од светица (Богородица, св. Петка, св. Недеља). У Скопској Црној гори ко види да је детету никао први зуб, требало је да га протре сребрним новчићем, да би му били зуби здрави и да тај новчић дарује детету.

Сребро се често помиње у завршницама басни где се исказује жеља за оздрављење болесника: ’’да буде чисто као чисто сребро’’. Да је сребро везано за очишћење тела од сваке болести говоре и неки руски обичаји на Велики четвртак. У Поволожју су људи одлазили пре сунца на реку, стављали у суд с водом сребрне новчиће и том водом се умивали, да би им очи биле здраве у току године. Сребрњаке су стављали и у тесто и од тога пекли посебне лепиње.
Литература: СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
РЕЧНИК СИМБОЛА, Ј.Цхевалиер - А.Гхеербрант
 
За Српску Телевизију приредила: Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #29 послато: Мај 23, 2016, 08:31:38 пре подне »
Злато се најчешће асоцира са светлошћу, оно је одраз сунца, његов други, подземни лик, док сребро може бити симболичка замена за белину дана, за видљиво и људско.
МИТОЛОГИЈА
     
СИМБОЛ ЗЛАТА КОД СЛОВЕНА


Од најдавнијих времена па до данас, у многим културама злато је мера вредности и предмет вечне жеље људи да га поседују. Као амбивалентна драгоценост, злато-боја је симбол сунца, злато-новац је симбол покварености и похлепе. Пошто је самородни метал, могао га је имати свако, и нико довољно.
Злато се најчешће асоцира са светлошћу, оно је одраз сунца, његов други, подземни лик. У томе се разликује од сребра, које може бити симболичка замена за белину дана, за видљиво и људско. Због изједначавања са сунчевом светлошћу злато је један од симбола Исуса, светла, истока. Због тога су хришћански уметници Исусу Христу дали плаву косу и златни ореол око главе.
У народним причама никада се до њега на долази на профан начин, дуготрајним и тешким радом, већ се оно добија отварањем земље, силажењем у подземни простор, улажењем у пећину или здање с митским господарем. Његови чувари су: змија, змај, виле, ђаво и друга демонска бића, од којих се може и добити. Тако, према једном предању, сиромашан човек је пре сунца хранио на њиви млеком змију, а она му је давала дукате. Једном је сунце затекло змију и она је угинула, јер је била ’’сестра месечева’’. Човек је закопао змију испод кућног прага и тада је из ње израсло велико дрво које је ноћу том човеку рађало дукате. У предању из јужне Србије из змије коју ноћу баца из пакости старија јетрва у собу млађој, зато што јој је ова испричала свој сан да ће бити богата као и она, ствара се ниска дуката. Многа предања о закопаном благу говоре о сусрету људи с његовим митским чуварима.
Због свог порекла и постојаности, те због жућкасте боје, која се могла асоцирати с бојом коже покојника, злато је постало синоним хтонског света, који је, за разлику од овоземаљског, сматран вечним. Зато су и посмртне маске у многим културама израђиване од злата. Један договор с Византијцима из 971. године руски кнезови потврђују заклетвом у своје богове Перуна и Волоса, а такође заклетвом ’’да буду сви златни као злато’’, тј. да умру, ако прекрше договор.
По народном тумачењу у Херцеговини, злато у сну предсказује болест. Хтонска природа злата налаже и посебно опхођење с њим. До данашњег дана се задржало веровање у источној Србији да онај ко пронађе оставу са златом мора то објавити људима, као што се објављује рођење детета ’’у кошуљици’’ за које се сматра да може постати вештица. Ако се то не учини, злато куне ’’и мора да се деси некакво зло у кућу’’.
Пошто је злато везано за хтонски свет, оно је погодно средство за прављење амајлија. У Србији се као заштита од урока деци на капу зашивао златник, док су родитељи којима су деца умирала стављали новорођеној мушкој деци на десно уво златну минђушу да би их одржали у животу.
У Македонији, у околини Ђевђелије, породиљи се одмах по порођају прикачивала на главу златна или сребрна игла у виду петлића, а место тога могао јој се прикачити и златник да виси изнад чела и да га може свако видети. Неки су породиљи вешали златник о врат.
У Левчу и Темнићу лечили су окобољу умивајући се водом с потопљеним златником који је преноћио под пуном кошницом.
У Босни су девојке одлазиле уочи Ђурђевдана на извор, у њега потапале и држале златник док вода не нанесе песка, да би имале просиоце и ради здравља. Мушкарци су то чинили да би те године имали добитак.
Слепић (змијолики гуштер), златник и црвена свила су били неопходна средства у једном магијском поступку којим су девојке у Босни ’’везивале’’ за себе вољеног момка. Девојка дукатом који је остао неком од мираза одреже главу живом слепићу и растави му вилице, па један део стави с једну, а други с другу страну пута куда њен момак пролази. Када момак прође између тих вилица, она их састави, свеже црвеном свилом и закопа испод прага или под огњиште.
Забележена је једна загонетна басма од уједа змије у источној Херцеговини, где се змијски ујед описује као пољубац који ’’нестаје’’ у злату:

Фата, фата,
пољубила злата –
у злату злата!
Тиме се постиже двострука симболика: злато је стално и неповредиво и тиме се ствара модел жељене ситуације – болесник од уједа змије ће остати неповређен; с друге стране, злато је змијин атрибут, па је тиме њен ујед усмерен на њу саму.
Да је злато везано за родност и плодност говори и ’’златна јабука’’ којом јунаци у епским песмама просе девојке у далеким земљама. У Бугарској је ’’позлаћеном јабуком’’ (јабука у жутој фолији) украшена свадбена застава, кумово дрвце, дрвце коледарског цара итд.
Злато се често помиње у божићним песмама, што је такође у вези с родношћу и плодношћу и хтонским култом, као нпр. у овој из Херцеговине:
Бог се роди на шјај вече.
Шта ћемо му дара дати?
- сува злата за повоје,
чисте свиле у пелене...
У песми из Левча, која се такође може уврстити у круг обредних песама за подстицање родности, орач добија рало од белога сребра, орало од сувога злата, бич од црвене свиле итд. чиме се формира слика о идеалном орачу, коме ништа не може бити препрека у његовом послу јер има и небеске и хтонске атрибуте:

Роди мајка под старост орача,
Па му даје рало и волове.
Рало му је од белога сребра,
А орало од сувога злата,
Јармови су дрво шемширово,
А палице перје пауново,
Бич му плете од црвене свиле,
Испраћа га зором на орање.
У наведеној песми злато се јавља у тријади бело-жуто-црвено, чиме се симболизује и жеља за променом, обновом. У једној српској приповетци човек убија алу која му односи род из винограда тек када напуни пушку оловним, сребрним и златним зрном. У неким приповеткама злато се појављује као трећи елемент градације. На пример: сиромашни младић, да би се оженио царевом ћерком, успева да ухвати три ноћи заредом медену, сребрну и златну кобилу, које су опасле цареве ливаде.

Литература:
Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић СЛОВЕНСАКА МИТОЛОГИЈА
Феликс Гиран, Жоел Шмит МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
Ј. Цхевалиер, А Гхеербрант РИЈЕЧНИК СИМБОЛА
 
 За СрпскуТелевизију

приредила: Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #30 послато: Мај 23, 2016, 10:13:55 пре подне »
МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ

ТРАДИЦИОНАЛНИ НАКИТ КОД СРБА


Кићење је саставни део одеће и уклапа се у опште одлике народних ношњи. Накит као украсни детаљ може бити предмет посебног уметничког обликовања и исказивања занатске вештина, али је редовно и симболичко обележје узраста, друштвеног статуса, религијске припадности, одраз богатства и заштита од "злих" сила.
У пределима панонске културне зоне накит је многим нитима повезан са кићењем народа у широком подручју од средње Европе до Украјине. Одликује се обилношћу и честом вишебојношћу додатака, од белог до јарко црвених тонова и боје злата и сребра. Све треба да допринесе општем утиску богатства и ведрине. Украси се праве од разнобојних трака, вештачког и природног цвећа, шљокица, стаклених перли, корала, станиола, перја, дакле претежно од јефтиних материјала. Ипак је највише накита од стаклених перли. Међутим, девојке и млађе жене носиле су нанизе од новца (златног и сребрног) и лепо израђене наушнице, а млади мушкарци декоративну сребрну пуцад на прслуку.
У моравској, као и у динарској и јадранској зони, било је доста металног накита израђеног у техникама ливења, пресовања, искуцавања и филиграна. У техници су сачувани архаични поступци а у облицима фолклоризоване форме накита виших феудалних слојева са доста оријентално-медитеранских облика. У неколико косовских и метохијских занатских центара све до најновијег времена очувала се производња накита, нарочито филигранског. До почетка XX века биле су познате радионице "златара" у којима се производио накит за сеоску популацију, у више места Србије (нпр. Пирот, Лесковац, Ужице) и Црној Гори (најпознатији је био Котор). Мајстори и трговци разносили су робу у разним правцима и далеко од места производње. Из тих разлога и услед општих културних прилика на широком простору Балканског полуострва, сродног наслеђа и извора утицаја, исти или слични производи налазе се у разним и међусобно удаљеним местима. Постоје, међутим, и значајне регионалне разлике условљене пореклом и саставом становништва, религијом и обичајима, културним утицајима и другим чиниоцима.

Познато је да се улога накита у народном животу не своди само на то да улепша особу која га носи. Предмети за кићење уопште, представљају јасне ознаке које, готово редовно, избијају у први план. Одређени накит се употребљава као симболичко обележје друштвеног положаја, сталежа, религиозне припадности, као и прелазних и пролазних статуса у току животног циклуса појединца. У сложеној структури церемоније склапања брака, која обухвата три фазе и три статуса, невестински накит заузима значајно место. Анализа његове функције указује да он има три значења: обележје статуса, односно брачног стања, обележје економске моћи и заштита.
Као најизразитија обележја брачног стања издвајају се оглавље и прстен. На дан венчања невеста је стављала невестинско оглавље, да би га истог дана или сутрадан заменила оглављем удате жене. Како се статус невесте ту не завршава, него траје до рођења првог детета, она је носила два оглавља: у свечаним приликама невестинско, а обичним данима оглавље удате жене, али с нешто више накита него касније. Рођењем првог детета, када пред очима заједнице она званично осваја статус жене, невестинско оглавље се потпуно губи а стално оглавље постаје одговарајуће оглавље удате жене.
Прстен је друга, знатно јаснија ознака. Први прстен девојка је добијала на дан прошевине и стављала га на домали прст, што прописује и Стари завет, јер се веровало да из њега иде једна жила право у срце. Прстеном се венчавало, а затим је ношен целог живота као симбол вечне оданости, љубави и међусобног предавања.

Обележје економске моћи највише се огледало у накиту за врат и груди, посебно оном кога су чинили нанизи новца. Они представљају видан део мираза који је отац, према могућностима, спремао за ћерку.
Ритуални статус младе и младожење у свадбеној церемонији углавном проистиче из веровања да је у том прелазном моменту деловање злих сила појачано и да су веома подложни уроку. Због тога су често били снабдевени моћним апотропејима који су највише концентрисани у накиту.
Заштита од злог погледа, посебно оног првог који је најопаснији и кога треба скренути од невесте, постизана је и употребом различитих материјала. Натприродне моћи приписиване су злату, сребру, драгом и полудрагом камењу.
 
ЧУВАРИ НАЦИОНАЛНОГ БЛАГА
Чувар неизмерног блага наше традиционалне културе је Етнографски музеј у Београду, један од најстаријих музеја на Балканском полуострву. Основан је фебруара 1901. године али његови корени сежу дубље у прошлост. Сакупљање етнографских предмета отпочело је средином XIX столећа. У оквиру Народног музеја Србије (Сербсконародни музеум) налазио се, још 1844. године, један број етнографских предмета.
Прво значајно систематско сакупљање обављено је ради учешћа на Свесловенској изложби, одржаној у Москви 1867. године. Упркос томе што су сви тада прикупљени предмети остали у Москви, та изложба је важна због тога што је у Србији, и на Балкану уопште, отпочело систематско сакупљање етнографских предмета и етнолошко проучавање тог простора.
Данас Етнографски музеј чува велики број етнографских предмета, распоређених у засебне збирке (покућство, накит, обичаји, народне ношње, народна архитектура, привреда, сточарство, саобраћај, култни предмети итд), има једну од најбогатијих стручних библиотека на Балкану и сам издаје стручне публикације, има конзерваторску службу која обрађује готово све врсте материјала, располаже великим изложбеним простором и организује обимна етнографска истраживања.
 У народном накиту Срба изузетна пажња посвећивана је кићењу и украшавању главе која током XIX и првој половини XX века задржава доминантно место. Осим коси посвећивана је пажња додатним украсима под којим се подразумева ношња на глави коју чини и накит тј. оглавље.       
Непроцењива је вредност накита из периода српске средњовековне државе који је у збирци Народног музеја у Београду.
Веома драгоцен украс који се носио преко чела, у писаним изворима назива се гирланда или венац. Венац из Народног музеја један је у релативно малој групи сачуваних украса за главу ове врсте на територији источне и јужне Европе. Чини део укупног женског накита свих сталежа, а овако скупоцен, морао је бити део опреме владарке и властелинке. Као украс за главу чини целину са наушницама чији су налази неупоредиво чешћи. Бројни портрети приказују венац у функцији причвршћивања мараме. Могу бити метални са или без драгог и полудрагог камена или везени златом, сребром и бисером на финој тканини.
Ове изузетно раскошне наушнице причвршћиване су ниском бисера или тракама од скупоцене тканине за венац или круну, те су биле потпуно одвојене од уха. Неким примерцима сачувана је и оригинална трака од филигранске жице којом су наушнице спајане а која се носила изнад темена како би се ублажило оптерећење ношења овако тешких комада накита. Ове наушнице припадају "драгижевском" типу, распрострањеном у знатном обиму на територији Русије, Бугарске, Румуније, Србије, Македоније и Грчке.
Масивне и украшене филигранским орнаментом, наруквице на шарнир представљају део византијске традиције коју је, заједно са диједемом и обоцима, рано преузела руска као и источна и јужна европска властелинска а у скромнијем виду и уопштено женска опрема.             
Масивна, елипсоидна наруквица чији је средњи део сачињен од четвороструке спирално увијене жице чији се крајеви стапају, продужавајући се у трапезаста проширења. Проширени крајеви отворене наруквице украшени су ритмично распоређеним гранулама окруженим филигранском жицом. На тлу Балкана, овај тип наруквице, зване и белензука наследник је позноантичке отворене гривне проширених крајева украшених једноставним орнаментом или пластично обликованих у представе змија.
Литература: СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА – ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИ РЕЧНИК
ЗЕПТЕР БООК WОРЛД, Београд, 2001.
КУЛТУРНА РИСНИЦА СРБИЈЕ , Јован Јанићијевић ИДЕА, Београд, 2005.

                                   За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #31 послато: Мај 23, 2016, 10:27:56 пре подне »
МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ

ПОЈАС

Накит је заступљен у свим историјским раздобљима и код свих друштвених слојева. Ознака је социјалног статуса и мушкарци га носе у већој мери него жене. Почиње се носити уласком у другу животну доб, тј. нешто пре склапања брака. У традицији Словена, накит је и одевни детаљ: оглавље,  појас, украсна копча, марама, украсни вез на чарапама, јелек опточен срмом.
Основна функција појаса је била да држи стомак приликом тешких радова и служио је као дар на свадбама и другим светковинама, а такође је сексуални симбол, симбол репродукције и рађања, симбол заштитног круга јер су на њега стављане разне амајлије, а свако је морао да буде сахрањен са појасом јер је неопходан и „на овом и на оном свету“.


СИМБОЛИКА ПОЈАСА
Појас је знак привржености и верности. Ако је појас амблем (застава, на пример) или ако је на њему слика (грб), тада симболизује везу онога ко га носи са оним што слика приказује. То се односи на опасач и на копчу. Практична улога појаса: стегнути или држати одећу око струка, носити оружје или оруђе, секиру, бодеж, мач, бајонет, револвер, метке, кесу, кључеве, подудара се са симболичком вредношћу одане везе, припадности, чак и поистовећивања са неком особом, групом или функцијом.

И обрнуто, лишити неког појаса, као што се одузима заробљеницима, војним и цивилним, значи прекинути везу, раскинути припадност некој средини, издвојити га. Својевољно развезати појас значи препустити се и предати. Код Грка и Римљана скинути појас је значило пристати на брак. Невеста је била опасана појасом који је муж у кревету скинуо; појас је био од овчје вуне и значио је да је муж и за жену везан појасом и тесном везом као што је та вуна, у праменовима скинута, сада свезана. Муж одвезује тај појас, везан Херкуловим чвором, као знак да ће по броју деце бити једнаке среће као Херкул, који их је оставио седамдесет. У муслиманском говору пререзати појас значи прећи са хришћанства на ислам, јер се сматрало да сви хришћани носе кожни појас. Ако судија или официр одложе појас, значи да остављају обележја својих функција, па тиме престају да обављају своја задужења.
У Библији је појас такође симбол тесне везе и трајне споне у двоструком смислу: јединства у благослову и истрајности у проклетству:

’’Нек се обуче у клетву као у хаљину,
и она нек уђе у њега као вода,
и као уље у кости његове.
Нек му она буде као хаљина у коју се облачи,
и као појас којим се свагда паше!’’
Симболизам појаса повезан је са симболизмом плодности. Дионисије Ареопагит, теолог и филозоф В века пише да су небеска духовна бића обучена у хаљу и појас које треба схватити симболички: “Појасеви означавају брижљивост којом чувају своје генеративне способности; моћ коју поседују да се приберу, да своје менталне способности сједине продирући у саме себе, складно се повијајући ка себи у непролазном кругу властитог идентитета.” Појас овде симболизује, а тиме ће се инспирисати и хришћанска уметност, духовну плодност постигнуту менталном концентрацијом, а истовремено и постојаност личног идентитета, која је један од најважнијих видова верности. Бити неверан, значи променити идентитет; бити плодан, значи умножити га.
Појас је и симбол извора свих дражи. Веровало се да је такав Венерин појас. Хомер и Хесиод описују га као божански талисман, који жени даје неодољиву моћ. Иридин појас, како се називала дуга, такође је обећање среће, јер дуга најављује лепо време.
У хришћанском предању појас је знак заштите, суздржавања и чедности, а носили су их углавном пустињаци и самотњаци, у облику тежих или лакших ланаца. Конопац који носи свештеник док служи мису или појас од коже или конопца, којим се опасују калуђери, имају исти смисао. Нека калуђерска правила прописују калуђерима да спавају обучени, бокова опасаних појасом. У Библији бедра симболизују правду, а бокови верност. Први појас о којему говори Библија, а који се сматра и првом одећом, исплели су након греха Адам и Ева од смоквиног лишћа. У Светом писму спомињу се појасеви од лана, козије или камиље длаке, од коже, од сребром извезених тканина.
Појас носи путник: значи да је спреман да се сукоби са опасношћу. Састав тог појаса симболизује позив онога који га носи, показује понизност или моћ, а увек означава избор или стварно остварење тог избора. Зато Христ каже Петру да се у младости сам опасивао, али да ће доћи време кад ће га други опасивати,  значи да је у почетку Петар сам бирао своју судбину, а да ће касније чути зов једног позива.

Појас штити од злих духова, као што заштитни појасеви зидина штите градове од непријатеља. Опасивање бокова при ходању или било којој живој и спонтаној радњи код старих народа је био доказ енергије, знак чедности и чистоте срца.
У средњем веку, а обичај се понегде сачувао и до данас, остати без појаса је био знак одузимања части, неспособности да се испуне неки задаци, знак одрицања неких права. Дужници који нису могли да исплате дугове морали су да оставе свој појас, а удовице које су се одрицале наследства да одложе појас на мужевљев гроб.
Појас може имати и другачију улогу. Он и подржава и затвара. И ако одражава или штити живот (појас за спасавање, сигурносни појас...), може га и гушити. Оставити појас затворенику значи омогућити му да се задави или обеси. Ставити жени појас невиности, значи забранити јој сваку материјалну могућност невере, без обзира на њене осећаје, свести је на неку врсту робовања. Појас добија смисао спрам другога ако га човек ставља сам или ако му се допусти да га својевољно одвеже. Колико год појас задржава, раздваја, стеже или зацртава око некога неку врсту круга, толико га издваја и омогућује му да скупи своје снаге.



МАГИЈСКА МОЋ ПОЈАСА КОД СЛОВЕНСКИХ НАРОДА


У традицијској култури, у одевању, важну улогу има појас, који људско тело дели на две половине – горњу (чисту) и доњу (нечисту) половину. При томе сам појас добија посебно значење; он постаје медијални елеменат, беочуг, који спаја две супротности. Отуда његова велика улога у извођењу магијских радњи.
Културолошки знак опасивања постао је кључни елеменат космогонијског мита, о коме се може судити и по овом запису: ’’Народ верује, да има света над нама и испод нас. Они над нама опасују се под пазухе, а они испод нас по бедрима. Ми пак, пошто смо у средини, опасујемо се преко средине.’’
У Русији, у 19. веку, појас је сматран светим предметом, јер га је свако добијао на крштењу. Сматрало се непристојним да се човек моли Богу без појаса, да се руча без појаса, да се спава без појаса. Постојало је веровање да се бес боји опасаног човека. У Херцеговини, покојника нису опасивали, већ су преко њега пребацивали појас изрезан од платна у које је увијен. То, међутим, није било правило за све етничке заједнице, па истом крају влада и супротно правило: ’’Кад умре чељаде, не ваља га распасаног закопати. На ономе свијету не би могло ништа убрати, ни метнути у њедра’’.
Пошто је појас граница двају супротних начела, добио је значајну улогу у магијској пракси. У источној Србији, да би човек у рату био заштићен од метка, гађали су пушком имелу на дрвету и њену гранчицу ушивали у појас, или су ушивали савијену иглу којој је врх провучен кроз уши; у Босни су у дечји појас, као амајлију, ушивали комадић ужета којим је неко обешен. Такође у Босни опасивали су плачљиво дете (за које се веровало да је уречено) црвеном врпцом, на којој је била обешена кесица црвеног платна с ушивеним комадићем тисовог дрвета, или је сама врпца била исплетена од четворобојне пређе – црне, жуте, црвене, наранџасте. Са овог простора посведочено је и прављење појаса од коре самониклог белог глога ради лечења падавице. Према упутству, од овог дрвета, треба огулити кору као каиш и на њој пришити чешњеве белог лука, а затим све ушити у платно у облику појаса и тиме се болесник опасује до голе коже. У Србији на Ђурђевдан, после купања и облачења чистог одела опасивали су се ради здравља врбом и дреном (Левач), или ’’да буду дебели’’ лозом од дебелице (Косово). У Славонији и Метохији, као заштита од ноћног демона море, пребациван је преко детета или човека ноћу појас.

Према запису са почетка 20. века, појасевима су се у источној Србији штитили од чуме. Када се у селу појави чума домаћин је наређивао да сви укућани поскидају са себе појасеве (тканице), да их све заједно вежу један за други и да споља опашу кућу. Појасеви се користе у магијским радњама за заштиту стоке од болести и да се чарањем не одузме млеко. Болешљиво дете су опасивали сребним појасом, док је рањаво дете опасивано појасом од свеже калинове гране.

Развезивањем појаса неутралише се:
супротност горе / доле; чисто / нечисто; људско / нељудско, и таквим поступком се отклања могућност сукоба с нечистом силом. Зато су Црногорци – према једном запису из 19. века – пролазећи поред гробља развезивали појас и пуштали га да се вуче по земљи, да им се што не привиди. У Србији, Босни и Македонији постојало је веровање да човек, ако сретне вука, сигурно ће се спасити ако распаше појас и пусти га да се вуче за њим. Осим неутрализације поменутих супротности, на овај начин човек од себе чини зооморфно биће, јер му појас служи као реп, чиме се истиче одсуство разлике људског и нељудског.
Појас је попречна оса и на тај начин може преузети атрибуте из парадигме женско, доле, лево и тако даље. Он са уздужном осом, односно висином човека, чини крст чија је тачка пресека на пупку. Зато се појас употребљава у магијским радњама везаним за рађање. Код Срба постоји веровање ако млада при поласку на венчање прелази реку, колико прста метне под појас, за толико година неће имати деце. У лесковачком крају када је свекрва улазила у ложницу да види да ли је њена будућа снаја ‘’поштена’’ (невина), стављала је руке под појас, и тек када би се уверила да она то јесте, давала јој руку да је пољуби. Овај поступак се може тумачити као облик симболичког везивања младе за нови род. То потврђују и свадбени обичаји у Бугарској, где свекар скида младу с коња својим појасом, или младенце уводе у кућу појасом. Супротно од овога, односно отпуштање из рода, означено је као ‘’прекидање појаса’’.
Обухватајући човека, појас је и његова мера, а у архаичним текстовима мера човека се прихвата за његову замену. Код Срба постоји устаљени израз за момка који је спреман за самостални живот – каже се ‘’опасао се снагом’’. По једном сведочанству, православни Срби у Босни у неким црквеним церемонијама бацали су се на тле да преко њих пређе свештеник. Касније је тај обичај замењен на тај начин што су стављали појасеве уместо себе. Појас у функцији замене за човека среће се у више ритуалних радњи: нероткиње, да би могле да роде узимају попов појас и стављају га под главу па спавају на њему; кад се девојка прстенује, опасује се по голом телу мушким појасом да би рађала мушку децу; ако човек коме су суђенице напратиле болест не може да оде код бајалице, он шаље свој појас, на коме она изводи одређене магијске радње; да би град престао да пада, постојао је обичај да се прво зрно које падне поједе или да се стави у појас; да би се пре удала девојка је везивала појас (гатњик) на голом телу оног човека који се женио девојком три пута. Снага сакралног времена које се везује за Божић, преноси се магијским путем тако што мајка своју децу, ујутру рано на овај празник опасује веригама, које иначе остварују симболичку функцију космичке осе.
Да је појас граница између чистог и нечистог (људског и нељудског), сведочи и веровање из Црне Горе, по коме убијену змију не ваља дићи изнад појаса, јер би човек могао умрети. На Косову су дугу називали “појас”, и тамо је постојало веровање да онај ко се провуче испод дуге, промениће пол: мушко ће постати женско, а женско – мушко.

Литература: Ф. Гуиранд - Ј. Сцхмидт, МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
Ј.Цхевалиер - А.Гхеербрант, РЕЧНИК СИМБОЛА
Енциклопедијски речник  СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА


                                  За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ УСА приредила: Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #32 послато: Децембар 14, 2016, 06:25:30 пре подне »
Ово је мит о краљу Милутину који није дозволио папистима да покоре православни Балкан.

https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2013/11/12/oklevetani-kralj/


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ - СВЕТА МЕСТА КУЋЕ
« Одговор #33 послато: Децембар 14, 2016, 06:10:16 поподне »
Огњиште је свето место куће, извор топлоте и место где се припрема храна и обедује. Ту су обављане и магијске радње намењене благостању куће, здрављу и успеху укућана. И у савременим условима живота, пећ и сто имају исто симболичко значење. Угашено огњиште било је клетва и пропаст фамилије.

http://nadica-janic.blogspot.rs/2016/12/sveta-mesta-kuce_8.html

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
СВЕЦИ И СЛАВА - МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #34 послато: Децембар 14, 2016, 06:42:52 поподне »
Митологија говори да су у словенским веровањима ликови паганских богова под утицајем хришћанства променили имена, али су задржали своју заштитничку функцију. Стара српска црква прихватила је Крсну славу као спомен предака и саставила молитву за благосиљање крсног колача и кољива.

http://srpskatelevizija.com/2016/12/14/slava-mitologija-i-obicaji/


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #35 послато: Фебруар 01, 2017, 09:55:40 пре подне »
Вода симболизује поновно оживљавање и уливање новог живота, па се отуда примењују обреди крштења водом, чиме се симболично спира и освећује нови живот.
У хришћанском предању вода симболизује извориште стварања. Она је мајка и материца.

http://nadica-janic.blogspot.rs/2014/03/voda-simbol-ociscenja-i-duhovnog-zivota.html


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #36 послато: Фебруар 01, 2017, 10:01:56 пре подне »
Као Сунце зрацима, тако ватра пламеном симболизује оплођење, очишћење и расветљење.
Сексуално значење ватре, везано је уз првобитну технику добијања ватре трљањем, што је слика сексуалног чина ("кресање").
Бројни обреди очишћења ватром карактеристични су за ратарске култове...

http://nadica-janic.blogspot.rs/2014/07/vatra-strast-srca-i-svetlost-duha.html


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #37 послато: Фебруар 22, 2017, 11:29:37 пре подне »
Недељу као дан одмора уводи римски цар Константин 321. године.
http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/88198/nedelja