(... наставак)
А терет је силан ови народ претурио! Рекоше, не треба ништа носит'! Изашле Швабе и све има. Ја сам нов новцат шпорет оставио на Удрежњу, а ође сам се о јаду забавио да угријем ђеци. Мучили смо се, 'одали свакуд, тражи какав пле' и Душан Радовановић ми направи одличан шпорет, да се море скуват и угријат'.
Кад смо дошли, 'ранили смо се с казана и мислили да се више никад нећемо собом 'ранит'. У задрузи је војска имала казане и тамо се кувало. Те иди од куће, те донеси 'рану. Убрзо, давали су н'акву таблицу за следовања по члановима.
Нашли смо кукуруз необран. Те, читаву зиму омладина брала ручно и смјешћавала по кућама.
Дође да се одреди пет чланова за Срески одбор у Бачкој Паланци, те на конференцији, ено ђе гвожђара би, изабраше: Милутина Брстину, Илију Штрпца (испред Босанаца), Бобака из Зеленгоре (испред Словака), Риста Појужину и мене. И потље, треба руководиоц рада у сектору од центра амо и изабраше мене, а за доњи дио села Петра Лубурића. Дали су ми коња, па сам јахо по пољу, облазио раднике.
Дван'естог фебруара - треба јечам да се сије! Почели орат', све неузорано било, те ори коњма. Дај: сиј кукуруз, сунцокрет, репу...
Добили смо наређење за оснивање задруга. Двадесет и четвртога априла четерес шесте основали смо задруге. Ми Невесињци основали смо задругу Невесињсиа пушка, по устанку 1875. године на Турке и нашијема који су први опалили пушку у њему. Билећани основаше Томановића задругу, Сточани Беловића задругу, Поповци Поповопољку задругу, а Мостарци нису шћели да се сложе па основаше двије: Вележ, и Неретву. Подијелише коње по задругама и ш њима смо радили све послове.
Ође смо оформили станицу милиције. Нашли смо доктора Бекера, Шваба, чувеног љекара. Им'о је, тада, свој ренген! Имали смо породилиште, бабицу, особље за станицу милиције; имали кудељару - друга била у Војводини по производњи и моди. Имали смо млин, и све занатлије. Све смо створили и оформили: шустере, шнајдере, сараче (да праве амове за коње), тишлере...
Пошље смо гатер, пилану, оформили. Имали школу и све што је требало! А данас, 2005, нема бабице ни у Паланци, а не у Гајдобри!
Радило се, што 'но кажу, дан-ноћ, и то све ручно (копало се, кудеља се косила српачом, репа се вадила вилама...). Вратило ик се доста, није могло живљет ође!
Сљедеће године, ујединиле се све задруге у Нову Војводину, која је до педесет и треће имала то име. Радило се у задрузи, па сваком једнако пиши надницу, и добром раднику и нејакоме. Али уведоше норме - прва, друга, трећа класа, па се по томе и плаћало. Задруга је имала 15 бригада, 14 радничкије и једну сточарску. Били смо подијељени у бригаде по улицама. Свака бигада је имала по пет запрега. Добивали смо жито, по члану 250 кила шенице. Дали су нам до два јутра башча подкућом и упољу. Давали би нам кукуруза за краве, и сламу, и то смо плаћали. Како је ко зарађив’о, тако је и плаћан на крају године! Потље није било куће да није имала краву. Па рани свиње, бикове, краве те товари на станици за Италију!
Ишла омладина и на изградње пруга, путева, градова, рудника. Ја сам 1949. отиш'о са осамдесет и четверо из Гајдобре добровољно у Бор, у рудник. Отишли смо 27. децембра, радили смо два мјесеца и трин'ес дана; били смо у Бачкопаланачкој бригади. Имо сам њемачки официрски шињел, добар, постављен, и за то вријеме нијесам га ни трипут скинуо. Мраз, мећаве... 'Рана никаква. Да нијесмо од куће примали пакете, не би се могло издржат'! Препатили, вањ тако! Бјеше и' маса из наше улице, а сад смо живи још само Миро Миљуш и ја, а до неки дан бјеше и Вељко Вуковић. Са нама су били: Обрад Ивезић, Гојко Милановић, Милан Бабаљ, Манојло Голијанин, Илија Поповић, били и Настићи из Змајевске улице, Љубица Ивковић, Аница Јањића, удата за Бошка Вуковића, Обрад Ђерић...
Други су били по пругама по Босни, једни градили Нови Београд и тако...
А, данас? Има ли 50 крава у цијелој Гајдобри? Не треба ми се ни питат - нема! И оклен ће бит добра држава? Ништа! Ни бабице, ни ђеце, ни занатлија, ни крава, ни свиња - ништа нема! Вазда је било: Богат сељак - богата држава, сирома сељак – сирота држава!
А свуђе сам био и свашта сам радио, историју би имо причат да сте шћели назад 15 година!
Заборавик ти ово рећ'. Кад смо дошли, Невесињска улица се звала Кумановска, Дучићева би Александрова (ђе су Билећани), и још ове двије: Маријина, према Новој Гајдобри (ђе су Мостарци) и Петрова (ђе су Сточани). Не знам, богами, како се зваше Сутјеска; али ту распоредише Поповце!
(Забележила Мирјана Кљакић на светог Луку 2005.)