Аутор Тема: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ  (Прочитано 8211 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« послато: Јануар 22, 2016, 09:53:31 пре подне »
                                                                                    МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ
                                                                                              МАЈКА ЗЕМЉА
                                                                   За Српску Телевизију приредила: Надица Јанић
Женска симболика земље, универзална за све словенске традиције, открива се кроз метафору материнства и плодности. Сматрали су да земља, примајући у себе семе, „затрудни“  и даје нови род, да је она свеопшта Мајка и хранитељка.
Земља је један од основних елемената универзума (поред воде, ватре и ваздуха), централни део троделне васионе (небо, земља, пакао), настањен људима и животињама, симбол женског плодоносног начела и материнства.
У митском тумачењу стварања и постанка света, земаљска кора је настала као резултат првог чина стварања света: од прегршти земље извађене са дна мора. Бог је прво створио малу парцелу копна а затим (уз сарадњу свог антагонисте) је растегао и створио земљишни простор. По популарним словенским веровањима, земља је равна кора, окружена водом и наткривена небеском куполом. Представе о зооморфним бићима (огромној риби или неколико митских риба, змији, корњачи, итд.), која на себи држе земљу, карактеристичне су за митологију Источних, а нарочито Јужних Словена. У бугарским и српским веровањима, земљу држи бик или биво на својим роговима; она почива на телу змије, која лежи на леђима вола, који, опет, стоји на огромној риби, а та пирамида почива на огромној корњачи.
Обележја персонификације земље зебележена су у народним веровањима, по којима се она понаша као живо биће: спава, болује, затрудни, рађа, јауче, плаче, љути се на људе због њихових грехова. Женска симболика земље, универзална за све словенске традиције, открива се кроз метафору материнства и плодности (способности да донесе летину). Белоруси су сматрали да земља, примајући у себе семе, „затрудни“ и даје нови род, да је она свеопшта Мајка и хранитељка: храни живе, а узима себи мртве. У руским фолклорним текстовима и фразеологији познат је израз Мајка - Влажна земља који означава плодну земљу коју је оплодила небеска влага. У складу с тим, испошћена и јалова земља у руским песмама-легендама се јавља као „удовица“. Архаичне представе о небу и земљи као брачном пару сачуване су у магичним формулама као што је: „Ти си Небо – отац, ти си Земља – мајка!“ По бугарским веровањима, из брака неба и земље рођен је месец. Мотив материнства у веровањима о земљи има везе не само с космичким ликом универзалног плодоносног начела него с реалном мајком конкретног човека. То се испољава у забранама ударања земље, које су мотивисане могућношћу увреде сопствене мртве мајке. Поштовање земље као „мајке“ допринело је зближавању тог круга представа с ликом Богородице, којој су се Срби обраћали „земљо-Богомајко“. Сматрало се да псовање мајке вређа истовремено све три човекове „мајке“ – његову рођену мајку, Мајку влажну земљу и Богородицу.
У словенским веровањима, земља има обележја светости и ритуалне чистоте; у молитвама и баснама обраћали су јој се истим молбама као божанским силама: „Помилуј, сачувај и спаси, света земљо и мајко Божја!“ За грешног човека су говорили да није достојан да га „света земља на себи држи“. По масовно познатим представама, земља не прима у себе тела „нечистих“ покојника; њиховим сахрањивањем у земљу нарушавају се временска равнотежа и општи поредак; тела таквих мртваца у земљи се не распадају или их сама земља „избацује“.
Као највиши морални ауторитет и симбол праведности, земља је често коришћена у народним правним обичајима, заклетвама и клетвама. Руси су, у случају спора око међа, доказивали да су у праву стављајући на главу бусен или грумен земље. Заклињања са земљом на глави познато је из словенских историјских извора XI века.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #1 послато: Јануар 22, 2016, 10:04:02 пре подне »
Не знам зашто, али сам се уз претходни пост "МАЈКА ЗЕМЉА", присетио нашег великог књижевника Данила Николића и његове књиге "Краљица забаве". Вероватно зато што се поистовећују Земља и жена, као мајке које подарују наше животе. Преносим само један мали исечак из наведене књиге.
...“Мушкарац стално настоји да савлада нешто, да продре до нечег. Да дође до краја. Неки простор, неку непознату празнину. Пење се, на врхове; спушта се, у понорнице, пећине, гротла. ...Хоће да савлада празнину. Да је испуни, осмисли, оплоди...
... Жена је свеснија значаја свега тога. Она не тражи да нешто испуни, већ да буде испуњена. Дакле, њена тежња је апсолутно супротна нашој. На срећу. Укрштање супротности је закон света. Али на том укрштању се стално сударамо. Ту ничу несхватања. Мушкарац има нешто што је очигледно, уобличено; предмет, и оруђе. На другој страни  је само пролаз до плодотворне празнине. Он је сејач коме је страшно стало до њиве да је његова, у његовом поседу. Њиви је свеједно чије је семе, само нека је оплоди. Зато не придаје трагичан значај промени сејача. Ми напротив.“

Данило Николић: Краљица забаве, стр. 95-96, Београд, Политика-Народна књига, 2004.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #2 послато: Јануар 22, 2016, 10:12:56 пре подне »
                                                                                                             МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ

                                                                                                              ОГЊИШТЕ – СРЦЕ КУЋЕ
                                                                                                                                                   За Српску Телевизију приредила: Надица Јанић

У свим митологијама света огњиште је свето место – омфал. Средиште живота и уточиште. Унутрашње духовно средиште. Оно је и средиште дома и значи женско господарство – огањ у женско-земаљском виду. Представља пупак, ширање и благодарност живота породице.
Култ ватре је присутан у словенском народу од искона. Страхопоштовање према боговима ватре, праћење обичаја везаних за ватру и чување ватре као светиње и стуба опстанка породице проширило се и на ватру у кући - огњиште око кога се окупљала породица. Није се гасило од прве ватре у новој кући. Угашено огњиште било је клетва и пропаст фамилије. Напустити огњиште значило је неповратни одлазак из куће.
Огњиште је базични елемент структуре куће, извор топлоте и место где се припрема храна. Огњиште је сакрални центар куће; ту су обављане и магијске радње намењене благостању куће, здрављу и успеху укућана. По народним представама, огњиште је место где бораве кућни духови (домовој), где се окупљају преци.
У новој кући огњиште се правило на крају. За огњиште је место одређивано у центру или у источном делу куће, освећивали су га и кадили тамјаном. Прву ватру палила је најстарија жена у породици доневши жар из рођачке куће и изговарала би благослов: “Да никад не угасне ово огњиште и да се на њему кува у посудама и котловима за свадбе и славе”. За усељење у нову кућу сваки гост је доносио поклон који је качио изнад огњишта. Предмети који су пратили огњиште нова породица добијала је на свадби или приликом освећења нове куће. Невеста је од оца добијала машице и троножац, као део мираза.
Поред огњишта обављани су многи породични обреди; управо ту се збивало увођење новог члана породице. Прво купање новорођенчета је било поред огњишта да би било дугог века и привржено кући. Крштено дете се остављало неко време поред огњишта.
Око огњишта обављане су ритуалне радње у време календарских празника: на Бадње вече, Божић, Нову годину и Благовести. Поред огњишта су постављали празничну трпезу и изводили су обреде. Поред огњишта су клали црну кокошку у част духа – покровитеља куће. Око огњишта обносили су божићну сламу, положајник је први прилазио огњишту, ту су пекли обредни хлеб – чесницу, и припремали ритуално јело – печеницу.
Преко огњишта су покушавали да привуку богатство. За Нову годину су бацали у огњиште речни камен и благосиљали укућане да им се новац слива у џепове лако, као што се река слива преко камења, и да им новчаници буду тешки као што је камен тежак.
Плодоносна снага огњишта преношена је и на предмете везане за њега. Тако је жарач коришћен у време прве грмљавине – њиме су лупали по наћвама, земљаним судовима и амбару, исказујући жеље “да се пуне житом”, “да буде плодова”.
Огњиште и његови пратећи предмети коришћени су у народној медицини и магији: огњишту су се обраћали с молбом за помоћ, користили су ватру и жар за скидање чини.
Огњиште је превасходно повезано са ватром чија су се основна обележја (лустративна и заштитна) преносила на огњиште и његове атрибуте. Машице и жарач коришћени су за терање градоносних облака и у пролећним обредима за заштиту од змија и гуштера. Ове предмете су обавезно постављали поред породиље и детета у току 40 дана од порођаја да би их штитили од злих духова и болести.
За огњиште као свето место везан је низ забрана. Деци је забрањивано да џарају по ватри, да убадају нож у огњиште, да ногом ударају у угарке јер ће се разболети.
Код Срба огњишту су се исповедали грешници. Поред огњишта постизали су се договори, давало се и узимало у зајам… Код Црногораца најстрашнија клетва везује се управо за огњиште.
Ватра у огњишту никада није гашена. Угасло огњиште губило је своју стваралачку снагу. На угаслом огњишту обављале су се црне магијске радње.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #3 послато: Јануар 22, 2016, 10:18:51 пре подне »
                                                                                                       КРСТ У СЛОВЕНСКИМ ОБРЕДИМА

                                                                                                                                                      За Српску Телевизију приредила: Надица Јанић

Крст је један од најстаријих сакралних знакова у светским митологијама и религијама. Главни је симбол хришћанства, монограм је Христовог имена и култни предмет који има сакралне (црквене) и апотропејске (заштитне) функције. У словенском народном орнаменту крст се назива “Божји знак” и његова варијанта свастика су соларни знаци који симболизују светлост и плодност. Такође, крст представља геометријализовану варијанту дрвета света или дрвета живота и симбол је центра.
Национални симбол Срба је крст са четири оцила (ћирилична слова Ц). Означава центар или средиште древне цивилизације на ушћу река: Дон, Дњепар, Дњестар и Дунав. Чињеница која доказује да је ушће четири реке колевка Срба (Словена) произилази из винчанског писма. Артефакт винчанске културе “Тартариа амулет” чија старост се процењује 5000-6000 година, је мапа са пет лучних црта које представљају реке. Четири од тих пет лучних црта су пресечене правим цртама које показују из ког смера те реке дотичу. Српски крст је и сведочанство о расејању Словена, великој сеоби и страдању. И данас, за делове свог народа који живи ван матичне земље кажу “расејање”.
Коришћење слике крста за ритуалне циљеве и ношење крста, симболизује припадност одређеној конфесији; на пример, Срби разликују хришћански (часни крст) и “народни” (пагански) крст. У хришћанској традицији познати су различити типови крста: у облику слова Т (“те-крст”); “крст св. Андреја” с дијагонално постављеним крстовима (у облику ћириличног слова X); “латински” (равнокраки, али најчешће с продуженим вертикалним краком) и “грчки” крст (једнокраки, понекад са проширеним ивицама). Код Јужних Словена крст латинског типа је присутан на гробовима, на преслицама, орнаментима, посебно у Црној Гори, Македонији и Далмацији али у целини, преовлађује крст грчког типа (на гробовима, преслицама, ускршњим јајима, обредним хлебовима, над улазима у куће). Равнокраки крст као кнежевски знак може се наћи у документима из XII века. У писаним изворима код Јужних Словена, од XI века спомињу се крстови као погранични знакови.
Знаком крста обележавани су предмети који су у традиционалној култури имали сакрални статус као и поштована и опасна места. Крст су урезивали на бадњаку; док бадњак гори, страна с крстом треба да буде одозго. Пре него што почну да секу погачу, на доњој страни засеку крст ножем. Крст је постављан поред огњишта, на граници села, на раскрсници, на њиви, испод дрвета, поред записа - дрвета које поштује заједница - или су крст урезивали на дрвету.

Као основни обредни атрибут, крст се употребљава у ритуалима везаним за Богојављење (потапање крста у воду); Спасовдан, Ђурђевдан (обиласци села ходањем унакрст, понекад с циљем изазивања кише), Ивањдан (спаљивање крста направљеног од разбијених бачви). На Крстовдан стоку су мазали катраном тако што су цртали знак крста и постили су да их не би болела крста. У Средопосну недељу Великог поста месили су колаче у облику крста које су користили при првом истеривању стоке, приликом сетве, гатања о летини и судбини. За обредне циљеве, прављен је крст од липе, леске, божићне сламе, бадњака, класја, теста, глине.

Крст је један од основних погребних обреда и у народним веровањима представља симбол смрти. Када је жена побацивала, супружници су тајно одлазили на гробље и подизали крст који је пао уз читање молитви “Оче наш” и “Богородице Дево” и љубивши се грлили крст а потом га враћали и укопавали на пређашње место.
Значај крста као заштите, везан је за симболику прекрштавања - наношења знака крста на различите предмете или његово симболичко сликање (крсно знамење). Крстили су себе или објекат (на који је била усмерена радња) крсним знамењем када почињу или завршавају рад, кад излазе из куће полазећи на пут, кад седају за сто, кад полазе на спавање.
Крст је штитио од града, кише и непогоде. Освештане дрвене крстове постављали су на границу села, правили крст од бадњака и чували га под стрехом. На њиву су постављали крст направљен од грана огорелих на ускршњој ватри као заштиту од грома. Сматрали су да у дрво на коме је урезан крст не удара гром. Да би зауставили кишу, правили су крст од соли.
Крстови у кући и на домаћим грађевинама цртани су кредом, свећом, белим луком, крвљу жртвене животиње, катраном. Као заштитно средство против епидемије, постављан је крст на раскрсницу или на границу села.
Крст је служио као заштита од урока. Крстом су плашили демонска бића и животиње с којима је сусрет био опасан или наговештавао несрећу: ђавола, вампира, русалку, вука, зеца... Крст је масовно употребљаван у магији, гатањима, народној медицини. Биљке сакупљене и освештане на јесењи Крстовдан поштоване су као лековите: на пример, различак, којим се ките крстови, има моћ да олакша нападе код новорођенчади и мале деце; босиљак, каранфилић и чубор помажу при порођају.
Јужнословенски обичај “крстоноше”- обилажења села и њива уз ношење крста и црквених реликвија обављан је у периоду од Ускрса до Тројица ради спречавања суше, града и других елементарних непогода које штете летини на њиви. Поворку, у којој учествују житељи села, предводи свештеник. Учесници носе крстове, црквене барјаке, иконе. Певају посебне песме којима се изражава молитва Богу за кишу. Поворка, по правилу, одлази до светог дрвета - записа или до каменог крста где настављају са молитвом за кишу.

ЧАСНИ КРСТ   
   
Часни крст је најсветији знак и симбол православне вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, миропомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежда освећују се часним крстом. Незамислива је било која литургичка радња или скуп без крста. Крст је нераздвојан од сваког православног хришћанина.
Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: “Крст је чувар целе васељење, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. ” Благодати и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет.
У Светим књигама пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они су му одговорили: “Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви и од онога што једете на литургији.” Онда их је он поново упитао: “Чега се од свега тога највише бојите?” И одговорили су му: “Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину.”

 КРСТ КАО ЗНАМЕН

Подићи споменик преминулом претку и на тај начин обележити његово последње пребивалиште једна је од најзначајнијих обавеза потомства у нашем народу. Још већу одговорност представља подизање крајпуташа - вечне куће за душу мртвог чије се тело не може пронаћи како би било сахрањено јер душа без споменика у ком би отпочинула бива заувек проклета у беспућу вечног заборава. Камена саборишта преминулих постала су на просторима већином сеоских и манастирских гробаља унутар променљиве границе српских земаља кроз време. Својеврсна су састајалишта мртвих и живих, место сећања, туговања, практиковања често загонетних обреда, али и тачка на којој се стварају нераскидиве везе међу генерацијама унутар једног народа. Спона између живих и мртвих, између земље и неба.
Надгробни споменик - знамен, студен камен, плоча, белег, мрамор - представља нарочиту везу с покојником, подсетник на његово пређашње постојање и тачка с које ће се у часу Христовог другог доласака његова бесмртна душа вазнети пред престо Судије, где ће се одлучивати о њеном успењу или коначном паду. Отуда и потреба народа да се некоме “зна гробно место”, јер онај без гроба се заувек упокојио, нестао у ходницима пролазности, унеповрат закључан у тами заборава.

СТЕЋЦИ

Стећци су средњовековни надгробни споменици јединствене појавности настали између XI и XV века.  Стећак је термин усвојен у науци, док је у народу познат као камен, белег, а најчешће мрамор.  Њихов интригативан и до краја разлучен украс - од суморних представа човека под оружјем или с рукама испруженим ка небу до ратника и коњаника, паганских симбола сунца (свастике), или хришћанских знамења (крста) и данас је загонетка за истраживаче и очарава модернисте. Украси врло често нису канонизовани или стриктно везани за хришћанску симболику. Могу бити у форми плоче, усадника, крста, сандука, са и без постоља. Највише стећака има у Босни и Херцеговини, нешто мање у Србији, Црној Гори и Хрватској. Стећци се, по једној теорији, везују за богумиле, средњовековну босанску секту и махом су настајали пре доласка Турака. У Србији их највише има у пределима уз реку Дрину.
На територији северозападне Србије регистровано је више од 120 локалитета са мраморјем и око 1000 појединачних споменика. Недавно је, на локалитету Мраморје у Перућцу, код Бајине Баште, у сарадњи са стручњацима Народног музеја у Београду почело археолошко истраживање средњовековне некрополе за коју кажу да је најзначајнија у Србији, а крајем прошлог века проглашена је за културно добро од изузетног значаја.
Литература:

1.МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
2.СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
3.КРСТ ХРИСТОВ - Задужбина манастира Хиландара
4. КАМЕНА СЕЛА СРПСКИХ ДУША - Тамара Огњевић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #4 послато: Јануар 22, 2016, 11:06:35 пре подне »
                                                                                                  МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ

                                                                                            КРСТ – УНИВЕРЗАЛНИ СИМБОЛ


Крст је један од најстаријих универзалних симбола. Представља средиште света - тачку општења неба и земље, васељенску осу (заједничка симболика са дрветом, планином, стубом, лествицама...). Симбол је универзалног, архетипског човека, способног за безгранично и хармонично ширење, како у хоризонталној, тако и у вертикалној равни. Вертикална линија крста је небеска, духовна, интелектуална, позитивна, активна и мушка, а хоризонтална је земаљска, рационална, пасивна, негативна и женска, а цео крст ствара праисконског андрогина (двополно тело). Симбол је дуализма у природи и јединства супротности. Представља интеграцију човекове душе у хоризонталном и вертикалном виду, неопходну за испуњен живот. Представља највиши идентитет.
Пошто се може безгранично проширити у сваком правцу, симбол је вечног живота. Образују га и четири рајске реке које теку из корена дрвета живота. Крст гради кардиналне осе и представља кватернар у динамичним видовима. Квинкунгс је јер сједињава четири елемента света у петој тачки - средишту.

Цруx ансата (АНКХ) - крст са кругом или омчом на врху - је египатски симбол живота. Представља космос, све живо, људе и богове; пут је за сазнање тајни, мистерија и скривене мудрости. Оличава и моћ, ауторитет, завет. Комбинација је мушког и женског симбола, Озириса и Изиде, те сједињује два творачка принципа, небо и земљу. Означава и бесмртност. У руци га носи Маат, богиња истине и светског поретка.

Крст у кругу - симбол соларне покретљивости. Представља точак промене, или точак среће.
Крст у квадрату - кинески симбол земље; представља стабилност.
Крст са точком у средишту - хиндуска чакра; симбол је моћи, величанства.
Лопатасти крст - представља раширена птичја крила; амблем је витезова Јовановаца.
Крст путача - представља савршенство; значи и број десет. То је крст св. Андреје.
Малтешки крст - представља четири велика асирска бога - Ра, Ану, Вел, Еа. Амблем је малтешких витезова.                                                                                                             
Ружин крст - симбол срца, средишта и хармоније.
Тау крст - представља дрво живота. Симбол је регенерације, скривене мудрости, божанске моћи и будућег живота. Представља     чекић богова громовника.
Двогуби крст - представља соларни симбол Зевса, као бога неба.
Крст с руком - древни талисман против урокљивих очију.
Крст са месечевим српом - симбол сједињења мушког и женског, неба и земље. Обично се тако обележава причесни хлеб.

У алхемијској традицији крст је симбол природног поретка елемената - qуинта ессентиа, као средишна тачка.
У афричкој традицији (Бушмани и Хотентоти) - представља бога и симболише заштиту при порођају.
У будистичкој традицији - представља осу точка закона и кола постојања.
У египатској - симбол живота, бесмртности.
У гностичкој - равнотежа савршенства.
У грчкој традицији налази се на челу Артемиде Ефеске.
У хебрејској традицији (кабализам) крст са шест зракова означава шест дана стварања, шест фаза времена и трајања света.
У хиндуистичкој - крст је раџас - ширење бића, при чему је вертикала сатва (виша, небеска страна бића), а хоризонтала је тамас (нижа, земаљска страна бића).
У хришћанској - представља спасење путем Христове жртве. Симбол искупљења, помирења, патње и вере. По средњовековној симболици, за Христов крст је била употребљена грађа од дрвета спознаје, узрочника пада у грех, које је тако постало
 
оруђе искупљења. Два крака крста представљају милосрдност и суд и у хришћанској иконографији често носе сунце на једној и месец на другој страни, као симбола две природе Христове, које такође симболизује и вертикална, небеска, те хоризонтална, земаљска оса крста.
У индијанској традицији - представља људско обличје. Симбол је и кише, звезде, ватре од дрвета, девојаштва, четири главна правца и четири ветра. Средиште крста су земља и човек, које покрећу сукобљене силе богова и ветрова. Крст индијанске ложе уписан у кругу, представља свети простор, васељенско средиште.
У исламској - крст је савршена веза свих стања бића. Он је хоризонтално и вертикално ширење и највиши идентитет.
У келтској - има фаличко значење и симболизује живот и родност.
У кинеској - крст у квадрату је симбол земље, насупрот кругу као небесима.
У мајанској - крст у облику слова тау представља дрво живота и дрво хранива.
У маорској - знак је богиње месеца и симбол општег добра.
У мексичкој - представља дрво живота. Такође симболизује и четири ветра, па отуда значи и плодност.
У римској - представља уништење за злотвора.
У сумерско-семитској традицији - у Вавилону, крст са месечевим српом је повезан са божанствима месеца, а у Асирији, крст приказује четири правца сијања сунца. У Феникији је симбол живота и здравља.

                                                                                                        Порекло крста

У готово свим деловима старог света пронађени су различити предмети који су настали давно пре хришћанске ере, а обележени су крстовима различитог облика. Безбројни примерци потичу из Индије, Сирије, Персије и Египта. Употреба крста као религијског симбола у претхришћанско доба и код нехришћанских народа је свеприсутна и била је повезана са поштовањем природних сила.
Облик крста као две прекрштене греде потиче из старе Калдеје, где се користио као симбол бога Тамуза (јер наликује мистичном слову Тау, првом слову његовог имена). Осим у тој земљи употребљавао се и у суседним земљама, укључујући и Египат.

Необична је, али и неоспорна чињеница да се крст користио као свети симбол давно пре Христовог рођења, а и након његовог рођења у земљама на које није утицало црквено учење. Грчког Бакха, тирског Тамуза, калдејског Бела, норвешког Одина - све су њих њихови поклоници обожавали уз помоћ неког симбола у облику крста.

Крст у облику „цруx ансате“ (анкха) носили су у руци египатски свештеници и краљеви (који су били врховни свештенички поглавари) у знак власти коју су имали као свештеници бога Сунца, а називали су га „знак живота“.
Различити облици крстова налазе се на египатским споменицима и у гробовима, а многи стручњаци их сматрају симболима фалуса (мушког уда) или полног односа. У египатским гробовима цруx ансата (крст с кругом или омчом на врху) је проналажен уз фалус.
Анкх се употребљавао и као симболи вавилонског бога Сунца и најпре је пронађен на новчићу Јулија Цезара (100-44. пр. н. е.), а затим на новчићу који је издао Цезаров наследник Аугуст 20. године пр. н. е. На Константиновим новчићима није анкх већ крст са четири једнака крака постављена усправно и водоравно. Тај крст се обожавао као „Сунчев точак“. Константин је био поклоник бога Сунца и приступио је хришћанској Цркви тек око четврт века након што је према легенди видео такав крст на небу.

Симболика свастике
Свастика (сскр. сwастица - срећан) - кукасти крст, по првобитном значењу је симбол Сунца. У Хитлеровој Немачкој је био симбол националсоцијалистичког покрета. Пре него што је 1935. године усвојена као нацистички амблем, свастика је представљала свети религиозни симбол или талисман за срећу у прехришћанској Европи, као и у многим религијама Оријента, Египта и код Индијанаца. Један је од најсложенијих симбола, преисторијски, универзалан. У свим традицијама је симбол добре коби, добрих предзнака, добре жеље.
У будистичкој традицији означава печат Будиног срца и симбол је доктрине његовог учења; у хиндуистичкој означава „добро је“ - симбол је живота, кретања, задовољства и добре среће; у индијској је симбол среће, плодности и кише; у кинеској је симбол савршенства, дуговечности, благослова.
Као древни симбол Аријеваца, сматран је приказом њиховог врховног бога Сунца и бога неба, Дјауса. Најстарија употреба знака откривена је Индији у Индус-долини. Индо-аријевци, прастари народ, користили су га као печат 10000 година пре Христа (Неолит) и значио им је као симбол управе, владара или самог аријевског народа.

Код словенских народа кукасти крст је био симбол среће, и као симбол нађен је у раном Винчанском писму из 6000. године пре нове ере. Руси имају специфичан назив за свастику: коловрат (коло - Сунце; врат - кретање) и за разлику од класичне свастике има осам кракова, мада се налази и са четири.

Познато је око 1200 облика свастике, а најстарији потиче из 12000. године пре нове ере. Има и изведених облика свастике, какав је, на пример, облик са краковима у облику криве у Баскији, који подсећа на двоструку спиралу. Такав је облик и кључасте свастике чији сваки крак представља кључ: то је врло обухватан израз симболизма кључева, где вертикална оса одговара свештеничкој функцији и солстицијима, водоравна оса краљевској функцији и еквиноцијима.
Свастика је један од најраширенијих и најстаријих симбола. Сусрећемо га од далекоисточне Азије до Средње Америке, у Монголији, Индији и северној Европи. Био је познат Келтима, Етрурцима, старој Грчкој, и од њега је изведен орнамент који се назива грчким. Неки су тврдили да потиче од становника Атлантиде, што је требало да потврди његову велику старост, а у вези с исконским традиционалним значењима.

Свастика је један од највишезначнијих симбола који су бројне цивилизације прихватиле као главно знамење. Свастика симболизује вертикалну осовину точка са четири крака, чије је кружно кретање приказано заврнућем сваког појединог крака, као да траке вијоре на ветру или као да су стопе у покрету... Романски ликови Христа често су приказани око неке спирале или свастике: ти ликови дају ритам ставу, распоређују покрете, наборе одеће. Тиме се поново уводи стари симбол стваралачког вртлога око кога се постепено распоређује хијерархија створења која еманирају из њега.
Без обзира на то какво значење имала, свастика очигледно указује на кружно кретање око средишта, око непомичне осе која је стожер појавног света. Она је симбол настајања универзалних циклуса, токова енергије: не овосветовне, него деловања начела на појавност. У том смислу дуго се могла сматрати Христовим знамењем од катакомби на средњовековном западу до несторијанизма у степама; а у том смислу је и знамен Буде, јер приказује Точак закона (Дхармачакра) који се окреће око свог непомичног средишта. У његовом средишту је понекад приказан Агни. У масонском симболизму средиште свастике представља поларну звезду, а четири гамме које је чине представљају четири главна положаја Великог Медведа око ње.
Изгледа да два смера окретања свастике немају значења које им се покушавало приписати. Но та два смера указују на два навоја двоструке спирале, двојаки ток јин и јанг космичке енергије, окретање света виђено с једног и другог пола.

У хиндуској иконографији свастика понекад замењује точак. Она је и знамен Ганеше, божанства спознаје, а понекад појавни облик врховног начела. Равни делови крста свастике одговарају уопштеном симболизму, али закривљени делови указују на то да спољне ствари света не воде директно у средиште, у бинду. Пут начела је закривљен (вакра).
У Кини је свастика знак за број десет хиљада, што је свеукупност бића и појавног. Она је и првобитни облик знака фанг: показује четири смера четвртастог простора, земље, водоравно ширење из средишта.

Литература:

1. Александар Милинковић – Мали лексикон окултизма
„Плато“, Београд, 2000.
2. Марио Лампић – Мали речник традиционалних симбола
„Либретто“, Београд, 2000.
3. Ј. Цхевалиер, А. Гхеербрант – Ријечник симбола
„Романов“, Бања Лука, 2003.

 
за СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ
приредила: Надица Јанић
www.yоутубе.цом/СербТВ

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #5 послато: Јануар 22, 2016, 11:29:29 пре подне »
IZVOR PODATAKA ZA TEMU MITOLOGIJA I OBIČAJI:

Mitologija Zemlja STV-USA
2011.srpskatelevizija.com

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #6 послато: Јануар 22, 2016, 12:19:32 поподне »
                                                                                                      МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ

                                                                                 КУЋНИ ПРАГ – ПРЕБИВАЛИШТЕ ДУХОВА ПРЕДАКА

„Кад из куће оду чељад, кад кућа остане сама, напуштена, кад почне да се урушава, мора нешто живо да остане. Мртва успомена ничему не служи, па су отуда људи измислили гују кућевницу. Знамо сви за ту гују, више смо је ми под праг подгурали, оставили је као кључ, нешто живо да чува успомене… Наша прошлост, брига о прошлости без које не можемо у будућност, је симболично гујна. То гујиште које је у нама и око нас никад се од куће није одвојило, ко то изгуби, изгубиће успомену на себе.” (Слободан Ристовић)
Кућни праг симболизује границу између два света у којима човек борави: свет топлине и сигурности који је унутра и свет рада, труда и потешкоћа који је напољу. На тој граници налазе се преци који оне унутра штите од злих утицаја споља. Отуда важност кућног прага у народним веровањима свих Јужних Словена. 

Мистичност кућног прага и његов значај у традиционалним обичајима огледа се у народним изрекама: “Кућни је праг највиша планина”, “Не напуштај кућни праг и огњиште” и слично. Међу првим табуима с којима се сусрећу деца су забране везане за кућни праг. Врло брзо дете научи да је праг посебан део куће прекривен велом мистичности и магије. И у данашње време поштује се кућни праг на начин да старије особе забрањују млађима да стоје на њему. Стајање на кућном прагу није пожељно, а поготово је забрањено кад грми. Веза између грома и кућног прага указује на посвећеност кућног прага Перуну, богу грома и грмљавине.

У свим словенским крајевима кућни праг је био светиња. Сматрало се да онај ко стане на кућни праг чини светогрђе. Такође је раширено веровање да не ваља седети на кућном прагу јер то слути на сиромаштво. Неки истраживачи старославенске религије и митологије светост кућног прага повезују с култом предака. Спасоје Васиљев наводи:„Словени су своје мртве или сахрањивали у поља, под прагом или око огњишта, или су положивши их у чамац спаљивали, или пак на море отискивали.“
Млада се удајом не везује само за младожењу већ и за целу његову породицу и кућу. Кућни праг је био светиња која се није смела скрнавити, те се млада преко њега морала преносити или ако је младожења није преносио морала је да пази да праг при преласку не дотиче. Овај обичај повезан је са старословенским сахрањивањем господара на свом коњу испод кућног прага.
Укорењено је веровање да свака кућа има по једну змију која се назива чуваркућа. Нико је није видео. У неким крајевима претпостављају да је шарена, негде да светли као злато а негде да је бела са крстом на глави. Живи испод кућног прага или огњишта. У њој је инкарнирана душа умрлих предака. Пошто човек одувек има амбивалентан однос према змији - боји се змије и чини све да предупреди њено негативно својство, али исту ту змију обожава, приноси јој жртве. Управо зато су Срби своје мртве сахрањивали испод кућног прага или огњишта.
За разлику од огњишта кућни праг као симбол улаза односно излаза у свету магијске симболике одувек је представљао женски полни орган и посвећен богињи живота Великој Мајци. Кроз векове су девојке упражњавале љубавну магију која ће довести до брака и рађања. Реквизити коришћени у љубавним ритуалима (метла, секира, биљка милоглед, праменови косе, нокти, земља узета из отиска стопала итд.) одлагани су у непосредној близини прага, иза кућних врата или закопавани испод прага.
И у ритуалима са раздвојеним предметом, попут преполовљене коцке шећера, предмети су се стављали на улазним вратима како би између њих прошао мушкарац чија се љубав хтела осигурати. Чим би он прошао девојка би узела оба дела коцке и спојила их. Идеја да се магијски ритуал изводи у непосредној близини кућног прага произилази из жеље да се осигура помоћ богиње Велике Мајке да се постане супруга и мајка.
Народна изрека како темељи или три угла куће стоје на леђима жене а само један на мушкарцу наглашава да је сваки дом подручје где жена има доминантни утицај. Невеста пре него што ће по први пут ући у кућу свога мужа простире своју марамицу преко кућног прага и пољуби га изражавајући на тај начин поштовање према свом новом дому. Затим улази у кућу носећи марамицу, прилази кућном огњишту и у ватру баца марамицу како би тим гестом прекинула са девојаштвом и означила улазак у период активне плодности. Овај чин је и изражавање поштовања према Великој Мајци од које се тражи благослов плодности и наклоност према женској деци.   
Праг је поред огњишта одувек био најсветије место у кући што потврђују многи табуи везани за њега, посебно онај да се на њега не сме стати ногама јер “тиме затиреш дом” мислећи тиме на неплодност. Повезаност кућног прага и плодности огледа се и у забрани да жена седи на прагу јер ће “тешко родити дете”.

Према народном веровању, опасности од ограме (напада злих духова) излаже се онај ко неокупан након интимног однос пређе преко кућног прага. Кућни праг је и место с којег делују зле силе те се веома често користи да се магијски предмети стављају под кућни праг оних којима се жели нашкодити.

Mitologija Zemlja STV-USA
2011.srpskatelevizija.com
   
do sada STV poseta 10,257.260+ STV visits / over 10 million visits Thank you!
    visit SerbTV on youtube or RTS SAT / to see video here click  Multimedia Video link

Ван мреже aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 883
  • I2-Z16982
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #7 послато: Јануар 22, 2016, 12:54:08 поподне »
                                                                                                     
За Српску Телевизију приредила: Надица Јанић

 СТЕЋЦИ

Стећци се, по једној теорији, везују за богумиле, средњовековну босанску секту и махом су настајали пре доласка Турака.


На ово бих мало реаговао! Вјероватно огромна већина "форумаша", а и оних који га прате, то зна али мало бих појаснио. Оставио сам у наслову ко је приредио комплетан текст и за кога.

Стећци као феномен немају никакве везе са "богумилима" а опет "Црква босанска", ако је уопште постојала, нема никакве везе са митским попом Богумилом и уопште са дуалистичким јересима које су у то вријеме постојале у Европи (албижани, катари, манихејци), а и чије је исходиште, по свему судећи, на простору источних провинција Византије. То аргументовано тврде и Срећко Џаја и Дубравко Ловреновић, који се у последње вријеме баве овим "феноменом".
У изворима тог времена, а највећи дио је производ "Папске курије" која врше притисак на босанске владаре у смислу враћања њихових поданика "правој вјери", углавном се називају патарени а никада богумули. Још чешћи назив је крстајни.

Неспорно је да стећци са специфичном орнаментиком припадају тзв. влашкој култури. Намјерно сам то написао малим словом, јер овдје није ријеч о Власима као етничкој заједници, него о власима-сточарима као социолошкој категорији. Дакле мобилно становништво које је суштина појма метанастазичких кретања.

Књигу покојног академика Милорада Екмечића Дуго кретање између клања и орања сам прочитао, и он у у дијелу када пише о Цркви босанској, сматра да је то једна историјски недоказана установа. То је тврдио и Васо Глушац (намјерно не износим његов став). Зато преносим ди његовог интервјуа(на овом рачунару немам опцију уметања цитата)о овоме на латиници.

"Merijen Vencel (Marien Wenzel) američki u svetu poznati autoritet za istoriju Bosne srednjeg veka, 1999. je u Sarajevu objavila dve studije o bogumilima. Veli da je 1960. došla u Sarajevo da istražuje bogumile i živela je u ubeđenju da su stećci njihovi. „Ovome su sledile godine istraživanja, tokom kojih sam shvatila da stećke nisu pravili bogumili“, i da oni nisu ni postojali. Napisala je da su ovu teoriju prvi zastupali habzburški političari „tražeći ideološko uporište njima neophodnog razdvajanja Bosne i Hercegovine od Srbije“. Urednik koji je u Sarajevu objavio prevod ove studije Merijen Vencel, autor je velike knjige o nastanku bošnjačke nacije od srednjovekovnih bogumila. Zapadna politika ne bi bila tako nemilosrdna u razbijanju Jugoslavije a danas srpske države, da počiva na nekim istorijskim istinama".

Овај став Меријен Венцел и њен разговор са Алојзем Бенцом се може наћи на интернету, али госпођа Венцел је са још двије Пољакиње, које се баве овом тематиком, боравила у Музеју Семберије 1999. године. Разговору нисам присуствовао али ми је кустос, мој колега и бивши цимер, казао да је тај исти став и пред њим поновила.

О Радимљи и Храбрен-Милорадовићима се све може наћи на интернету, те не бих трошио простор.

Напоменућу и следеће. Када су брисани тзв. "увредљиви садржаји из уџбеника" у БиХ, а под покровитељством "међународних фактора", замољен сам од  Педагошког завода РС да помогнем. Заједно са мојим колегом из Музеја сам управо на овој некрополи "до ногу потукао" стручњака са друге стране стола.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #8 послато: Јануар 22, 2016, 01:28:07 поподне »
Александре, ја поставим на шта у претази наиђем. И, мислим да је то добро. Ако шта није тачно, нека се огласе који више знају, као и ти. Тада ћемо доћи до истине.

Ван мреже aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 883
  • I2-Z16982
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #9 послато: Јануар 22, 2016, 01:44:00 поподне »
Александре, ја поставим на шта у претази наиђем. И, мислим да је то добро. Ако шта није тачно, нека се огласе који више знају, као и ти. Тада ћемо доћи до истине.

Војиславе у праву си! Нема ту ништа лично, само си пренио нечије писање. Једноставно сам горе заборавио да  избришем кога цитирам, а и ова тема би требала ићи у историју или не знам гдје. Мало се теже сналазим са темама и онда стално користим опцију recent.
Уосталом написано је претпоставља се, а термин богумил је историјски потпуно неутемељен и ту је у суштини била "оштрице" мог коментара.

Но ово проблематику солидно познајем и стојим иза тога.

Поздрав Ацо

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #10 послато: Јануар 23, 2016, 08:00:23 пре подне »
МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ
                                                                 ВАТРА – СТРАСТ СРЦА И СВЕТЛОСТ ДУХА

                                                                          за СТВ приредила: Надица Јанић

Ватра и вода су две природне силе које прате човека, којих се човек плаши, мистификује и са којима се бори од праискона. Усмерава их, премошћује, али њихове намере су непредвидљиве. Када је човек открио варницу, раздвојио се од животињског света и спојио са божанским. Ватру је ставио у своју службу, постао јој господар али и покоран и немоћан слуга. Човекове моћи су мале и поред технолошког прогреса. У борби са њима ове две уништавајуће силе су за човека прочишћење и просветљење. Њихов спој, који је трећа материја, ессентиа мундус - пара, симбол је ослобођеног и уздигнутог духа.
Ватра симболизује страсти (љубав и мржњу), дух (пламен духа) и дах – интуитивна спознаја.
Натприродно значење ватре обухвата и лутајуће душе и божански дух.
   Ватра је битан божански симбол. Чување свете ватре почело је још од старог Рима. Симбол ватре која очишћује и препорађа заступљена је у свим религијама света и поклапа се са обнављањем године. Према легендама Христ оживљује тела провлачећи их кроз огањ ковачке пећи. Свети Илија се успео на небо у огњеним кочијама. Свети теолози често у усијаном облику описују небеска бића. Око њих су горуће жеравице и пламене реке које се ваљају уз заглушујућу буку. Престоља су усијана. Небом крстаре ватрене кочије. Хиндуизам јој придаје темељни значај: „Подстичем у себи пламен. Моје срце је огњиште. Пламен је укроћено Ја.“
Како сунце зрацима тако ватра пламеном симболизује оплођење, очишћење и расветљење. Својим димом она замрачује и гуши, пали, гута, уништава: ватра страсти, казне и рата. Ватра што дими и гуши је сасвим супротна пламену који осветљује и представља све снаге психичке регресије. Пламен који се успиње ка небу представља полет према продуховљењу. Ум у еволутивном облику у служби је духа. Али пламен је и треперав, симболизује егзалтирану машту, подсвест, побуњен ум.
   
И кад спаљује и уништава ватра је симбол очишћења и препород. Вода такође очишћује и просветљује али за разлику од ње ватра симболизује очишћење поимањем, све до његова дајдуховнијег облика, светлошћу и истином. Вода симболизује очишћење жеље до њеног најузвишенијег облика, до доброте. Спој воде и ватре ствара пару – дах материје, суптилност.
   Ватра припада небу јер успиње, вода припада земљи јер с кишом силази. Вода је небеског порекла и земаљске судбине, ватра је земаљског порекла и небеске судбине. Разурнни аспект ватре подразумева господарење том силом. Луцифер, носилац светлости небеске сурвао се у пламен пакла. То је ватра која гори не уништавајући али која заувек искључује препород.

С обзиром да ватра настаје ударањем или трљањем у њеној симболици постоји подвојеност. У првом случају, сродна је муњи и стрели, поседује моћ очишћења и просветљења: огњени продужник светлости. Сексуална ватра, која настаје трљањем, у ратарским обредима супротстављена је пламену очишћења и представља пламен материчине утробе. Слављење небеске светлости и ратарске плодности обележава најважнију етапу интелектуализације и човека све више удаљује од животињског стања. Продужавајући симбол у том правцу, ватра би била онај Бог који живи и мисли, који се у аријевским верама назива Агни а у хришћанској Христ.
Различите моћи ватре прате разна веровања и обичаји. Сврха обичаја је успостављање склада између људске заједнице и њеног окружења. Верује се да обредне ватре имају моћ да доносе људима, стоци и усевима плодност и напедак. Обреди са ватром прате ток времена, које се поклапа са кретањем сунца (зимски и летњи солстициј), као и прелазе из оскудице у обиље (зимске, покладне, пролећне ватре). Обичаји везани за календарске празнике, посвећени истакнутим личностима из хрушћанског култа, садрже бројне елементе из предхришћанског времена. Предхришчанско порекло обреда са ватром доказано је на примеру бројних ритуалних активности које су истовремено усмерене ка умилостивљавању и уништавању бића из природе, духова и душа активних у одређено доба године.

Бројни обреди очишћења ватром карактеристични су за ратарске култове симболизујући пожаре на пољима која се потом огрћу зеленим плаштом живе природе. У иницијацијским обредима смрти и препорода ватра се доводи у везу са антагонистичким пореклом воде (пепео се баца у воду). Очишћење ватром се допуњује очишћењем водом на микрокосмичком плану (иницијацијски обреди) и на макрокосмичком плану (неизменични обреди потопа и великих суша - пожара).

Нека обредна спаљивања проистичу из уважавања ватре као преносника или гласника из света живих свету мртвих. Паљењем свећа на гробу и стављање хране ватра ће покојнику тај принос пренети.

Играње око ватре је типичан део култа мртвих. Игра се у кругу. Игром се успоставља веза између живих и мртвих, помажући души покојника да се придружи прецима. Ове игре имају дубоке корене у најстаријим слојевима културе и представљају култ предака. У нашим народним веровањима играње у колу посебно је привлачно за покојнике. Једна од основних брига живих је да покојницима преко паљења ватри дотуре светлост. Заједнички обред, који има хтонски карактер, представља жртву прецима, а хтонска бића обезбеђују плодност. Ватри у част мртвих, у нашим крајевима, има о многим празницима: Младенци, Благовести, Цвети, за Ускрс. Велики Четвртак се нпр. сматра општим празником мртвих. Тада се пред кућама пале ватре за душе покојника (пали се онолико ватри колико има покојника из те куће). Ватре се ложе сламом од бурјана („смрдљива зова“) а кад ватра изгори одлази се на гробље и дели храна „за душу“.   

Због својих апотропејских и лустративних својстава, ватра се користи као одбрана и као чистилачко средство; она има и трећу моћ, а то је преображење. У свим обредима прелаза ватра има магијску улогу. Да би појединац прешао из једног статуса у други, ватра као средство препорода увек помаже: када од незрелог, недораслог члана човек постане зрео, пуноправан члан заједнице, или када из статуса живог члана заједнице пређе у статус предака.

Било да се ради о заједници или о појединцу, када се злу не може супроставити искуством или разумом, припадник традицијске културе користи магичне радње у којима ватра има кључну улогу. „Жива ватра“ има значајно место за лечење људи и стоке.. Добија се трењем: дрво се таре о дрво, или се дрвени штапић врти у удубљењу другог комада дрвета, кресањем огњила о камен, ударањем чекићем по комаду гвожђа (тзв. гвоздени огањ), пропуштањем сунчевих зрака кроз закривљено стакло... Жива ватра се користи на граничним местима (међа, раскрсница, дирек, врата) у време младог месеца, у поноћ, повољним данима (недеља, понедељак, четвртак). Особе које „ваде живу ватру“ су „чисте“ (часне, поштене, здраве); обично су то старије, поштоване мушке особе.
Бајалице (басме) представљају старе магијске вербалне формуле које имају за циљ отклањање узрочника зла (демони, зле силе, болест). Оне у себи садрже ватру као важан и моћан саставни елеменат. „Иди у пусту земљу где петао не пева, где пас не лаје, где мачка не мјауче, где воденица не меље, где ватра не гори.“.
Забране у вези ватре имају за циљ да се не умање њена благотворна својства. Ватру не пале неумивене особе, у ватру се не пљује, ватра се не сме проклињати нити ударати ногом. Крај ватре се не смеју изговатати имена демона, трудница не треба да гледа у ватру да јој дете не буде црвено или да има „жараво лице“, деца не ваља да се играју ватром да ноћу не би мокрила у кревет. Ватра се не позајмљује из куће ноћу, ни петком, нити ако је у кући трудна жена (да је не задеси несрећа на порођају), као ни љидима за које се сумња да су демони (здухаћи, вештице).

У нашем народу се верује да постоје људи који имају посебне моћи у односу на ватру - здухаћи, и који су умели да је праве и контролишу. Ово веровање има дубоке корене у свим традицијама где „људи ватре“ имају свету душност - да је пале и чувају на огњишту. Господари ватре били су у вези са божанским и демонским светом, знали су како да поступају са моћима ватре. Стваралачку и исцелитељку моћ ватре користили су шамани, алхемичари, врачеви. У нашем народу постоји изрека: Ко лако упали ватру, мајка му се обрадовала на рођењу.

У клетвама, ватра се позива као моћни извор несреће која се речима усмерава на омрзнутог са уверењем да ће се одређеном сликовитом формом и уз одређене магијске радње, жеља и остварити: „Кућа ти се запалила“, „Жива га муња спалила“, „Огњиште му се угасило“, „Ватра те изгорела“, „Огањ те изео“.

Људи су се заклињали оним што им је најдрагоценије и најсветије (бог, деца, здравље, срећа, образ, душа). Ватра и огањ у заклињању имају истакнуто место: „Ватре ми“, „Живога ми огња“, „Тако ми сунца и живе ватре“,“ „Изгорео ако лажем“ итд.

                                           

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #11 послато: Јануар 23, 2016, 08:02:37 пре подне »
                                                                                           КАМЕН –  СИМБОЛ ПОСТОЈАНОСТИ И СНАГЕ

                                                                                                                                  За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић

Камен, један од праелемената света (упоредо са земљом, водом, ватром, ваздухом), симбол је мртве природе. Тврдоћа, отпорност, постојаност, непомичност и неподлегање променама одређују употребу камена у апотропејској (амајлије) и исцелитељској магији. У народној космологији тумачи се као ослонац, темељ, суштина, оса света и пореди с дрветом света.
Камен је симбол стабилности, трајности, поузданости, вечности, кохезије. Означава статичан живот. Камен, стена, планина, дрво или гај, сви симболички повезани,  представљају  васељену.
Камен  спојен са дрветом у светом олтару симболише оно што је трајно и што ограђује, док  је дрво оно што се мења и шири.
Драгуљи и црни каменови  имају посебну симболику, попут кабе (зграда у Меки - исламска светиња), црног камена Кибелиног, црног жада и бисера – који симболизују васељенско јаје и омфал (свето место – станиште богова).
Усправни високи каменови су аxис мунди и представљају врховни ослонац свега у свемиру. Купасти каменови имају заједничку симболику са усправним и фалични су (рђави, манљиви). Када су коцкасти означавају стабилност и статичко савршенство, па су зато камени темељци светих грађевина. Камен темељац је стена на којој почива свемир, завршни камен Земље и извор животних вода – надјачава моћи доњег света. Сферични каменови симболизују Месец, па отуда су и симбол свих богиња.
Неклесани камен је прима материа, женско и повезан је са мушким симболима длета и свих сечива која обликују. Клесани или глачани камен означава карактер на коме је рађено и који је усавршен. Сломљени камен је симбол смрти, дезинтеграције или раскомаданости. Тешко камење које затвара бунар, извор или пећину са благом, симбол је тешкоћа које се морају савладати да би се пронашле животне воде или езотерична блага скривеног знања.
Камена секира је приказ божанске природе. Лапис еxилис – камен живота, својом моћи Фениксу враћа живот и у вези је са Гралом (светиња над светињама, извориште живота и бесмртности). Место где обитава божанска природа, омфал, сунчани дух, духови мртвих, сусрећу се небо и земља – свето место, назначавају бетилије. Бетили су и пророчко камење из којег излази глас божанства, попут омфала у Делфима.
Такозвани каменови грома, који су најчешће преисторијски кремен, сматрани су шиљком муње и били побожно чувани. Све што пада из виших сфера сматрало се звезданом светињом. То камење је било предмет обожавања и примењивано у обредима посвећеним небеским боговима.
Каменови грома, који су најчешће метеорити што падају с неба попут кише, сматрани су симболом и средством плодности. Осим тога, свети, пророчки камен бетил означава место где је сишао Бог. То је најраширенији универзални симбол ослобађања од неорганске природе, а по томе и симбол идеје божанства.
Каменови грома најпре су сами по себи силе што поседују магијску, фетишку, властиту моћ. Касније се за камене шиљке, сечива и друге сличне каменове, сматра да их је послао одозго бацач громова, односно Громовник. Потом симболи направљени човечјом руком од тога камења (секире, ножеви) постају симболи моћи.
Каменови кише симболишу скамењен дух предака, њихову неодређену  трајну присутност на неком месту. Камен причвршћује душу предака, смирује је, задржава је како би тло постало плодно и како би се привукла киша.
Камење и стене утелотвљују духовну снагу, због тога су и предмет култа. Младожење их моле за потомство; жене се трљају о њих да би биле оплођене (каменови љубави); трговци их мажу уљем да би осигурали добит; понекад се страхује од њих као стражара смрти и моли им се за одбрану огњишта и породице. Каменови кише, који су најчешће метеоритског порекла, сматрају се симболом плодности. Приноси им се у случају суше или у пролеће да би се осигурала жетва.
Анализом легенди о каменовима кише, открива се постојање увек неке „теорије“ која објашњава њихову способност да управљају облацима. Било да је реч о њиховом облику, који је по нечему сличан облацима или грому, било о њиховом небеском пореклу (каже се да су пали с неба), било о њиховој припадности прецима; или су нађени у води или су обликом слични било којем другом симболу воде (риба, рак...), делотворност тих каменова никада није у њима самима – они су знак неке друге духовне стварности или средство свете силе којој су они тек боравиште.
У народној традицији раширено је поштовање култног камења, поготово оног које је везано за имена светаца или легендарних јунака: Богородице, св. Параскеве, Краљевића Марка итд.
Камен се јавља као заменик човека. По обичају Јужних Словена, у случају смрти једног од близанаца, да би се предупредила смрт другог, у мртвачки сандук покојника треба ставити камен и рећи: „Остављам ти као брата овај камен, а њега (наводи се име живог брата) узимам себи за брата.“
У низу заштитника, камен је коришћен за обезвређивање опасности, да извор опасности постане мртав и непомичан, као камен. Да вукови не нападају стоку, на Савиндан би на ватри држали камен до усијања. Да би обезбедили воду у бунару од чини, убацивали су унутра камен. Отпорност и неповредивост камена одређује његову употребу у магијским поступцима очувања доброг здравља: да их не би болела глава, за време првог грома трипут су себе ударали каменом по глави.

Припадношћу камена мртвој природи (хладан је, непомичан, јалов, не расте, не развија се) објашњава се забрана стављања детета да седи на камену, иначе неће расти, а забрањено је и закопавање постељице под камен, иначе ће следећи порођаји бити тешки. Због своје непокретности, камену је приписивано својство заустављања, прекидања болести или опасности. У јужнословенској пракси лечења, својства заустављања болести поседовао је становити камен – велики, широки, издвојени камен. Ако су жени умирала деца, требало је да, стојећи на таквом камену, исплете чарапице и скроји кошуљу свом детету, да би „зауставила“ смрт.
У обреду сахрањивања такође се користе „заустављајућа“ својства камена: после изношења покојниковог тела, стављали су камен, упоредо с другим металним предметима, на место на коме је он лежао, да би заштитили чељад од смрти. Стари обичај постављања надгробног камења такође је објашњаван тежњом да се „свеже“ душа, да се „привеже“ за свој гроб, да јој се да пребивалиште, како не би лутала по свету. У обреду сахрањивања, а такође у исцелитељској пракси, камен је коришћен у архаичној функцији каменог оруђа, замењујући нож, маказе. Код Срба је, приликом израде покрова и одеће за покојника, платно сечено каменом. Каменом секу пупак новорођеном дечаку, да би био јак.
Будући да је камен елемент мртве природе, често је атрибут демона и место на коме они бораве: камен је место боравишта русалки, водењака; на гомили камења, прикупљеног с њиве, играју вештице. Место испод камена везано је за онострани свет: тамо бораве грешне душе умрлих, под њим се за време непогоде крије ђаво а и демони који потичу од душа умрле некрштене деце.
Код Јужних Словена камен је коришћен у ритуалима као оруђе за кажњавање (обичај каменовања кривца), као знак срамоте (морао га је носити осуђени за прељубу), као симбол клетве и проклетсва.
Људи су одувек били убеђени да камен има велику моћ. Народни видари стављали су каменчиће на облолело место не телу, верујући да ће извући болест из човека и да ће овај тако оздравити. “Заражени” камен након тога се бацао у поток да вода заувек однесе болест. Готово да нема магичног ритуала у којем се не користи камен који симболише чврстину, сигурност, али и борбу против зла.
Код Влаха у југоисточној Србији  камењу се  придају важна магијска својства и верује се да на стенама бораве русалке и играју вештице и виле. Посебна пажња придаје се облутку, чији облик представља јаје из којег се рађа живот. Према народном предању, виле смртницима поклањају камен облутак да би им донео велику срећу, док се испод громада крију ђаво и демони, али и бораве душе умрлих. Врачаре камен користе да би спречиле зло или смрт.
Народна предања
У прво време, камење је било слично живим бићима – оно је осећало, размножавало се, расло као трава, и било је меко. Од тог доба потичу удубљења на камену, на њему су остали утиснути трагови стопала Бога, Богородице, светаца, нечисте силе. Камење је престало да расте када је Бог проклео људе и Земљу због грехова. Порекло крупних камених громада и облутака често је објашњавано окамењавањем људи (понекад и животиња), дивова, који су проклети или кажњени због својих грехова.
Ђавоља Варош је ретки природни феномен који се налази на Радан планини у близини Куршумлије, око 90 км југозападно  од Ниша. Чине је 202 камене фигуре које су настале дуготрајним и стрпљивим радом природе.
Камени стубови су настали деловањем ерозије на земљиште састављеног од растреситог, али чврстог материјала на коме се налази камење веће величине. Пре више милиона година цело подручје је било средиште снажних вулканских активности, о чему и данас сведоче разнобојне стене у залеђу стубова. Међутим, појава је настала релативно касно, чијем су настанку највише допринели људи уништавајући шуме и тиме отворили  пут разорном деловању воде.

Овај геоморфолошки феномен је јединствен у Србији и врло редак у свету. У Европи  има сличних појава у Алпима, као и у САД, позната „Башта богова“. Али куле Ђавоље Вароши су знатно веће и постојаније него у европским земљама, па су самим тим најпознатији природни споменик ове врсте у Европи.
Овај вредан локалитет стављен је под заштиту још 1959. године, а 1995. година Ђавоља Варош је Уредбом Владе Републике Србије проглашена за природно добро од изузетног значаја и стављена је у прву категорију заштите. Укупно је заштићено 67 ха површине.
У народу су током протеклих векова испредене бројне легенде о настанку овог јединственог феномена. По једном народном предању реч је о скамењеним сватовима, где су људи по налогу Нечастивог, решили да по сваку цену венчају рођеног брата и сестру. Да се то не би догодило, умешала се Божја сила која их је све окаменила и оставила да сведоче да ниједан грех неће проћи без казне.
КАМЕЊЕ
Када је Бог створио и уредио свијет, одмарао се, и ту му је дошао враг и заискао дозволу да и он нешто посије по земљи. Бог му је дозволио а он узме пуну врећу некаквог ситног сјемена и посије по земљи, и сјеме никне те окупи расти све за дан аршин високо. Кад је Бог видио, зовне врага и упита га што је оно посијао, а он му рече да је посијао камење. Види Бог да то сјеме неће добро бити и да ће сав свијет окаменити, зовне анђеле и с њима се поразговори, а свети Јован замоли Бога да забрани камењу да даље расте. Бог тако учини, а да од камена ипак људима буде нека корист, остави оно што је већ израсло.



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #12 послато: Јануар 23, 2016, 08:04:50 пре подне »
                                                                                                     МАГИЈА КРУГА КОД СЛОВЕНА

                                                                                                              Душа словенска (27)

Круг је један од најраспрострањенијих митопоетских симбола, везан за представе о цикличном току времена („круг живота“, „годишњи круг“) и основне форме структурисања простора (подела на „своје“ и „туђе“) у којем се круг јавља као граница затвореног, чуваног простора.

Идеја круга реализује се у читавом низу обреда помоћу предмета кружног облика (прстен, венац и сл.) или радњи којима се нешто окружује.

Кружно кретање има магијску снагу: после свадбе, свекрва и млада, која улази у кућу, три пута обилазе око огњишта; породиљу воде око стола да би јој олакшали болове; после порођаја жена с дететом у наручју три пута обилази око стола; ако неко жели нешто да заборави, треба три пута да го оптрчи око куће. Кружно кретање је значајан саставни део медицинске праксе. Видари круже руком изнад болесног места. Обредна кола се играју у круг.
Истовремено, кружно кретање је карактеристично за нечисту силу (човека „заврти“ вихор, шумски дух га води укруг, кругови остају на месту на коме су играле виле итд.). Пресецање границе таквог круга је опасно по чевека, прети му болешћу или смрћу.

Сматрало се да највећу магијску снагу има прстен. Семантика прстена заснива се на заштитним својствима метала и магији круга. Прстен је код Словена симбол венчања и брака, такође и амајлија за заштиту од нечисте силе.

У свадбеном обреду, прстен је симбол новог социјалног статуса младих, њиховог повезивања; обавља функцију заштите, а у неким ситуацијама може замењивати младожењу и невесту. Приликом просидбе, прстеновања, веридбе или венчања две стране су размењивале прстен. Прихватањем или давањем прстена девојка је исказивала своју сагласност на удају. Ако би девојку покушали да принуде на брак, она би се противила томе да јој отац стави прстен.

Приликом мешења свадбеног колача у брашно су бацали прстен младожење или прстење обоје младих а понекад су кроз прстен сипали воду. Код Источних Словена су размењивали прстен тако што су их спуштали у чашу са вином што је такође имало значење заштите.

Венчано прстење коришћено је и у другим обредима: њих су стављале лазарице за време пролећних обилазака; сматрано је да жена која меси хлеб на Божић мора имати прстен на руци, иначе ће хлебови бити „нечисти“ (Србија). Прстење, заједно са другим предметима, стављали су на трпезу која је изношена из куће у случају да се појаве градоносни облаци (Драгачево).

Понекад су с венчаним прстеном сахрањивали покојника верујући да ће му он помоћи на путу за „онај свет“.

У народној медицини као заштита од црне магије коришћено је венчано прстење и прстен нађен у гробу. Ради лечења чмичка на оку, болесно место су окруживали венчаним прстеном; прстен су носили да их не би болеле руке; стављали су га у воду за купање детета које болује од сушице или жутице. Сматрало се да ће се крварење из носа брзо зауставити ако неколико капи крви прође кроз прстен скинут са руке покојника (Тимочка крајина).

Приликом тешких порођаја бабица је, поред осталог, с породиље скидала прстен и другии накит, давала јој да пије воду којом је опрано венчано прстење. Ако две породиље укрсте погледе, умреће им деца – да до тога не би дошло било је потребно да размене прстен. Ради заштите новорођенчета, стављали су му под главу прстен, купали га у води у коју је био стављен сребрни прстен или новчић. Такође, као апотропеј, требало је носити прстен за време трудноће.

У низу магијских радњи било је укључено гледање кроз прстен. Затворени круг прстена осмишљаван је као симбол затворености, чувања својег за себе. Када би сватови ишли по невесту, она се трудила да прва погледа младожењу кроз прстен. Ако је један од супружника одлазио из породице, онај који је остајао требало је да га крадом погледа кроз венчани прстен (Метохија); да би се добила парница на суду, требало је погледати судију кроз прстен скинут с руке покојника (Тимочка крајина).

У својству заштите и ради лечења стоке музли су краве и овце кроз прстен. Тако су музли краву ако би јој се појавила крв у млеку и после тељења. На Ђурђевдан су кроз прстен музли овцу која се први пут ојагњила. Када би се крава први пут телила, домаћица је скидала свој прстен и други накит, бојећи се да јој не „нашкоди“.

У аграрној магији су прстен са завезаним црвеним концем спуштали у посуду са житом, која је била припремљена за сетву (Ђевђелија). Припремљено жито за обредно сејање су , уз бајање, пропуштали кроз прстен.

У гатањима прстен симболизује брак, ређе богатство и благостање. У девојачким гатањима прстење стављено у посуду с водом, симболизовало је девојке – власнице прстена. У тренутку вађења из посуде, свакој је намењивана песма која је казивала ко ће јој бити суђеник. У другим гатањима, прстен су стављали уз друге предмете – симболе; стављали су прстен под јастук; на прст десне ноге пре спавања, очекујући да ће видети у сну суђеника. Домаћица је стављала прстен у кашу скувану на Нову годину: ако га нађе домаћин, то је био предзнак благостања у кући.
Литература:
1. МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
2. СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА


                                                                                                            СИМБОЛИКА ПРСТЕНА

У хришћанству прстен симболизује слободно прихваћену верну приврженост. Доводи се у везу са временом и космосом. Кад Питагора пише: Не стављајте божју слику на прстен, каже да се бог не сме спајати са временом. Исто се може протумачити на још два начина: на библијски, да не треба призивати име Божје узалуд, и на етички, да је преко потребно осигурати слободно и неспутано постојање.

Међу бројним примерима довољно је навести венчани и пастирски прстен, као и прстен Рибара који служи као папински печат, а ломи се у тренутку папине смрти; тиме се показује како је битна сврха прстена да обележи везу, да привеже. Јавља се као знак савеза, завета, заједнице и заједничке судбине.

Први хришћани су по узору на пагане носили прстење, па је Клемент Александријски верницима свога времена саветовао да на оку прстена буде лик голубице, рибе или сидра.

Витезовима је било допуштено да носе златан прстен. Код свештеника прстен симболизује њихово мистичко венчање са Господом.

На езотеричком плану прстен има магичну моћ. У смањеном облику представља појас који је заштитник места које чува благо или тајну. Домоћи се прстена значи отворити врата, ући у дворац, пећину, рај, итд. Ставити прстен себи или га натакнути на нечији прст значи наменити себе или прихватити дар другога као искључиво или узајамно благо.

По легенди, Соломон је мудрост дуговао прстену. Арапи причају да је једног дана печатом тога прстена обележио све демоне које је скупио током својих предсказивања, па су постали његови робови. Једанпут је у Јордану изгубио прстен, па је, да би поново стекао проницљивост, морао да чека да му га донесе неки рибар. Можда је Соломону прстен отео неки завидљиви дух, мислили су езотерички писци, да би се користио његовом моћи, све док га Бог није прсилио да га баци у море, како би био враћен Соломону. Тај прстен је био симбол знања и моћи коју је Соломон имао над другим бићима. Он је као огњени печат, примљен од неба, које означава своју духовну и материјалну надмоћ. Подсећа на остале чаробне прстенове.

Неки прстенови чија се симболика мења, постали су чувени, пре свега код Грка. Пошто га је Херакло ослободио, Прометеј је морао да пристане да на прсту носи гвоздени прстен, на којем је био опточен комадић камена у знак сећања на кавкаску стену за коју је био прикован и на окове, те као знак покорности Зевсу. Прстен је симбол те покорности, која је уједно наметнута и прихваћена, а заувек повезује два бића.

Ту је и Поликратов прстен: Фортуна се непрестано смешила том краљу, па је он, уверен да такво повлашћено стање не може да потраје, одлучио да добровољно жртвује неки драгоцени предмет до којег му је стало: са врха куле бацио је у море прстен, украшен прекрасним смарагдом. Прогутала га је риба, коју је ухватио рибар, па је прстен враћен Поликрату. Тај прстен је био одређен да судбину врати у њен магични круг; море је одбацило жртву. Дарије је повео рат против Поликрата који је побеђен и умро је прикован на крст. Тако тај прстен симболизује судбине које се човек не може ослободити; израз је неразрешиве везе. Поликрат је хтео да га поклони као накнаду, али богови прихватају само оно што су сами одлучили да узму, а њихову одлуку не може да измени никакво материјално или спектакуларно одрицање. Постоји само унутрашња жртва, а то је прихватање судбине.

Гигов прстен, о чијем нам проналаску прича Платон, подједнако је богат симболичким значењима: Гиг је био пастир у служби тадашњег Лидијског краља. Једном је падала јака киша и био је земљотрес. Тада је пукао један део земље и отворила се пећина баш на оном месту где је он напасао стоку. Он то примети, задиви се и сиђе у пукотину. Тамо је, каже прича, видео чудновате ствари и једног шупљег бронзаног коња. На томе коњу су били отвори и кад се пастир сагнуо, видео је унутра мртваца већег него што су обични људи – тако му се бар чинило. Леш није имао на себи ништа друго сем златног прстена на руци. Он га узе и изађе.  Гиг је, носећи тај прстен, открио како поседује моћ да постане невидљив, па је тако стекао богатство. Његова чаролија делује само када Гиг око свога прстена окрене према себи у унутрашњој страни длана. Праве снаге су у нама, а невидљивост добијена од прстена је повлачење из спољног света да би се достигле и пронашле битне поуке, оне што долазе из унутрашњег света. Гигов прстен, дакле, симболизује највишу тачку унутрашњег живота, можда саму мистику. Биполарност симбола налази се, међутим, унутар нас самих: моћ прстена може да води у мистичка освајања, али, магичним изопачењем, и у злочиначке победе и до тираније. То се Гигу у овој причи и догодило.

 
Литература:

Ј.Цхевалиер - А.Гхеербрант, РЕЧНИК СИМБОЛА

За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић

Веза: СТВ УСА


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #13 послато: Јануар 23, 2016, 05:06:20 поподне »
                    ВОДА – СИМБОЛ ОЧИШЋЕЊА И ДУХОВНОГ  ЖИВОТА
                                            За Спску Телевизију приредила: Надица Јанић
Вода представља место настанка свих егзистенцијалних потенцијалности. Почетак је и крај свега у свемиру и представља први облик материје. Вода и ватра су два елемента у сукобу која ће се на крају прожети и сјединити. Представљају укупни поларитет у елементарном свету. Ватра и вода су повезани са оцем небом и мајком земљом. Топлота и влажност су нужни за живот, а „горућа вода“ је јединство супротности.
Вода симболизује влажност и циркулацију живота, насупрот смртној статичности сувоће. Симболизује поновно оживљавање и уливање новог живота, па се отуда примењују обреди крштења водом, чиме се симболично спира и освећује нови живот.
Воде врела живота извиру из корена дрвета живота у средишту раја.
Као киша, вода представља плодност, осемењујућу моћ бога неба.
Као роса, означава духовно окрепљење и благослов.
Роњење је симбол трагања за тајном живота.
Ходање по води означава превазилажење услова појавног света. Прелаз преко воде је симбол пребацивања из једног онтолошког стања у друго.
Текућа вода је „вода живота“ или „жива вода“ и симболизује је таласаста линија, спирала или меандар.
Узбуркне воде симболизују промене, илузију и таштину живота.
Вода, као и сви симболи, има опречно значење. Она је извор живота и извор смрти – она ствара и разара. У хришћанском предању вода симболизује извориште стварања. Она је мајка и материца. У Библији су зденци у пустињи и врела што се показују номадима,  места радости и чуда. Уз изворе и зденце збивају се најзначајнији сусрети и као сва света места, имају јединствену улогу. Крај њих се рађа љубав и сањају венчања...
Поход Јевреја и пут сваког човека за време његовог земаљског ходочашћа, срасли су у његовом спољашњем и унутрашњем додиру са водом, јер она бива средиште мира и светлости.
Стари и Нови завјет слави доброчинство воде. У Старом завјету вода је симбол живота а у Новом завјету симбол Духа. Бог се упоређује са пролећном кишом, с росом која цвећу даје раст, са свежим водама које теку с гора, с бујицом која напаја. Праведник је налик на вртове уз обале реке, на кедрове што расту покрај воде. Душа се јавља као сува и жедна земља која тражи воду. Чека објаву Бога као што исушена земља жуди да је натопе кише.
Бог даје и тајанствену воду – мудрост. У срцу мудраца пребива вода. Он је налик на бунар и врело а речи његове имају снагу бујице. „Срце је безумниково као врч разбијен који не држи никакве спознаје.“ По црквеним оцима Дух Свети улива дар мудрости у жедна срца. У Новом завјету Исус се открива као Господар живе воде. Он је извор: „Ако је ко жедан, нека дође к мени; и нека пије ко вјерује у мене.“ Из његових груди извире вода као из Мојсијеве стене. На крсту, под копљем, потекла је Христова крв и жива вода.
У хебрејској традицији „воде Торе“ су животодавне воде светог закона. При стварању света „дух Божји дизаше се над водама“. У хришћанској традицији вода означава регенерацију, обнову, очишћење, посвећење, крштење. Христ је кладенац живота. Живи извор је Девица Марија. Вода помешана са вином је, мешање људског и божанског при оваплоћењу. Христ је вино, а вода је сједињење духа у телу. Умереност је у хришћанској иконографији приказана као вода помешана са вином.
Жива вода, вода живота је космогонијски симбол, садржи смисао вечности и онај који пије живу воду већ учествује у вечном животу. Будући да жива вода очишћује, исцељује и подмлађује, уводи у вечност. Свети Дух међу различитим елементима одабира воду јер од Стварања се јавља као савршена, плодоносна и јединствена, сасвим прозирна твар. Сама по себи поседује моћ очишћења те се сматра светом.Отуда њена употреба у обредима прања. Својим својством брише сваки прекршај и сваку љагу.
Једино вода крштења испира грехе и прима се само једном, јер се преко ње ступа у друго стање, у стање новог човека. Одбацивање старог човека или смрт једног историјског раздобља упоређује се са потопом јер и он симболизује ишчезнуће, брисање: једно доба нестаје, друго настаје. Урањање препорођава, доводи до поновног рађања. Урањање се упоређује и с полагањем Христа у гроб: након силаска у земљину утробу он ускрсава. Урањање у воду приликом крштења је ново рађање у Духу.
Вода живота је милост Божја. Али вода може значити и смрт. У Библији велике воде најављују искушења. Провале вода је симбол великих недаћа. Вода смрти кажњава грешнике а не погађа праведнике који не треба да је се плаше.
Вода је симбол двојности онога горе и оног доле: воде кише – воде мора. Прва је чиста, друга прљава. Ако је чиста, ствара добро и очишћује; ако је горка, ствара проклетство. Реке могу бити доброхотне или немирне - похотне што доносе зло и неред. („Опаки су попут мора узбурканог.“ „Спаси ме Боже: воде ми дођоше до грла.“ „У дугоко блато западох.“) Горке воде означавају чемер срца. Човек мора да прође кроз горке воде кад постаје свестан властите беде и да ће се та света горчина променити у радост.   
У симболици воде постоји подвојеност на површину и дубину воде. Пливати на површини значи бити изложен погубељи живота јер из дубине вреба неман. Дубока вода (море, језеро) повезана је са царством мртвих или крије натприродна бића. Доње воде су симбол хаоса, а горње су област сједињујућих вода. Подводно подручје је симбол подсвести. Изопачење представља муљ и блато.
Залеђена вода изражава стагнацију, мртву душу, недостатак душевне топлине, одсуство осећаја који оживљује и ствара, а то је Љубав.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #14 послато: Јануар 23, 2016, 05:08:17 поподне »
                                                                                                               ГРОМ – НЕБЕСКА ВАТРА

                                                                                                              МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ

Муња и гром су од памтивека били обавијени велом дубоке тајне, мистерије и страха човека пред судом Божјим. Сматрао је да је блеском муње и ударцем грома био кажњаван за почињене грехове.
Готово свим народима и културама су гром и грмљавина били знаци божанског деловања. Народу старе Грчке гром је представљао једно од Зевсових оружја које је за њега начинила Минерва, богиња мудрости. И Грци и Римљани су осматрали небо, плашили се грмљавине као знака да су богови лоше воље или да се међу њима догађају свађе и обрачуни.

Представа грома је стрела, а састоји се од великог вретена из чије средине излази неколико пламених копаља које избацује 12 зрака - три од града, три од кише, три од ватре, три од ветра. Да би одобровољили богове, обожавајући их и бојећи их се, своје храмове су најчешће градили на местима која је погодио гром и која су стога за њих била света.

Гром објављује вољу и свемоћ врховног бога. Симболизује стваралачку и разорну моћ божанства, Шиве и Вишнуа у хиндуизму, а Индре у ведизму, који попут Зевса и Јупитера у себи спаја обе вредности. Не могу се раздвајати два симболизма грома и стреле (муње), јер она су представа грома - небеске ватре неизмерне јачине.
Гром се од давнина сматрао божанским оруђем и оружјем, поготово кад је у рукама Зевса. У свим митологијама је место о које Бог удари громом свето а човек кога ошине гром је посвећен. Гром је нека врста теофаније која ставља забрану на све што дотакне. Осим тога, неолитско громовно камење, камена секира и камени чекић симболи су грома који удара и цепа земљу. Гром рађа и уједно сатире, он је живот и смрт. У томе и јесте значење двоструке оштрице секире. Гром је симбол небеске делатности, преображајног деловања неба на земљи. У вези је са кишом која представља доброчинствени аспект тог деловања.
Како гром симболизује изненадно и грубо посредовање неба, његов се симболизам разликује од симболизма звезде. Док је гром снажно пражњење енергије, звезда је нагомилана енергија. Звезда има вредност прикованог грома. Ручна секира је симболички нагомилан гром, оруђе промишљеног стварања света у коме се ударац секире повезује са златном кишом. Гром је стварање које искрсне из ништавила у још хаотичном стању или стварање које се поништи у пожару Апокалипсе.
У библијском предању грмљавина је Јеховин глас. Она наговештава богојављење. Пре склапања савеза с Израелцима, којима ће Јехова поверити Десет заповести, “проломи се грмљавина, муње засеваше, а густ облак се надви над брдо. Громко зајеча труба, задрхта сав народ који беше у табору. Мојсије поведе народ из табора у сусрет Богу.
Стадоше на подножју брда. Брдо Синај завило се у дим, јер је Јехова у облику огња сишао на њега. Дизао се дим као из пећи. Све се брдо силно тресло. Звук трубе бивао све јачи. Мојсије је говорио, а Бог му грмљавином одговарао. Јехова сиђе на Синајско брдо, на врх, и позва Јехова Мојсија на врх брда. Мојсије се успе “(Излазак, 19, 16-20).
Ко ли ће схватити ширење облака,
тутњаву страшну његових шатора?
Гле, он над собом разастире светлост
и дно морско водама покрива.
Он муњу држи обема рукама
и казује јој где ће погодити.
Гласом громовним себе најављује,
стиже с гневом да згроми пакост.
(Јов, 36, 29-33).
У грчком предању грмљавина се најпре повезивала с тутњавом у земљиној утроби. Кад је Зевс осакатио и свргнуо с престола свог лукавог оца Крона и ослободио своју браћу, гром је из земље прешао у његове руке. Хесиод каже да његова браћа нису заборавила његова доброчинства: дали су му громове, муње и блесак, које је дотле скривала голема земља и на које се Зевс ослањао владајући смртницима и бесмртницима .

Гали су се бојали да ће приликом грмљавине небо пасти на земљу. Такодје постојало је схватање о директној људској одговорности за бешњење грома и муње, којима врховни бог кажњава кривце.
То објашњава паничан страх Келта кад се на њих, док су пљачкали светилиште Делфи, изненада сручила жестока олуја. У Аутралији је бог грома и олује приказиван како плови на барци у облику полумесеца. Гром се често приказује као једноноги човек, нарочито у америчким цивилизацијама Маја, Астека и Инка. Код Астека се бог кише, олује, грома и блеска, Тлалок, налази на истоку, у земљи пролећа. Он је, уз Подневно сунце једно од двоје великих божанстава којима се приноси највише жртава. До доласка Шпанаца њихови жтрвеници су стајали један крај другог на врху велике мексичке пирамиде. У многим митовима (Аустралија, Америка) гром и блесак се повезују са митском Великом мајком и Близанцима, првим јунацима.
У сибирским митологијама, као и у митологијама оног дела америчког континента који се налази на истој географској ширини, постоји митска птица која ствара гром лепећући крилима. Монголи, Сојоти и нека источна тунгуска племена верују, попут Кинеза, да гром ствара небески змај. За Тургуте је гром дело ђавола преображеног у летећу наказу. Птица-гром је савезник шамана и води их на њиховом путу према вишим небесима. Гром-орао, који је након увођења хришћанства у средњу Азију постао инкарнација светог Илије, за Телеуте борави на дванаестом небу.

Примитивна објашњења муње и грома налазимо код свих народа свих религија Средњег века. Тек у XVII веку човек почиње полако да се ослобађа свог празноверја. У неким срединама још се и данас верује да звук црквених звона може одагнати громове. Дуго је времена требало да прође, да би се ова божанска појава трансформисала у човековој свести у природни климатски феномен.
                                                                                                                                                                                                               за СТВ приредила: Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #15 послато: Мај 22, 2016, 08:02:19 поподне »
    MITOLOGIJA

SIMBOLIKA BELE BOJE KOD SLOVENA
za Srpsku Televiziju
priredila
Nadica Janić

Pošto je belo apsolutna boja koja nema drugih varijacija, osim od prigušenog do sjajnog, ona označava ili odsutnost ili skup boja. Bela boja se tako nalazi ili na početku ili na kraju dnevnog života i vidljivog sveta. Ali završetak života je prolazni čas, zglob između vidljivog i nevidljivog - drugi početak.

                                 
Pri određivanju boja strana sveta većina naroda je belo uzela za boju istoka i zapada, dve krajnje i tajanstvene tačke gde se rađa i umire svakog dana. Bela boja zapada je prigušena boja smrti koja biće oduzima. Bela boja istoka je boja povratka: to je belina praskozorja kad se iznova pojavljuje nebeski svod, još bez boja, ali pun mogućnosti ispoljavanja. Ta dva trenutka, te dve beline su u sebi prazne, lebde, između odsutnosti i prisutnosti, između meseca i sunca, između dva lica svetoga, između njegove dve strane. Čitav simbolizam bele boje i njenih obrednih primena proizlazi iz takvog posmatranja prirode, iz kojeg su sve ljudske kulture izgradile svoje filozofske i religijske sisteme.

Belo se asocira sa svetlošću i sa stvaralačkom snagom koja se nalazi u mleku, jajetu i muškom semenu. Otelotvorenje bele boje je dan i srebro i ima značenja ’’onaj koji se svetli’’, ’’srebrnast’’, ’’jasan’’, ’’svetao’’, ’’čist’’. Otuda jedna od čestih završnihformula u srpsko – bugarsko – rumunskim basmama glasi:
Da bude čisto, kao čisto srebro, blago kao materino mleko.
 Atribut ’’belo’’ u narodnim pesmama je čest i označava čistotu i lepotu (bela vrata, bela česma, bela pšenica, belo lice).
U svadbenom običaju u Kučima (Crna Gora) mlade nose posebnu kapu na koju se zakači velika bela marama koja se zove duvak. Vezivanje bele boje za mladu odlika je i savremenih evropskih običaja.
U frazeologiji kod Srba zadržao se pomen na beloga boga (kad je nemirno dete, u istočnoj Srbiji, kod Svrljiga, kaže se „od njega nema beli bog“).
 Ispoljavanje atributa „belo“ ilustruje običaj koji se izvodi prilikom prvog oranja u Vranjskom Pomoravljui: kad pođe na prvo oranje, orač je vezivao glavu belim maramčetom, a pred volove koji polaze na oranje prostiralo se takođe belo maramče da preko njega pređu zajedno s ralom, plugom i kolima. U žito se stavljala bela srebrna para.
U Srbiji je običaj da porodilja sedam dana posle porođaja, uvek kada danju izlazi napolje, uzima u desnu ruku ražanj („baština sila“) na kome je glavica bela i crna luka i kokošija noga, a glavu poveže belim povezom.
U basmama pominju se beli hrtovi (psi). Oni se u srpskim i bugarskim basmama javljaju kao protivnici nečistoj sili, kao što su to i neke druge životinje i ptice sa atributom beo: bela kvočka i beli pilići, bela ptica, beli orao, bela patka, bela guska, kuja s belom štenadi, beli zmaj. U beloruskim basmama sveci, koji se takođe javljaju u funkciji progonitelja nečiste sile jašu na belom konju. Kod Srba, u basmama, na belom konju jašu sveti Nikola, sveti Evrem i sveti Jovan, takođe odnoseći bolesti.
 Motiv belog mleka koje ispušta bela ptica na kamenu (ili bela devojka) i od njega se kamen rasprskava, javlja se u više basama kod Srba i Bugara i najčešće se odnosi na uroke (pucanje kamena treba da izazove pucanje zlog, uročnog oka). U bajanjima se javlja i belo pero ili jaje od bele kokoši.
Posebno simboličko obeležje beloj boji daje njeno vezivanje za neka noćna mitološka bića. Na primer, kod Slovenaca mora se zamišlja kao bela žena. Mnogi susreti s nečistom silom opisani su kao susreti s nekim bićem odevenim u belo. U Mošorinu (Srbija) kad neko mlad boluje i umre, govorilo se: „Pojele ga bele“ (umorile ga vile).
Mnoga demonska bića potiču iz vremena tzv. „belih dana“ (od Božića do Bogojavljenja) kada nečista sila luta. Bela boja, vezujući se za svetlost, vezuje se i za bestelesnost i prazninu, pa otuda i atribut bestelesnih mitskih bića.
 Simbolika praznine koja se vezuje za belu boju vidi se iz obreda gatanja: kada se pojede kokošije meso (obično je to petao koji se kolje pre početka oranja ili posle vršidbe), gata se po boji njegove grudne kosti da li će domaćinova kuća imati napredak i bogatstvo – ako je ta kost crvenkasta, kuća će imati napredak i bogatstvo, ako je bleda, svetla, kesa domaćinova biće prazna. Slična simbolika javlja se u tumačenju sna: ako je čovek sanjao mleko (= belo), to je najava bede.
Literatura:
SLOVENSKA MITOLOGIJA
J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA
 
*Vasilij Kandinski: Bela boja, koju često smatramo ne-bojom je kao simbol jednog sveta gde su sve boje, kao svojstva materijalnih supstanci, iščezle. Belo deluje na našu dušu kao apsolutna tišina. Ta tišina nije smrt, ona je prepuna živih mogućnosti. To je jedno ništa puno mladalačke radosti, ili bolje rečeno, jedno ništa pre svakog rođenja, pre svakog početka. Tako je možda odzvanjala hladna i bela zemlja u dane ledenog doba… Teško je bolje opisati svitanje, a da se ono ne imenuje - belo.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #16 послато: Мај 23, 2016, 04:30:50 пре подне »

Za SRPSKU TELEVIZIJU  priredila: Nadica Janić
Crno je boja smrti, kazne i tuge.

    MITOLOGIJA " CRNO"
Crno je boja smrti, kazne i tuge. Kao negacija svih boja, crno se povezuje sa iskonskom tminom, sa htonskim svetom - donjom stranom vidljive stvarnosti, trbuhom zemlje. Sloveni su crnu boju vezivali za zamlju koja daje život i koja u sebe prima život.
Mati Vlažna Zemlja bila je najpoštovanije božanstvo. Verovanje u ovu boginju održalo se među Slovenima i posle prihvatanja hrišćanstva. U Rusiji je posle 988. godine vladao period takozvanog dvoverja, pa su se paganski bogovi poštovali istovremeno sa Hristom i hrišćanskim svecima. Atributi boginje Majke Zemlje preneti su na Bogorodicu.
                                           
U crnoj boji se prikazuju mnoga božanstva i demoni. Nazivi nekih bolesti izvedeni su iz obeležja ’’crn’’ - crni prišt. Mesta gde se tera nečista sila često nose obeležje ’’crn’’: crna gora, crna zemlja, crno more, crno polje. Crna su i neka sredstva koja se upotrebljavaju u bajanju: crnokorast nož (stavlja se pored jastuka i štiti od more), crna đinđuva, crna kostret…
Od svih boja crna ima najviše izraženu nedvosmislenost, asocira se s mrakom i zemljom. Prvo obeležje se vidi iz postupka koji su primenjivale žene u zapadnoj Srbiji kada boje pređu u crno. To se činilo u predvečerje, a pre nego što žena spusti pređu (kančelo) u kazan s bojom zažmuri i kaže: ’’Prođe crna noć kroz crno selo pa se spustila u moje kančelo’’.

U narodnim bajanjima svih slovenskih naroda prisutna je upotreba životinja ili njihovih delova crne boje. Koj Južnih Slovena najčešće se upotrebljava crna mačka i crna kokoš. Kod Srba se često baje perom od crne kokoši koje je samo ispalo iz krila.U ljubavnoj magiji, kada žena želi da je muž zavoli, uzme jaje crne kokoši i nosi sedam dana ispod levog pazuha, a osmi dan ga isprži zajedno s drugim jajima i da mužu da pojede.
Maksim Suharev: ”Bogomater”

Zapisano je  verovanje da se mitološko biće Tintilin može izleći ako se nosi jaje od crne kokoši bez belega pod pazuhom devedeset dana, a posle Tintilin svom gazdi donosi novac.
Kod Srba i Bugara više puta se u basnama javlja motiv kako crna kvočka s crnim pilićima razgoni nečistu silu, uroke.

U Resavi, kao vid zaštite od čume selo su oboravali blizanci s dva vrana (crna) vola i tom prilikom govorili:

Sa crnim se ograđujemo
sa crnim se opkoljujemo
ti nam ne smeš doći
ako pođeš i dođeš
rđavo ćeš proći.
U Slovenji, u okolini Velenja, da ne bi preko godine bolovali od kožnih bolesti, mažu se uoči Đurđevdana crnim pužem. Kod Slovenaca u Koruškoj veruje se da neće boleti zubi onoga ko drži u ustima crnog puža.

                                               
Kod Srba, da bi porođaj bio uspešan, nosila je žena u pojasu kolačić umešan krvlju iz kreste vranog petla bez belege, božićnim kvascem i vinom. Zajedno s kolačićem nosila se i srebrna para i parče zlata (trijada: crno-belo-žuto).

Kod Belorusa u basnama se često sreće crni gavran, koji obično nosi vesti s onoga sveta. U jednoj basni kod Bugara zlo se tera da ide za crnim gavranom i crnom mečkom.

Mnogi nosioci događaja u sižeu basne imaju atribut ’’crn’’: crni pas, crna krava, crna kvočka, tri crna vuka, devet crnih kučaka, crni čovek, Crni Auri. Svi ovi nosioci događaja nalaze se u nekom odnosu blizine s nečistom silom, a pošto nose obeležje proždrljivosti i htonsko obeležje, oni se obično iskazuju kao opasnost po nečistu silu.

U opisu ljudskog tela atribut „crn“ najčešće ide uz obrve i džigericu. Kod Srba, u narodnim pesmama, za crne obrve se kaže „obrvice kao pijavice“. Veruje se da crne oči mogu da ureknu.
Kod Srba postoji verovanje kako se veštice pre poletanja mažu crnom mašću iz zemljanog lonca. Kad dete izlazi iz kuće, da ga ne bi uročili, obeleže ga po čelu crnom mašću. Ako dete mnogo plače, majka ga zamota u nešto crno i iznese uveče na prag kuće, pa kad vidi neku svetlost, zanjiše ga prema toj svetlosti izgovarajući određenu basnu.                                                                                       
 M.Suharev: “Slovenski paganizam”

I bilje kojim se baje, ili ulazi u sastav amajlije, može da nosi atribut crn. U ljubavnoj magiji upotrebljava se crni dud, a bolesti kod Srba teraju se na crno trnje glogovo.

U srpskom jeziku zadržao se okamenjeni izraz „ni belo - ni crno“ u značenju: ni da -  ni ne, gde se „belo“ povezuje s pozitivnim stavom, a „crno“ s odrečnim.


Literatura:

Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA
J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #17 послато: Мај 23, 2016, 05:15:42 пре подне »
  За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ
    приредила: Надица Јанић

МИТОЛОГИЈА

ЗЕЛЕНО – ОБНОВА ЖИВОТА

Зелено - боја између неба и земље, између вечног и пропадљивог . У свим традицијама света симбол је живота, наде и веселости али и промена, пролазности и пропадљивости. Боја раја, обиља, али као боја незрелости симбол је неискуства, лудости и наивности. Вилинска је боја, боја мистерије, а зелени витез  означава смрт, издају.
У хришћанству пролећно зелено је нада, раст светог Духа у човеку, живот, победа над смрћу, иницијација, добра дела. Бледо зелено је Сотона, зло и смрт. Зелено, као боја која доноси добро, добија  митско значење зеленог раја, младост света - вечна младост обећана одабранима.
Синопис, то јест зелена боја у хералдици, означава цивилизованост, љубав, радост и обиље.
Док је зелено као мера било симбол разума – Минервине модрозелене очи – у средњем веку је постало симболом безумља и знамење лудих. У наше време, кад фантастично (због научних открића) добија космичко значење, Марсовци,  наличје људскости, замишљају се у облику зелених демона или човечуљака, или као бића зелене крви, што добија значење светогрђа.
 У свим митологијама зелена божанства обнове спавају зимским сном у подземљу где их хтонско црвено поново оживљује. Због тога су она споља зелена, а изнутра црвена, а њихово се царство протеже на оба света.
Зелено је боја вода, као што је црвено боја ватре, и човек  је зато увек инстинктивно осећао односе те две боје аналогне односима између своје есенције и своје егзистенције. Зелено је боја наде, снаге, бесмртности,  коју свуда симболизује зелена гранчица. Средњовековни сликари су из тог разлога сликали  крст - средство обнове људског рода, обнове зајамчене Христовом жртвом -  зеленом бојом.
У средњем веку је зелена била одежда лекара  зато што су употребљавали лековито биље и остало је боја видара  који справљају лекове. А фармацеутска реклама је успела да оживи старо веровање придавши митско значење панацеје речима као што су хлорофил или витамини.
Израз “вратити се зеленилу”, којег  је мало у градској средини, изражава потребу повременог повратка природној околини, у чему је природа супститут за мајку. Заштитничко, умирујуће, освежавајуће,  зелено се славило у верским споменицима које су наши преци подигли у пустињи.
Зелено је за хришћане остало нада, теологална врлина. Грал је тајна над тајнама. Смарагдна, кристална зелена посуда у којој је крв отелотвореног бога, где се сједињују појмови љубави и жртве као услови обнове коју изражава светлећа зелена боја посуде. Мит је надахнут текстовима Новог завета. Свети Јован у Откривењу овако описује своје виђење врховног Бога, које је епифанија светлости, без облика и лица: И онај који што сеђаше бијаше по виђењу као камен јаспис и сард, и око пријестола бјеше дуга по виђењу као смарагд. Од тога виђења смарагда потиче Грал; он обухвата, он је посуда, женско. А божанска светлост, коју садржи као саму суштину божанства, двоструко је у једном, истовремено зелена као јаспис и тамноцрвена као карнеол.
Зелена здела се користи у љубавној магији. Када се  место зеленог суда употребљава котао, онда се простор "раздвајања" исказује употребом китице зелене траве. Занимљиво је да зелено има сличну симболичку функцију и у византијској црквеној уметности: раздваја божанско (или царско) од земаљског.
 У народним бајањима зелено је атрибут природе (сировог) и атрибут отвореног простора у коме се креће нечиста сила и где она господари. То је и простор потенцијално опасан за човека. Зелено се везује за простор где се тера нечиста сила, или где се одвија неки митски догађај који изазива промену (раздвајање нечисте силе и човека). У самом процесу бајања у српској традицији тај простор раздвајања симболички се исказује присуством зелене глинене зделе с водом која је често обавезно средство при бајању ("Болесник од крајника оде предвече бајалици  која узме зелену каленицу (зделу), напуни је свежом водом, метне пред себе, затим узме три груменчића соли, погледа у звезде и говори...").
 У јужнословенским бајалачким текстовима зелено је превасходно атрибут места у које се  тера нечиста сила (гора зелена, трава зелена, ливада зелена, дрво зелено). Код Источних Словена овај атрибут се највише везује за простор где се одвија неки митски догађај. Терање нечисте силе у простор у коме расту биљке носи скривену намеру "орочавања" њеног боравка у томе простору, пошто је зелено привремена, сезонска појава, као и усмерења на потпуно одвајање од људског света.
 Зелено је атрибут који се везује за демонска бића – за ђавола, вештицу, вилу, змаја. У једној српској приповеци ђаво у виду човека обученог у зелене хаљине среће младића који је пошао да тражи службу и наговори га да му буде слуга… У предањима о свецима – вучјим пастирима, светом Мрати и светом Ђорђу, они су описани како на место окупљања вукова долазе на зеленом коњу. Према веровању из пријепољског краја, вештицом или вешцем постаје онај који се роди у зеленој кошуљи. Код Куча у Црној Гори је постојало веровање да се рано на Божић са видогледа села може опазити зелен плам над сваком кућом у којој има вештица. У истом крају записано је предање о везиру Кар-Махмуду. Када је погинуо у борби с Црногорцима и био спаљен, "од њега је зелен плам бивао". По једном веровању из Босне и Херцеговине, све око вила је зелено, и храна и посуђе и оне могу јести једино зелено јело.
 У одгонетању присуства епитета "зелен" и његовог симболичког значења у магијским и митолошким текстовима може послужити истраживање Милке Ивић о придавању зелене боје неким животињама или оружју, а да оне у стварности нису такве боје. Констатујући да нико није видео зеленог коња, зеленог вука, зеленог сокола, зелени мач, ауторка је закључила да је избор баш тог епитета симболичког карактера: "Бодрост, крепкост, па онда и одважност, силовитост – то су особине које се лако асоцирају са својством бити млад, а то својство је, по сведочанству толиких језика света, неизбежна, спонтана метафорична транспозиција појма зеленог у људској свести (зелено лишће је младо лишће). У фолклорним умотворинама, зелен коњ, зелен соко и зелен мач помињани су као зелени не због своје боје, него зато да би се тим епитетом нагласила њихова подобност за ефикасно деловање ради савлађивања противника.”
 
извор: ПАСТИР ТРАЖИ ДНО НЕБА “Драганић”, Београд, 2001.   
 

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #18 послато: Мај 23, 2016, 05:25:40 пре подне »
Плава боја означава истину, откровење, мудрост, верност, али и празнину, праисконску једноставност и безгранични простор. У хришћанству симболизује небеску истину, вечност, веру… Плаво је боја Девице Марије, као небеске царице.
Плава боја означава истину, откровење, мудрост, верност… Такође је и празнина, праисконска једноставност и безгранични простор. У хришћанству симболизује небеску истину, вечност, веру… Плаво је боја Девице Марије, као небеске царице.
 За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила:Надица Јанић
 МИТОЛОГИЈА

ПЛАВО – ПУТ У БЕСКОНАЧНОСТ

Од свих боја плава је најдубља: поглед у њу тоне не сусрећући препреке и губи се у бескрају као да боја непрестано узмиче. Плава је и најмање материјална боја: у природи се обично приказује као да је сачињена од прозирности, то јест од нагомилане празнине, празнине ваздуха, воде, кристала или дијаманата. Празнина је течна, чиста и хладна. Плава је и најхладнија од свих боја, а у својој апсолутној вредности и најчишћа, изузме ли се потпуна празнина неутралне белине. Од тих основних особина зависи и њено симболичко примењивање.
Она је пут у бесконачност, где се стварно претвара у имагинарно. То је боја птице среће, плаве птице недохватне, а сасвим блиске. Ући у плаво значи, попут Алисе у земљи чудеса, прећи на другу страну огледала. Кад је светла, плава боја је пут сањарења, а кад потамни, тада постаје пут сна.
Као непокретно подручје или поднебље нереалног – или надреалног – плава боја сама у себи разрешава супротности, изменичности, као што су дан и ноћ, које уређују људски живот. Неустрашива, неодређена, нигде до у самој себи, плава боја није од овога света: упућује на представу о мирној и узвишеној вечности, која је надљудска или нељудска. У њеном кретању Кандински види истовремено удаљавање од човека и кретање усмерено једино према његовом властитом центру, које човека ипак привлачи бесконачности и буди у њему жељу за чистотом и жеђ за натприродним.
Плаво је боја великог бездана, вода. Као боја небеског плаветнила припада Великој мајци, небеској царици. Означава истину, интелект, откровење, мудрост, лојалност, верност, постојаност, чедност, племенитост, мир... Такође је и празнина, праисконска једноставност и безгранични простор. У хришћанству симболизује небеску истину, вечност, веру, верност. Плаво је боја Девице Марије, као небеске царице.
Плава боја је у словенским језицима имала ознаку *синĭ и том ознаком су обележаване нијансе боја од светло плаве до црне. За то су постојали превасходно митолошки разлози. Због јаке негативне конотације које су се везале за ознаку *синĭ, пре свега што је она била епитет хтонског и демонског света, појављује се потреба да се другим ознакама изразе они садржаји који немају такав емотивни набој. Такву улогу је преузео израз модар, али је и он добио специфичну конотацију означавајући боју убоја, промрзлина, болесничког и мртвачког сивоплавичастог бледила, па је из лескичког система узета нова ознака – плав.
У српским басмама плаво је означено изразима: модро, мораво, морасто, плаветно и сиње. Код Белоруса и Срба ради се о синтагми сиње море, које означава место истеривања нечисте силе, или простор где су смештени хтонски обележени јунаци. Такав један простор исказан је и у украјинској басми где се понавља епитет „плав“ (сив). На руском северу, поред осталог, ђаво (бес) је означен и изразима: синий.
Пошто се плаво најчешће везује за море, а у мору обитава нечиста сила, плаво симболизује свет нечисте силе. Смисао увођења овакве симболике у бајањима састоји се у неутралисању опозиције људски свет – нечиста сила, да би се тиме отклонио непријатељски однос нечисте силе према човеку.
У бајањима, на модром платну, које је још немерено и плаћено новцем који није ни бројан, ушије се на једном крају семе од купине, па се тиме опасује трудна жена све до порођаја. Породиља може да носи и модро платно у коме је парче гвожђа, или је на модром платну купусов листић који је остао прилепљен на каци за време прања. Оток на кожи лечио се привијањем плаве хартије која је избушена иглом за плетење и намазана беланцетом јајета. Од урока, малој деци, као и младунцима стоке, везиване су плаве ђинђуве. Када човек оболи од лишаја, звали су неко лице које има модре очи да иглом окружи оболело место на кожи, да га прекрсти и избоцка…Код Срба постоји веровање да је плава жилица на челу лош знак.
У борби неба и земље плава и бела боја повезује се против црвене и зелене, што доказује и хришћанска иконографија, посебно у приказима борбе светог Ђорђа против змаја. У Византу су четири странке, чија су се кола такмичила на хиподрому, носиле црвену или зелену боју с једне, плаву или белу с друге стране. Све указује на надметања иманентног и трансцедентног, земље и неба.
Наша историја од њих чини сасвим стварне и убилачке борбе у којима противне странке и даље носе исте амблемске боје у име божанског и људског права, за које свака тврди да га отелотворује, а такве се политичке боје и данас сукобљавају широм света.
 Плава и бела, маријанске боје, изражавају издвајање из овоземаљских вредности и узлет ослобођене душе према Богу, према злату које долази у сусрет девичанској белини, за време њеног узнесења у небеско плаветнило. Веровањем у други свет позитивно се вреднује спрега погребних значења плаве и беле боје. Деца која се заветују у плавоме или у белини још су несазрела, још су полно неодређена, нису још потпуно материјализована. Нису сасвим од овога света, и зато ће лакше одговорити плавом позиву Девице.
 Литература:
Енциклопедијски речник СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
Ф. Гуиранд - Ј. Сцхмидт, МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
Ј.Цхевалиер - А.Гхеербрант, РЕЧНИК СИМБОЛА

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1335
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #19 послато: Мај 23, 2016, 05:39:19 пре подне »
Код Словена, црвена боја је штитила од злих сила. Увек је комбинована са белом и црном бојом. У свадбеним обредима симболизовала је радост и љубав. Новорођенчету се стављао црвени конац на руку ради заштите од урока а поклањање црвене мараме девојци је израз љубави и оданости.
За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ

    приредила: Надица Јанић

МИТОЛОГИЈА – ЦРВЕНО

Боја крви и ватре – симбол страдања и љубави
Црвено је врхунац боја. Означава најснажнију природну појаву – ерупција вулкана, друштвену – револиција и рат, и најјачу људску емоцију – љубав. У целом свету црвена боја представља стања и емоције људи: опасност и храброст, насиље и грех, пожуду и страст.
Код Словена, црвена боја је штитила од злих сила. Увек је комбинована са белом и црном бојом. У свадбеним обредима симболизовала је радост и љубав. Новорођенчету се стављао црвени конац на руку ради заштите од урока а поклањање црвене мараме девојци је израз љубави и оданости.
У примитивним друштвима често су јој приписивана магична својства, укључујући и моћ да истерује демоне, лечи болести, и штити од урокљивих погледа. У средњовековној Европи оболели од шарлаха умотавани су у црвене плахте, а на прозоре су стављане црвене завесе.
 Уметници су имали проблем да нађу постојану и јаку црвену а бојаџије су биле суочене са још већим проблемом: њихова црвена боја је морала да издржи сунце, зној и бројна прања. Како ни окер ни цинабарит нису давали задовољавајућу црвену, бојаџије су морале да је потраже негде другде. Њихова потрага је наликовала алхемичаревој: поклоници тајновите уметности су покушавали да основну материју - лисће, кору дрвета, крв, земљу, чак и крављу балегу - претворе у златни рудник прелепе црвене боје.
 За разлику од алхемичара, бојаџије су имале успеха - али делимичног. Иако су научили како да из биљака на јефтин начин добију црвенкастосмеђу и наранџастоцрвену, добијање праве црвене боје је био много већи изазов. Пре проналаска вештачких боја у деветнаестом веку, могла је да се добије једино из егзотичних супстанци и тајним техникама којима је само неколико бојаџија овладало. Недостижна, скупа и моћан симбол, црвена одећа је била доступна само богаташима. Носили су је краљеви, кардинали, племићи. У Персији је само шах носио црвено, док је у старом Риму постала симбол моћи: најутицајнији људи у граду су себе називали цоццинати: они који носе црвено.
Велика вест је била да су шпански конквистадори 1519. године открили како Астеци продају изванредну бојену материју на великој пијаци у Мексику. Назвавши је грана цоцхинилла, или косенила, конквистадори су је допремили у Европу, где је произведена најсветлија, најјача црвена боја коју је Стари свет икада видео.
 Косенила је постала најважнија бојена материја у Европи, а Шпанија се обогатила продајући је бојаџијама широм света и контролисала њену набавку. Шпанци су тако љубоморно чували монопол над косенилом, да је чак и њена сама природа остала непознаница. Да ли је косенила била животиња, биљка или минерал?
Одлучне да стану на пут Шпанији и њеном монополу, друге земље су се окренуле шпијунажи и гусарењу. У Енглеској, Низоземској и Француској потрага за косенилом је добила државни значај. Краљеви, трговци, учењаци, гусари и шпијуни - сви су кренули у лов на  најпожељнију боју у Европи.

Прича о овој лудој трци за косенилом је прозор у други свет - свет у којем је црвена боја била ретка и скупа, извор богатства и моћи за оне који су знали њену тајну. Да би је се домогли, људи су потапали бродове, постајали шпијуни, пркосили смрти.
Као врста, ценимо боје и придајемо им велики значај. Ипак, мало боја нам толико значи колико црвена. Газимо по црвеном тепиху, криминалце хватамо окрвављених руку, црвени конац носимо ради одбране од урока. Стајемо на црвено светло, избегавамо црвене харинге, и прослављамо црвено слово у календару. У зависности од политичких убеђења, бојимо се црвене или носимо црвену заставу. Када нас обузме бес, кажемо да нам је црвено пред очима.
Многи од ових израза су новијег датума а можда су неки три стотине година стари. Радикална политика, на пример, се зове црвеном након крвавог европског устанка 1848. године, док је црвена трака израз из осамнаестог века који се односи на црвене траке којима су у Великој Британији везивани документи.
Ипак, црвена боја има много дубље корене у људској психи. Иако велики број сисара не види црвену боју, људско око је врло осетљиво на њу. Склоност ка црвеној боји нам је урођена. Можда ово објашњава зашто је у готово свим језицима израз за црвену боју старији од било ког другог. Пре плаве, жуте или зелене, била је црвена, боја крви и ватре.

Код Словена, црвена боја је штитила од злих сила. У свадбеним обредима симболизовала је радост и љубав. Новорођенчету се стављао црвени конац на руку ради заштите од урока а поклањање црвене мараме девојци је израз љубави и оданости.